Da li je ta želja
da neko ispravi greške
učinjene
lutajući u polumraku roditeljstva
toliko jaka
da ne prezamo od opasnosti
Da neko može da otuđi to dete
da ga ogradi od nas
i odvede
u mračne podzemne prolaze
u tajne i strašne prostore
u kojima je stah
od toga što se dogodilo
i ko je to učinio
veći
od ljubavi koja ih okružuje
Mogu samo da zamislim
te zastrašene mlade duše
kako delove tog mraka nose u sebi
svakog trenutka
dok dišu, spavaju, jedu…
dok pišu sastav na temu
“Kako sam proveo zimski raspust” i
“Proleće je stiglo u naš grad”
a nikako ne stiže to proleće
i taj preporod koji traže
jer je mnogo hladno i mračno
dole
gde je ostao deo njih.
Aleksandra Leković
