A pešteru zmijinu stade štovati,
kao božju crkvu i sveto
mesto, rekavši,
kao Avram, „na mestu ovom Gospod videˮ.
Teodosije Hilandarac, ŽITIJE SVETOG PETRA KORIŠKOG
Na lestvici simbola iz knjiga o životinjama zmija se javlja kao čovekov neprijatelj ili, tačnije, suprotna vrednosti u čovekovom napredovanju ne samo u pogledu uma i ovladavanja svetom, već i u dugovečnosti. Pripremajući se da se poput anđela vine u kosmos, zmija uzmiče, zamotava se i grči, zavlači se u utrobu zemlje i u nesvesno. Njena smrtnost raste sa uvećanjem čovekove besmrtnosti[1]. Simbolika zmije široko je rasprostranjena u svim kulturama i krajevima sveta.
Oduvek su bile povezane sa dobrim, ali i sa zlom, predstavljajući i život i smrt, i postanje i uništenje[2]. Zmija pripada praistorijskim životinjama i u istoriji kulture poprima mnoge odlike: pripisivane su joj razne osobine i moći, a jedna je i od najprisutnijih figura u književnosti i umetnosti[3]. Prva reminiscencija na zmiju ukazuje na iskonsku sliku: čovekovo izgnanstvo iz raja. U Post. (3, 1) zmija je okarakterisana kao „lukavaˮ[4], jer posle Evinog ponavljanja Božje zapovesti da se ne jede sa drveta poznanja: „zmija reče ženi: nećete vi umretiˮ[5]. Zmija ne otkriva pravu istinu, koja pretpostavlja gubitak večnog života i progon iz rajskog vrta, već pod velom tajne maskira stvarni čovekov usud. Sama Biblija o zmijama ne pripoveda sa blagošću. Zmija u Bibliji jeste inkarnacija neprijatelja u raju, a istovremeno i „bronzana zmijaˮ koju Mojsije podiže u pustinji, kao svojevrstan nagoveštaj Spasitelja razapetog na krstu[6]. Zmije se kroz biblijske knjige predstavljaju kao simbol koji neprestano podseća na prvi čovekov greh, zbog čega je suđena da puzi na trbuhu i hrani se prašinom. Zmija u krošnji drveta označava čovekovo izgnanje i pad, koji je posledica dijaboličkog prodora u čovekov život. Figura zmije i u Epu o Gilgamešu prikazuje se kao životinja koja oduzima večnost pred čovekovim očima: „Neka zmija oseti miris trave / došunja se i uze travuˮ[7]. Simbolika zmije može biti i pozitivna, kao što to ilustruju primeri iz Jn. (3: 14, 15)[8] i Br. (21: 5−9)[9]. Ipak, treba istaći činjenicu da u tradicionalnom mišljenju ipak preovladava strah od zmija, što psihoanaliza interpretira kao bojazan od „falusnog simbolaˮ[10].
Bestijarijumska figura zmije u Romanu o Londonu najpre se pojavljuje uz ženu, kao što je to slučaj i u Bibliji: „Ona se trza od tog zraka, koji joj, kao neka zmija, brzo, puzi preko grudi i nestaje u tavaniciˮ[11]. Takođe, u Drugoj knjizi Seoba zmija se pojavljuje onda kada se pripoveda o ženi: „Kad se udavala, bila je to visoka, stasita, devojka, sa teškom, tamnom, kosom, oko glave, koja joj je spadala za vrat. Kurjuci su joj imali boju crnih zmijaˮ[12]. Dijabolička formacija bestijarijumske figure zmije nadilazi sam denotativni, deskriptivni plan označavanja, ali ona ne otkriva svoj pravi identitet i svoju pravu prirodu. Zmija Romana o Londonu ne želi biti prepoznata kao dijabolička figura. Ukoliko sadledamo kontekst u kome se dijaboličko ispoljava kroz zmiju, ona se u književnoj tradiciji isključivo preko žene približavala čoveku. Đavo Romana o Londonu na taj način ponavlja starozavetnu istoriju, aktuelizujući iskonsko u sadašnjem trenutku. Međutim, Nađa predstavlja Rjepninov stub i oslonac, ona označava stabilno prisustvo hrišćanskog osećanja, tako da negativna simbolika zmije nije povezana sa Rjepninovom suprugom, kao što je to slučaj sa Adamovom Evom. Zmija nije nužno i isključivo ženski simbol, već se oko njene semantike vezuju kako ženski, tako i muški princip. Zmija u sebi nosi praiskonska značenja koja ne iščezavaju, već vremenom jačaju i obogaćuju se novim tumačenjima[13].
Bestijarijumska figura zmije u Romanu o Londonu ne ukazuje na božje prisustvo. Dijaboličko nadilazi božansko, a njegove manifestacije u romanu Miloša Crnjanskog prepoznajemo i u ambijentu svakodnevnog: „Taj voz, kojim je pošao na Atlantik, delio se, kao neka gvozdena zmija, na dva dela, na stanici Paarˮ[14]. U podzemnoj londonskoj železnici Rjepnin i ostali putnici kao da postaju zatočenici u utrobi zemlje: dijaboličkoj tamnici. Sam naziv „tamnicaˮ ima htonske konotacije, jer se vezuje za prostor ispod zemlje do koga ne dopire svetlost[15]. Prostor, određen zmijom i podzemljem, gradi polisemantičku dijaboličku strukturu. Takođe, u knjizi Kod Hiperborejaca zmije su smeštene u grad i svakodnevno svojim prisustvom sećaju na đavola, smrt i zlo: „I vatrogasci će biti samo leševi, koji će ležati, sa svojim šmrkovima, oko nogu, kao vezani zmijama, ugljenisaniˮ[16]. Bestijarijumska figura u navedenim odlomcima implicira prisutnost zla, skrivenog u samoj prozirnosti. Htonska priroda bestijarijumske figure zmije utiče i na izbor hronotopa u kojem se pojavljuje. Podzemna železnica jeste adekvatan prostor, ispražnjen od mogućnosti upliva svetlosti, a samim tim izmiče metafizičkom ustrojstvu sveta.
„Kad je nebo crveno ujutru, sad, čistači, u tim mestima, na obali, nalaze nešto, što na oljuštenu ribu liči. To su kontraceptivi. Bačeni. Kao kad zmija skida kožuˮ[17]. Simboli predstavljeni u Bibliji u Romanu o Londonu svode se na telesno i banalno. Sve što u Starom i Novom zavetu predstavlja metafizičke tragove obesvećuje se na kornualskoj obali. Dijaboličko menja izvornu semantiku simbola, ono manifestuje jedno sasvim moderno zlo, koje u svet ulazi kroz ono što je prikazano kao sasvim dobro i uredno. Tako praznina daje reljef i snagu bićima i stvarima koje obuhvata, postavlja ih na njihovo pravo mesto i uprizoruje romaneskni pandemonijum. Đavo Romana o Londonu Miloša Crnjanskog tvori sasvim nov način doživljavanja i razumevanja simbola. Čim se isprazne kategorije smisla i poimanja ukazuje se nešto neizrecivo koje svojim delovanjem i sadržajem opseda Rjepninovo biće. Praznina je nepremostiva kategorija, jer je ona u krajnjoj analizi deo koji se ne može razlučiti od Đavola. Prozirnost se javlja na više nivoa, a otkrivajući je na tim stupnjevima, menja joj se intenzitet, prostiranje i spontanost. Junaci u poslednjem romanu Miloša Crnjanskog iščezavaju tragovima praznine, njih guta doslovno Ništa, odnosno, bivaju suočeni sa zabludama i vezivanjem za dijaboličke predstave koje, paradoksalno, junaci ne tumače kao takve. Prozirnost bestijarijumske figure omamljuje i uvlači Crnjanskovog junaka u svoje–ništa, jer se dijaboličko osavremenilo u modernom kontekstu i sasvim prianja uz stvarnost. Junaci se upravo kroz zjap praznine spajaju sa dijaboličkim besmislom, a na tom se mestu ukida i ja–junaka, odnosno, osećaj nezavisne egzistencije.
U takvom okruženju duša junaka biva ugašena, a na njeno mesto dolazi nešto o čemu se malo ili gotovo ništa ne zna, nešto što nadilazi sav smisao, dok subjekt postepeno nestaje. Đavo se na tom mestu utemeljuje, a onda i iščezava. Rjepninova duša ne seća se Božjih milosti, pa samim tim i nema koristi od njih u ovakvom svetu. Sve Božje do te mere je desakralizovano i banalizovano – da uistinu više i ne postoji. Pogled knjaza Rjepnina biva ukočen, njegove su oči širom otvorene, ali on ne percepira – jer je sunovraćen u ponoru sopstva. Dijaboličko šalje impulse koje junak ne očitava, jer su oni do te mere bremeniti besmislom. Duša je, na taj način, lišena smisla, jer se sam Bog ne utemeljuje u dubini te duše. Zbog toga ruski emigrant ne uviđa dijaboličku ravan romana, jer sve što je hrišćansko – parodirano je ili predstavljeno kao sigurnost koju samo Đavo može da daruje. Čim je duša poništena i sam Bog je poništen u njoj, a to znači najviše vrednosti koje su joj dostupne – s one strane poništenja i trajanja, uspostavlja se novi život, fluidan i slobodan, izgubljen u beskrajnom i univerzalnom[18]. Crnjanskovi junaci ne mogu se sjediniti sa Bogom, jer je on isključen iz romanesknog sveta, jer nema ni fizičkog entiteta Gospoda, koji takav svet uvek zahteva – prozirno fizičko predstavljanje.
Semantičko gibanje bestijarijumske figure zmije od metafizičkog simbola do simbola grada i svakodnevice za posledicu ima kreiranje neuočljivog jezgra sa dijaboličkom konotacijom. Tim su jezgrom pokrenute zastrašujuće đavolske manifestacije, koje redefinišu i život ruskog emigrantskog para. Dijaboličko nikada ne dozvoljava da bude ubijeno i zmija Romana o Londonu neprestano izmiče sposobnošću (auto)metamorfoze. Dijabolička priroda bestijarijumske figure zmije ispoljava se i kroz sam pomen i njeno nedelatno prisustvo. Simbol zmije javlja se u raznim sferama pripovedanja Romana o Londonu, čime se dodatno usložnjava tumačenje i kompleks(nost) ove figure. Čak i kada je njeno prisustvo naizgled marginalno, zmija se vezuje za središte svega i postojanja[19]. Kako bismo podrobnije prikazali simboliku bestijarijumske figure zmije, uporedićemo tekstualne svetove hrišćanskog i posthrišćanskog iskustva. Bestijarijumska figura zmije u hagiografskoj književnosti, na primeru Teodosijevog Žitija Petra Koriškog, ne uspeva da ugrozi podvižnika, jer je u njemu zametnula hrišćanska vrlina, koja u Romanu o Londonu izostaje. Prizvuk đavoljeg prisustva pak ne može se osporiti, jer je zmija personifikacija besova koji opsedaju podvižnika u pustinji. „Zmija u svojoj pešteri dan i noć neprestano jarosna šištaše i strah veliki izazivajući uznemiravaše prepodobnogaˮ[20]. Pukotina iz koje se zmija oglašava jeste onaj prostor u kojem bi čovek bio prazan u Božjoj volji, prazan od svih njenih delova i od samog Tvorca. Petar Koriški suočava se sa samim Đavolom, a kroz taj dvoboj može se poimati i ono zajedničko otšelniku i Bogu. Odnosno, na tom mestu pobede čoveka nad dijaboličkim ulazi se u stanje duha u kome se krije sam smisao hrišćanstva. Dijaboličkoj buci otšelnik odgovara tihovanjem i doksologijom, čime se iskušenje prevazilazi uz molitvu i trpeljivost[21].
Međutim, onaj koji je izabran – ne samo pozvan – opet će osetiti najdublji bezdan. Tek u času najveće tmine izbiće svetlost, s one strane svih suprotnosti[22]. Silazak Božjeg vojnika Arhangela Mihaila i prizor svetlosti jeste ona koja je duši data u otšelnikovoj uniženosti, čije biće prima svetlost koja je Bog sam, i sam Petar Koriški postaje svetlost koja ga obasjava. To je istinsko iskustvo Bića–u–Bogu, ono koje oslobađa otšelnika osećaja patnje i stradanja i koje dopušta da se okusi Veliki život sa one strane života i smrti. Odnosno, da se pogleda u prostore s one strane smisla i besmisla. Prisustvo zmije u pustinji ometa konačno sjedinjavanje sveca i Boga, odnosno blokira put na kome duša mora da se spoji sa duhom Božjim, u tananoj tišini, u božanskom suštastvu. Jedanput osijani Božanskim zrakom, susrećemo Đavola na svakom koraku egzistencijalnog života, jer nema „iskustvaˮ transcendentnog – bez buđenja zavisti suprotnih sila[23]. Bestijarijumska figura zmije u Žitiju Petra Koriškog Teodosija Hilandarca ne nadilazni podvižnika, jer bi u tom slučaju hrišćanska promisao utonula u prozirnost i neznanje sa one strane poimanja, a zatim se sasvim neposredno i ugasila. Zmija je sama po sebi bezdan, iz koga se demonsko uvek i javlja, odnosno iz njega se otvara prostor smrti bez ideje vaskrsa. Iako pobeđuje zmiju, isposnik je ne ubija. U donjoj pećini na njenom dojakošnjem leglu, on podiže crkvu, kao što se i u vedskoj Indiji moglo podići svetilište bogu Varuni samo na mestima gde je bilo mnogo zmija[24]. Otšelnik učestvuje u velikoj kosmičkoj drami, bezvremenoj borbi dobra i zla, u kojoj zmije podrivaju ne samo čoveka, već se ustremljuju i ka principu koju je viši od demonskog. Postor i vreme gube se u registru bestijarijumske figure zmije, oni tonu u samo ništavilo, odnosno, biti ugožen prazninom znači suočiti se sa smrću. Prvo veliko iskustvo Praznine i njen preobražaj u Puninu, samo je polazna tačka puta što vodi kroz niz iskustava i teških iskušenja koja podrazmevaju nova suočenja sa Prazninom[25]. Post, tihovanje i mrak jesu klasična, prikladna sredstva kojima se postiže ta „tabula rasaˮ, čista i glatka, „na kojoj ništa još nije naslikanoˮ, kako je govorio Jovan od Krsta. Ta praznina, slika praznog, neodređenog, demonstrira pasivnost, ali i potrebu da se zazove silazak milosti[26].
Ideja o praznini, odnosno, pojam ili bestijarijumska figura koja je predstavlja, jeste metafora koja je smeštena u neposredni egzistencijalni prostor junaka, čiji se simbolički smisao skriva u pukom predstavljanju. Praznina se u Romanu o Londonu Miloša Crnjanskog može smestiti u bilo šta – odnosno u bilo koga. Na taj način, Đavo uspeva da izvede dijaboličku permutaciju, koja čak i Hristove tragove stapa sa prozirnim. Duhovno iskustvo mnogo je više doživljaj punine nego doživljaj praznine; međutim, jedno bez drugog ne može pošto je život sačinjen od neprekidnog smenjivanja praznog i punog koji se stalno uzajamno produbljuju[27].
U Ničeovom delu Tako je govorio Zaratustra zmija se prikazuje kroz semantiku koja nadmašuje ustaljena značenja i stereotipnost ove životinje. Orao i zmija za Zaratustru su sakralne i nebeske životinje. Niče će u spomenutom delu reći: „Najponosnija zver pod suncem, i najmudrija zver pod suncem – oni su poleteli po svetu da vide šta se radiˮ[28]. Na taj način, referenca zmije izmešta se iz konteksta govora o zlu i dijaboličkom, jer je ona „zmija saznanjaˮ[29]. Pobedivši zmiju, pustinožitelj, sa psihološke strane, pobeđuje nagone, dok sa religijske strane time pobeđuje demonsko i odvaja se od profanog. Nesumnjiva je i jedna analogija. Baš kao što je zmija, imajući dva jezika – jedan kojim ubija i drugi koji leči, jedan je zlo, zavođenje i nagon, drugi je mudrost, saznanje i sinteza – stalno promenljivog držanja i stanja, sličan njoj je i Koriški u svojoj duhovnoj drami[30].
Ono što je uistinu važno – nije pitanje postojanja praznine, nego ono što Crnjanskov junak oseća ili zamišlja pred tom prazninom. U jednoj od Rjepninovih epizoda na letovanju u Kornualiji dolazi do zoomorfizacije jedne od devojaka, koja kao svoju krajnju rezultantu ima preobražaj u zmiju: „Kad je legla, na leđa, na jednom talasu, ona se veselo zasmeja. Rjepninu se, za trenut, učini, kao da vidi neku malu morsku zmiju, kad ona poče da se vrti, u vodi, i diže, oko sebe, penu, kao neku podvodnu fontanuˮ[31]. Nesumnjivo je da ovakav pripovedni rukavac seća na Gilgamešov susret sa zmijom koja mu pred očima otima večnost. Navedeni odlomak Romana o Londonu sadrži i dijabolički kodiran seksualni nagon. Pojava zmije može imati i seksualnu konotaciju, telo zmije poredi se sa penisom, a trouglasta glava sa ženskim stidnim trouglom[32]. Povezivanjem bestijarijumske figure zmije i vode otvara se dvostruka semantika smrti, sa jedne strane dvostruka kodifikacija zmije, životinje koja i kroz fizionomiju svoga jezika ispoljava dvostruku prirodu (pored dijaboličkog određenja, zmija može biti shvaćena i kao simbol obnove i ponovnog rađanja), dok se, sa druge, pojavljuje okean, ne-kopno, koji nije neposredni prostor čovekovog bivstvovanja. Dijabolička figuracija zmije u slučaju devojke koju Rjepnin posmatra objedinjuje zveroliku i antropološku određenost jednog bića. U jednom trenu dijaboličkom intervencijom pripovedanje se lomi između zmije i devojke, odnosno, životinje i čoveka. Dijaboličko u Romanu o Londonu dozvoljava jednoj figuri da se ostvari kao ljudsko, a odmah u sledećem kao zveroliko, čime se na površini romanesknog pripovedanja uočava hermetična i dimorfna priroda – ne samo bestijarijumske figure zmije, nego i samih ljudi. Praznina teži ka ukidanju metafizičkog upliva, odnosno ona uvlači sve u sebe, u vidu jedne tačke koja sužava i sažima sve hrišćanske postulate. Čim se dijaboličko zatvori u prozirnu sliku zmije, čim prestane kretanje životinje, oseća se prozirno treperenje. Knjaz Rjepnin ne uočava đavolje simbole kao takve, jer simbol zadržava dijaboličko, koje nestaje u njemu, uranjajući u potpuni unutrašnji besmisao. Iza neizrecive praznine, koja je u isti mah i neopisivo odvajanje od zaveta sa Bogom, nužno sledi i izvesno odvajanje u samom Rjepninovom biću. Svaki zanos, nuđenje na kornualskoj obali razara svetu tajnu – brak Nađe i Rjepnina, dok se dijabolički zov neprestano i uporno ponavlja. Iskustvo praznine, odbačeni i iskorišćeni prezervativi koji liče na zmije, samo su dijabolička omama. Ono što se nudi kupačima, na obućarevom letovanju, jeste to da se i život i smrt svedu na ništa. Na kraju Žitija Petra Koriškog Teodosija Hilandarca zemlja se uključuje u građenje kulta svetog, tek onda kada je prepodobni izvojevao pobedu nad demonima i nagonskim. On se sahranjuje u pećini, čekajući vaskrsenje koje će doći iz sveopšte majke zemlje. Zemlja više ne skriva bestijarijumsku figuru zmije, već otšelnik opšti sa zemljom bez simboličkog posrednika, dok snaga zemlje pomaže preostalom vremenu njegovog duhovnog podviga, ne preteći više nikakvom zabludom[33].
Mesto koje je za drevne i svete ljude označavalo duhovnu stvarnost postaje zastrašujući bezdan za junake Romana o Londonu Miloša Crnjanskog. Oni su pred prozirnom bestijarijumskom figurom zmije suočeni sa diskontinuitetom sopstvenog bića. Odnosno, oni su omamljeni u misli da se oslobađaju, a zapravo su zavedeni dijaboličkim prividom, koji je imanentni princip poetskog univerzuma Romana o Londonu Miloša Crnjanskog. Takva praznina nalazi se na izvoru savremenog neonihilizma, koju junaci na letovanju u Kornualiji pokušavaju da zanemare u erotskom, i u svemu onome što može da ukine udaljenost između bića i stvari, u jednom koitu, jednoj smešnoj telesnoj razmeni bez duhovnog pričešća[34]. Na kraju ovozemaljskog života Petra Koriškog i knjaza Rjepnina nazire se svetlost nevidljivih prostora, Božja svetlost, svetlost svetionika koja čoveku kad „napustiˮ sve, pustinju ili veliku pozornicu, omogućava da pronađe Sve; Sve ili Ništa?
Nikola Peulić
[1] Kleber, Žan–Pol, „O zverima i ljudimaˮ, u: Milijan Milošević (ur.), Gradac: časopis za književnost, umetnost i kulturu, Čačak, Dom kulture Čačak, 1986, 1987, str. 48.
[2] Milošević, Predrag V., „Zmije i zmajevi, 1141 godina vizantijskog sveta, i u vodi i na zemljiˮ, Lipar: list za književnost, umetnost i kulturu, God 14, br. 50, Kragujevac, Univerzitet u Kragujevcu, 2013, str. 25.
[3] Janjić, Danijela, „Preobražaji zmije kroz stvaralaštvo Gabrijelea dʹAnuncijaˮ, u: Dragan Bošković (red.), Nasleđe: časopis za književnost, umetnost i kulturu, Kragujevac: Filološko-umetnički fakultet, 2017, str. 82.
[4] Biblija – Sveto pismo Starog i Novog zaveta (Stari zavet po prevodu Đure Daničića i Novi zavet po prevodu Vuka Karadžića i Svetog arhijerejskog Sinoda i prevodima Svetog vladike Nikolaja), Valjevo: Glas crkve, 2005, str. 3.
[5] Isto, str. 3.
[6] Biderman, Hans, Rečnik simbola, Beograd: Plato, 2004, str. 454.
[7] Gilgameš: sumersko–vavilonski ep, Beograd: Gutenbergova galaksija, 2008, str. 75.
[8] Biblija – Sveto pismo Starog i Novog zaveta (Stari zavet po prevodu Đure Daničića i Novi zavet po prevodu Vuka Karadžića i Svetog arhijerejskog Sinoda i prevodima Svetog vladike Nikolaja), Valjevo: Glas crkve, 2005, str. 1310.
[9] Isto str. 187.
[10] Biderman, Hans, Rečnik simbola, Beograd: Plato, 2004, str.. 456.
[11] Crnjanski, Miloš, Roman o Londonu 1, Beograd: Mascom booking, 2012, str. 32.
[12] Crnjanski, Miloš, Druga knjiga Seoba, Beograd: Nolit, 1973, str. 89.
[13] Janjić, Danijela, „Preobražaji zmije kroz stvaralaštvo Gabrijelea d’Anuncijaˮ, u: Dragan Bošković (red.), Nasleđe: časopis za književnost, umetnost i kulturu, Kragujevac: Filološko-umetnički fakultet, 2017, str. 82.
[14] Crnjanski, Miloš, Roman o Londonu 1, Beograd: Mascom booking, 2012, str. 202.
[15] Trubac Matić, Đurđina, „Gutačiˮ, u: Mirjana Detelić i Lidija Delić (red.), Guje i jakrepi: književnost, kultura, Beograd: Balkanološki institut SANU, 2012, str. 113.
[16] Crnjanski, Miloš, Kod Hiperborejaca I, Beograd: Prosveta, 1966, str. 297–298.
[17] Crnjanski, Miloš, Roman o Londonu 1, Beograd: Mascom booking, 2012, str. 207.
[18] Silbern, Lilijan, „Praznina, ništavilo, bezdanˮ, u: Branko Kukić, Milosav Marinović, Milijan Milošević, Radojko Nikolić i Milenko Pajić (red.), Gradac: časopis za književnost, umetnost i kulturu, Čačak: Dom kulture Čačak, 1995, str. 28.
[19] Samardžija, Snežana, „Ko se krije ispod zmijskog svlaka?: metamorfoze u žanrovskom sistemuˮ, u: Mirjana Detelić i Lidija Delić (red.), Guje i jakrepi: književnost, kultura, Beograd: Balkanološki institut SANU, 2012, str. 37.
[20] Teodosije Hilandarac, Žitija, Beograd: Prosveta, Srpska književna zadruga, 1988, str. 75.
[21] Ćupić, Zorana Z., „Besovi u njemu i besovi van njega – konačna pobedaˮ (Književni i psihološki pogledi na lik Svetog Petra Koriškog u „Teodosijevom Žitijuˮ), u: Baština: glasnik, Priština: Institut za proučavanje kulture Srba, Crnogoraca, Hrvata i Muslimana, 2020, str. 75.
[22] Dirkhajm, Karlfrid fon, „Horror vacuiˮ, u: Branko Kukić, Milosav Marinović, Milijan Milošević, Radojko Nikolić i Milenko Pajić (red.), Gradac: časopis za književnost, umetnost i kulturu, Čačak: Dom kulture Čačak, 1995, str. 65.
[23] Dirkhajm, Karlfrid fon, „Horror vacuiˮ, u: Branko Kukić, Milosav Marinović, Milijan Milošević, Radojko Nikolić i Milenko Pajić (red.), Gradac: časopis za književnost, umetnost i kulturu, Čačak: Dom kulture Čačak, 1995, str. 65.
[24] Pavlović, Miodrag, „Teodosijevo žitije Petra Koriškogˮ, u: Teodosije Hilandarac, Žitija, Beograd: Prosveta, Srpska književna zadruga, 1988, str. 95.
[25] Dirkhajm, Karlfrid fon, „Horror vacuiˮ, u: Branko Kukić, Milosav Marinović, Milijan Milošević, Radojko Nikolić i Milenko Pajić (red.), Gradac: časopis za književnost, umetnost i kulturu, Čačak: Dom kulture Čačak, 1995, str. 65.
[26] Benoa, Lik, „Zov praznineˮ, u: Branko Kukić, Milosav Marinović, Milijan Milošević, Radojko Nikolić i Milenko Pajić (red.), Gradac: časopis za književnost, umetnost i kulturu, Čačak: Dom kulture Čačak, 1995, str. 70.
[27] Silbern, Lilijan, „Praznina, ništavilo, bezdanˮ, u: Branko Kukić, Milosav Marinović, Milijan Milošević, Radojko Nikolić i Milenko Pajić (red.), Gradac: časopis za književnost, umetnost i kulturu, Čačak: Dom kulture Čačak, 1995, str. 7.
[28] Niče, Fridrih, Tako je govorio Zaratustra, Beograd: Dereta, 2014, str. 20.
[29] Isto, str. 66.
[30] Ristić, Anka, „Odnos psihološkog i religioznog u Žitiju Petra Koriškog Teodosija Hilandarcaˮ, u: Nasleđe: časopis za književnost, umetnost i kulturu, god. 6, br. 14/2, str. 155-165, Kragujevac: Filološko–umetnički fakultet, 2009, str. 162.
[31] Crnjanski, Miloš, Roman o Londonu 1, Beograd: Mascom booking, 2012, str. 262.
[32] Biderman, Hans, Rečnik simbola, Beograd: Plato, 2004, str. 456.
[33] Pavlović, Miodrag, u: Teodosije Hilandarac, Žitija, Beograd: Prosveta, Srpska književna zadruga, 1988, str. 96.
[34] Benoa, Lik, „Zov praznineˮ, u: Branko Kukić, Milosav Marinović, Milijan Milošević, Radojko Nikolić i Milenko Pajić (red.), Gradac: časopis za književnost, umetnost i kulturu, Čačak: Dom kulture Čačak, 1995, str. 71.
