Treći dio intervjua objavljenog u Southern California Literary Scene, br. 1, 1970. Razgovarali Vilijam Robson i Džozet Brajson.
Volio sam neke vaše kolumne u Open Sitiju – mada su neke od njih bile užasne, a onda sam pročitao „Smrznutog čoveka“ i oduševio se.
BUK: Da, pisao sam jednu nedjeljno – i kad mi se pisalo i kad mi se nije pisalo. To je dobra disciplina. Zapisi u formi knjige bili su za mene veliko iznenađenje. Jako lijepo odrađeno. Izašao je prikaz u Špiglu koji je veoma čitan – to je njemački Njuzvik. Dobio sam dobre kritike. Post Ofis izlazi u decembru. U njemu je četrnaest godina pakla. Ali ga nijesam pisao – da se tako izrazim – žaleći se. Pisan je sa dosta humora, mada ima i dosta bola – probao sam samo da preslikam ono što mi se događalo. Dogodile su mi se neke veoma smiješne i tragične stvari tih godina.
Mislite li da je Hemingveja publicitet na neki način vrijeđao? Često se pitam da li bi možda bio zdraviji, srećniji bez svega toga..
BUK: On je pokušao da pobjegne od publiciteta. Ali imao je i urođeni samoubilački kompleks protiv koga se cijelog života borio. Starac i more je trebalo da bude prekretnica, povratak, ali nije – to je samo kopija njegovog zgusnutog stila, samo pokušaj da se vrati, a kad su se kritičari složili sa njim – mislili su da je uspio s Starcem i morem – vjerujem da je osjetio razočarenje što je ljude tako lako nasamariti. Osim toga, mnogo je pio – a čovjeka svakodnevno napijanje može učiniti depresivnim.
Možda bi bilo bolje da se samo sklonio?
BUK: Nema konačnog bjekstva. Naći će te. Rekli su mi da su ljudi dosađivali i Henriju Mileru – Veb mi je to rekao – on nije htio da ih pusti u kuću, pa su oni napravili kamp u dvorištu, podigli su šator. Kampovali su tamo tri- četiri dana.
Ovde, nedavno?
BUK: Da, ne znam tačno kad. To može da bude zastrašujuće. Sebe smatram jebenim srećkovićem. Mene su ostavili na miru,i bilo da su moja djela dobra ili ne, ja preživljavam, i do sada sam imao mnogo problema. Zbog toga sam veoma srećan. Naravno, mogao bih da dobijem milion dolara i pokvarim se!
Imate li nekog od familije u Nemačkoj?
BUK: Imam ujaka u Andernahu – star je osamdeset godina. Dopisivali smo se neko vrijeme, a onda sam mu rekao da su Zapisi starog pokvarenjaka objavljeni u Njemačkoj, i rekao mu gdje da kupi knjigu. I od tada mi nije pisao…Nego, slučajno vidim na polici ime Selindžer. To ime sam zaboravio – a on je prokleto dobar.
Šta se sa njim dogodilo?
BUK: Ništa nijesam čuo o njemu – pretpostavljam da je jednostavno prestao. On je veoma dobar. Takvi ponekad samo prestanu. Dobri stanu – a loši samo nastave da pišu.
Kada izlazi sledeći broj „Lajf Literari“?
BUK: Broj tri izlazi u februaru – imamo neke zaista dobre pjesme. Stalno hoću da prekinem, ali i dalje dobijam pjesme koje mi se sviđaju i kažem: „Ovo bi neko stvarno morao da objavi.“ Na kraju krajeva, ja sam romantik.
To je baš lijepo. Neko bi stvarno trebalo da pogura te ljude.
BUK: Čudno je to. Jer je materijal koji mi stiže uglavno veoma, veoma loš. Nerado otvaram te koverte – ali me ponekad iznenade. Kao taj tip koji mi je poslao pjesmu Barntov zamak. Bog te, baš je bilo dobro! Napišem mu pismo i kažem: „Nikada nijesam čuo za vas“, a on mi odgovori: Nekada sam pisao, ali sam već petnaest godina biznismen, i sad sam ponovo počeo da pišem.“ Ima veoma čudnih ljudi koji baš znaju da pišu. Mislim, nijesu to neki veliki pisci, ali veoma dobro pišu.
Sjećate li se vašeg predgovora za knjigu Stiva Ričmonda „Hitler je slikao ruže“? To je predivan, značajan esej. Ovde imam nekoliko rečenica: „Mnogi od nas su rođeni pjesnici. Nas samo naši stari uče kako su njih učili njihovi da pjesnici umiru.“ A, zatim: “Naši pjesnici i državnici, naše ljubavi, ostavili su nam tako malo u šta možemo da vjerujemo.“ Možete li da pojasnite tu rečenicu?
BUK: Djeca su veoma bistra između treće i pete godine, znate već. Sjede i govore nam stvari. Ona su kao drevni filozofi – jer na njih ije uticalo ništa što dopire spolja. Imaju to znanje koje je već tu – ona su rođena s njim, i još uvijek nijesu uprljana. Vodio sam predivne razgovore s mojom djevojčicom kada je imala tri, tri ipo godine. Zaprepastila se nekim stvarima koje mi je rekla, a i jedan moj prijatelj mi je rekao isto. Ali onda ih pošalješ u školu i sva postanu slična. Kao kad je nacrtala crtež prije neki dan – neko joj je dao pastele. Tek je pošla u prvi razred. Na crtežu je djevojčica koja u svakoj ruci drži američku zastavu. Pomislio sam: „ U školi nijesu gubili vrijeme sa njom.“ Ali je nacrtala jednu zastavu pogrešno – pogrešno je rasporedila boje. Ja baš nijesam neki anti–Amerikanac – samo kažem da nijesu gubili vreme. Ali dajte mi trogodišnje dijete i vodićemo zaista interesantan razgvor.
Da li svijet doživljava neku promjenu – dosta se raspravlja o psihodeličnoj revolucji, i neki osjećaju, baš kao i ja, da je to na neki način dokaz da se hromzomi generacija razdvajaju. Ako se suočimo s Trećim svjetskim ratom i prijetnjom od totalnog razaranja atomskom bombom, onda će se mlađe generacije možda razdvojiti same od sebe – izgleda da to čini sociološki – a to je možda prirodan način razdvajanja, pa se možda nećemo naći u istim krugovima ponovo i ponovo…
BUK: Da, shvatam šta hoćeš da kažeš.
U srednjoj školi sam imao profesora koji je govorio o tome. Rekao je da je neka grupa kopala – učili smo o arheološkim iskopavanjima na Srednjem istoku – i kopali su sloj po sloj, grad za gradom, a to su hiljade godina. Stigli su do dna i pronašli glazuru, nešto što je bilo napravljeno od stakla, i što je bilo potpuno identično onom što su pronašli u pustinji, tamo gdje su isprobali atomsku bombu. A onda su pomislili da je to vrlo zanimljiva ideja..
BUK: Da, moguće je.
Možda to što tražimo nije u sferi politike ili nauke, prije je možda u nekoj vrsti umjetnosti, recimo u poeziji. Mislite li da pjesnici mogu da popune tu prazninu sojim stihovima?
BUK: Pa, tu nema konačnog odgovora. Nikada i nije bilo. Samo dajte sve od sebe. To je sve. Bez obzira šta radite, dajte sve od sebe.
Mislite li da sadašnja revolucija – psihodelija i sve to – ide u tom pravcu? Šta mislite o tome? Kada ćemo uspjeti da dođemo do nečega što je vrijedno?
BUK: Mrzim da budem toliko ciničan, ali mislim da je to moda, bacanje udice studentima, da vide koliko mogu da zagrizu. Test. To je više moda nego realnost. Slušao sam KPFK o tim Isla Vista poslovima – o tim pobunama tamo. Imali su neke repertoare tamo, a znaš da su zapalili banku i još mnoga sranja se izdešavalo. Pa onda tip sa radija pita reportera: „Šta se dešava večeras?“ A tip kaže: „Pa večeras je veoma mirno.“ „A zašto je tako mirno večeras?“ „Studenti uče za ispite.“ A ja se onda pitam kakvi su to jebeni revolucionari…Spale banku, polome sve živo, razbiju kordone policije, a onda sjednu i uče za ispite kako bi mogli da postanu članovi tog društva Da dobiju ocjene. Tamo je mnogo ljudi jer je to moda. A ima i dosta oportunista.
I ja to nekako osjećam.
BUK: Mada je i dosta iskrenih ljudi tu. Tako imamo konglomerat. Ali, generalno, mladi se samo oslobađaju energije, a sad se to naziva revolucija.
Ovo je kraj. Hvala vam što ste odvojili vrijeme.
BUK: U redu je. Nadam se da će ispasti nešto od ovoga.
