“Benijev video” (Benny’s Video) je drugi film austrijskog režisera Mihaela Hanekea iz 1992. godine. To je u isto vreme i drugi film u njegovoj “Glacijalnoj trilogiji” (The Glaciation Trilogy). Trilogija filmova (“Sedmi kontinent”, “Benijev video” i “71 Fragment hronologije šanse”) obrađuje temu otuđenosti i izolacije postmodernog sveta. Glacijalni proces je termin koji označava proces stvaranja leda i glečera na geografskim prostorima sa niskim temperaturama. Sad kada nam je jasan taj pojam, možemo da vidimo na koji način Haneke vidi današnji svet.
Haneke je povodom komentara na izgled njegovih filmova rekao sledeće:
“Cela trilogija izgleda hladnije nego stvarni život. To je delom zato što se na televiziji sve obično prikazuje malo toplije nego u stvarnosti. Na taj način sam hteo da prikažem jasnoću slike, jer kada slika ima plave nijanse ona dobija neku vrstu oštrine za razliku od toplijih boja koje zamućuju i ulepšavaju stvari pred nama”.
Sva tri filma su zasnovana na istinitim događajima koje je Haneke čuo na vestima ili pročitao u novinama. To su sve zastrašujuće priče o običnim ljudima koji čine užasne stvari. Prvi film, “Sedmi kontinent” (The Seventh Continent) prati jednu austrijsku porodicu koja odluči da izvrši zajedničko samoubistvo. Film “71 Fragment hronologije šanse” prati živote više ljudi koji se na kraju filma susreću u banci u kojoj je izvršen masakr. Te strašne vesti nisu napuštale Hanekeovu glavu pa je odlučio da snimi tri filma koji na različite načine obrađuju tu temu.
Film “Benijev video” prati mladog tinejdžera koji se zove Beni. Na prvi pogled, Beni izgleda kao svaki drugi tinejdžer. Jedinac je i živi sa mamom i tatom u Beču. Ide redovno u školu i peva u horu sa ostalom decom. Međutim, kako bi se ova priča uklopila u ovu trilogiju, mora nešto strašno da se desi. Beni, koji je proizvod razmaženosti svojih roditelja, provodi većinu svog vremena sam pred ekranom. Sve informacije koje zna o svetu je direktno dobio sa televizije, totalna odsečenost od prave stvarnosti. Opsednut je gledanjem morbidnih snimaka na televizoru. U prvoj sceni filma, vidimo Benija kako gleda snimak na kom ljudi ubijaju svinju. Kasnije, kada ga njegovi roditelji ostave samog za vikend, Beni upoznaje devojčicu na ulici koju dovodi kod sebe kući. Tu joj pokazuje svoje morbidne snimke što rezultira u njihovoj diskusiji o razlici smrti u filmovima i pravom životu. Beni joj priča kako u filmovima ništa nije stvarno, sve je pretvaranje, i da umesto krvi koriste kečap. U nastavku priče, Beni joj pokaže vazdušni pištolj s kojim je ubijena svinja sa snimka. Tako započne obostrano zadirkivanje kada joj Beni kaže da puca u njega. Ona odbije i on je nazove kukavicom. Zatim on uzme pištolj i uperi ga prema njoj, ona ga takođe izazove da puca u nju. Na početku on to ne uradi i ona ga isto nazove kukavicom. Nakon toga, čujemo pucanj i vidimo devojčicu koja se srušila na pod njegove sobe. Sve to vreme, Benijeva kamera beleži šta se dešava. Beni još jednom upuca devojčicu i usmrti je. Nakon toga, očisti sobu i telo smesti u svoj ormar. Kada se roditelji vrate, Beni im pokaže snimak na kom on ubija devojčicu. Na tu scenu, Haneke kaže sledeće: “Pokazivanje snimka njegovim roditeljima je u jednu ruku iz straha i nesposobnosti da im to saopšti rečima, ali u isto vreme to je velika provokacija. To možete da interpretirate kao da on govori: “Pogledajte šta ste napravili od mene!”. Kada publika prvi put vidi ubistvo iznenađena je i šokirana ali mislim da smo mnogo više uznemireni kada ga vidimo drugi put jer tada ubistvo gledamo u novom kontekstu”. Taj novi kontekst podrazumeva roditeljsku odgovornost. Kako reagovati ako ti dete pokaže nešto ovakvo? Roditelji su, dok gledaju snimak, u bukvalnom smislu, ali i zbog svoje odgovornosti prema detetu postali saučesnici tomzločinu.
Budući da je odrastao u judeo-hrišćanskom okruženju, Hanekea je uvek zanimao koncept krivice i na koje načine se ljudi nose s njom. Kada je pročitao članak o dečaku koji je ubio drugo dete, Haneke je opazio obrazloženje koje je dečak dao policiji kada su ga pitali zašto je to uradio. Dečak im je odgovorio: “Želeo sam da znam kakav je osećaj kada ubiješ nekoga”. Haneke je zatim skupljao slične članke i našao da se taj odgovor provlači kroz većinu tih priča.
“Za mene su to reči osobe koja nije u kontaktu sa stvarnošću. Kada učiš o životu i stvarnosti samo kroz medije, imaš osećaj da ti nešto nedostaje, a to je upravo osećaj stvarnosti. Ako posmatramo samo film ili samo slike, pa čak i stvarnost kao što je dokumentarac, mi smo uvek van tog iskustva. Tu se onda rađa želja da vidimo kakav je osećaj kada postanemo deo stvarnosti” rekao je režiser u jednom intervju i dodao: “Kad god pokušam da uđem u glavu tog deteta, imam osećaj da je pod iluzijom da može da kontroliše stvari time što ih snima preko kamere. To je naravno veoma opasna iluzija ali tako je kako je”.
Pod tom izjavom verujem da Haneke misli na opciju koju nam takav medij nudi. Kada na početku filma počne Benijev snimak sa klanjem svinje, vidimo Benija koji se igra sa snimkom. On premotava snimak nazad gde oživljava svinju kako bi bila ubijena još jednom. To je opcija koja omogućava igru sa životom i smrću koja u stvarnom životu ne postoji.
Haneke je u svojim intervjuima često pričao o perverziji koja proizilazi zbog naše izloženosti medijima. Ona poznata karikatura Kineza ili Japanaca koji dođu u neki grad, pa na brzaka uslikaju slike i napuste ga, nije samo karikatura njih, već celog sveta. Kada uslikamo sliku nečega, automatski imamo utisak da to i posedujemo, bez obzira što to mesto nismo iskusili na pravi način. To su veoma jake želje koje nam stvaraju mediji. Budući da stvarnost percipiramo putem medija u velikoj smo opasnosti da poverujemo da stvarnost jedino postoji kroz oko medija.
Ostatak filma posmatramo roditelje koji pokušavaju da se nose sa zločinom njihovog sina i mislim da je put koji oni biraju vredan brojnih javnih diskusija. Kraj filma nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Tema odgovornosti roditelja u filmu je očigledna i ne traži neke dublje analize. Moj cilj je da teme koje nisu eksplicitno prikazane stavim u kontekst i podstaknem čitaoce da obrate pažnju na ono što nam često promakne.
Mislim da je ova priča, nažalost, još uvek relevantna zbog sličnih događaja, pogotovo onog koji se desio u Novom Sadu kada je dete zapalilo i usmrtilo čoveka. Taj događaj, poput ovog filma, nam ukazuje na greške koje nisu samo greške jedinki, već celog kolektiva. Javni diskurs se mora voditi jer javnost, putem medija, takođe ima veliku odgovornost prema mladim umovima koje oni jednim delom formiraju. Na umetnicima, kao što je Haneke, je da opipaju puls svog društva i pokažu nam naše greške, a na nama je, kao svesnim učesnicima u stvarnosti, da na osnovu tih grešaka pronađemo put koji može da nas izleči.
Za kraj hteo bih da citiram još jednog velikog režisera Andreja Tarkovskog: “Neka vrsta pritiska mora postojati; umetnik postoji zato što svet nije savršen. Da živimo u savršenom svetu, umetnost bi bila beskorisna zato što čovek ne bi tražio harmoniju, već bi prosto živeo u njoj. Umetnost postoji zbog loše osmišljenog sveta.”
Autor: Gojko Dimić
