MALI VELIKI ŽIVOT DUŠANA RADOVIĆA 15
Mnoge duhovitosti Dušana Radovića iz “Kasine”, “Gradske kafane”, “Sunca” i “Mažestika” na račun pojedinih pisaca završile su, neautorizovane, u “Ježevoj” rubrici “Pššš”…
Mnoge su već deo ondašnje kafanske anegdotike. Za mnoge se ne zna tačno – da li su Radovićeve ili Bećkovićeve, ili su zajedničke.
Evo nekih Radovićevih dosetki:
Za Miru Alečković je rekao da ima najduži skojevski staž.
Za raspopa Nikolu Drenovca je pričao: kako je u “Lotos baru” pokušao da uđe sa epitrahiljom umesto obavezne kravate.
“Kad su Zekini golaći, u vreme Prvog srpskog ustanka, bili jednom u Beogradu, onda im je tu zaostao Dušan Baranin”, ovo je sam Dušan Baranin rado prepričavao.
Miodrag Bulatović je za njega bio poslednji krik svetske telefonije.
Vasko Popa je, po Radoviću, bio najproganjaniji srpski pisac. On je prognan u – Gradski komitet!
Za Mirka Kovača je mislio da piše pred ogledalom, da bi zauzeo pozu!
Za Branu Crnčevića je tvrdio da ne bira sredstva da bi bio cilj!
Za Vasilija Popovića je rekao da je pravičan u svojoj mržnji prema piscima, jer ni sopstveno ime ne podnosi (Ugrinov)!
Za Janeza Paćuku (Bećković) govorio je da je svetski ekspert za gluposti, kome je Frojd legao na kauč!
Dešavalo se da se Dušan Radović zaboravi, pa da se zameri psima. Da da neku izjavu za novine po pse neprijatnu ili da nešto napiše po njih nepovoljno. Kad god je prevlađivao strah od pasa, pisao je o njima kritično.
Jednom je u “Beograde, dobro jutro” izgovorio: “Psi nikad nisu živeli bolje!
Nekad su oni čuvali nas, sada mi čuvamo njih.
Živeti kao pas, to danas znači – u blagostanju, bez briga”.
Sutradan nam je u “Mažestiku” praveći verbalnu paradu, pričao kako se gadno prešao što je to napisao i kako ne zna koje neslućene posledice može imati.
“Kakve posledice, kad psi ne znaju da čitaju”, Dušan Baranin je uzimao sve zdravo za gotovo, to jest bukvalno.
“Možda i ne čitaju”, složio se Radović da Baranina u njegovim godinana ne dovodi u nepriliku, ali je dodao: “Ali je sigurno da slušaju radio. Eto, noćas su na mene lajali svi psi od Zvezdare do Beograđanke”.
Svi smo sad gledali u Baranina, očekujući šta će on na ovo reći.
“U četiri sata?”, pitao je Baranin, koji je stanovao blizu Radovića, kod “Liona”.
“U četiri sata!”, potvrdio je Radović.
“Bogami si im se gadno zamerio”, kazao je Baranin: “Lavež je i mene probudio!”
To što u detinjstvu nije mogao da bude sportista, jer po sopstvenom čestom isticanju, nije bio ni snažan, ni dovoljno vešt za mnoge fizičke discipline i, jer je “kao dete imao veliku glavu i nejako telo” pa ga je sopstvena glava pretezala, Dušan Radović je nadoknađivao kao navijač.
Voleo je fudbal, košarku i boks, pa sve ostalo.
Dosta dobro je igrao šah, ali šahovsku slavu nije tražio među sportistima.
Dovoljno smo mu paceri bili mi.
Bio je Partizanov navijač svim srcem i svim umnim silama. Svoj pesnički dar, bez porudžbina, stavljao je Partizanu na raspolaganje. Puštao je pamet na zeleni teren. O tome svedoče brojni stihovi, najčešće distisi objavljivani u “Partizanovom vesniku”. Sigurno je da je i ovde napravio veliko pesničko istraživanje – kako se rimuju crno-beli, potrošivši rasipno najviše neočekivanih rima. Njegovo je ono o neprikosnovenosti Partizana:
“Zemlja, vazduh, voda,
fudbal, vaterpolo… košarka…”
Milovan Vitezović
- novembar 2004.
