Kad najviše, i od svačega, strepim za sebe, najednom, i kao nehotice, neizreciva neka tišina zavlada u meni. Zovem to, iz agonije svoga ja ustrujati u biće. Za dragoceni tada trenutak, sve mi toliko isto bude značajno, koliko do maločas samom sebi ja. Strah me je kočio, strah predodređivao moje korake, strah od ličnog prestanka. A gle, životinja i biljka i svaka u Boga tvar, jer su pošteđene od samoobmane prestanka, jer su svojim postojanjem istovremeno i ja, i ne ja, samo su one u potpunosti, samo one u lepoti bivanja. A ja, kome je duži put dosuđen, i patništvo na tom putu, sve donde ne, dokle kroz sve zavojice svoga ja ne izmoždim sebe do vanlične svesti.
Momčilo Nastasijević
