Anatomija Fenomena

1984 (13) – Ljudi koji nikad nisu naučili da misle, ali koji u svoja srca, utrobe i mišiće slažu snagu koja će jednog dana preokrenuti svet [Tema: Orvel]

1984-2

10

Kad se probudio, pričini mu se da je spavao dugo, ali mu pogled na starinski sat reče da je svega dvadeset i trideset. Još malo je ležao u polusnu; zatim se odozdo iz dvorišta ponovo razleže pesma iz punih pluća:

Beše to kratka ljubav bez nade

Što prođe brzo k’o aprilski dan,

Al’ od nežnih reči i misli o sreći

U srcu večno ostade san.

Nedotupavni šlager je, reklo bi se, još uvek bio popularan. Mogao se čuti svuda.

Bio je nadživeo Pesmu mržnje. Od pesme se Džulija probudi, slasno proteže i ustade iz kreveta.

„Gladna sam”, reče. „Da skuvamo još kafe. Do đavola! Peć se ugasila, a voda se ohladila.” Ona podiže malu peć i protrese je. „Nema nafte.”

„Moći ćemo valjda da dobijemo od Čeringtona.”

„Čudi me samo što je bila puna. Proverila sam. Obući ću se”, reče ona. „Kao da je zahladnelo.”

Vinston takođe ustade i obuče se. Neumorni glas pevao je i dalje:

Kažu da vreme sve rane leči,

Kažu da se uvek zaboravi sve,

Al’ mladost je prošla i starost već došla

A ja još pamtim časove te.

Pripasujući kaiš on ode do prozora. Sunce je već bilo zašlo iza kuća; više nije sijalo u dvorište. Kamene ploče dvorišta bile su mokre kao da su upravo oprane; imao je osećanje da je i nebo tek oprano, toliko je svetlo i sveže bilo plavetnilo između dimnjaka. Ona žena je neumorno koračala gore-dole, puneći usta štipaljkama i prazneći ih, prekidajući i opet nastavljajući svoju pesmu, prikačinjući još pelena, i još, i još. Pitao se da li je ona pralja po zanatu, ili prosto rob dvadesetoro-tridesetoro unučadi. Džulija je prišla i stala uz njega; zajedno se zagledaše, skoro začarani, u snažnu priliku ispod prozora. Dok je posmatrao tu ženu u njenom karakterističnom stavu, debelih ruku podignutih do konopca, s izbačenom zadnjicom, snažnom kao u kobile, prvi put mu pade na pamet da je ona lepa. Ranije mu nikad nije dolazila pomisao da žena pedesetih godina, raskrupnjala do čudovišnih razmera od mnogih porodaja, zatim ogrubela, očvrsla od rada dok joj meso nije postalo grubo kao prezrela mrkva, može biti lepa. Ali ona je odista bila lepa; najzad, pomisli on, zašto i ne bi? Između tog čvrstog, bezobličnog tela, nalik nakomadinu granita, s rapavom crvenom kožom, i tela devojke uz njega postojala je ista onakva veza kao i između ružinog ploda i rascvetale ruže. Zašto bi se plod smatrao lošijim od cveta?

„Lepa je”, promrmlja on.

„Ima sigurno metar u kukovima”, reče Džulija.

„Takav je njen stil lepote”, reče Vinston.

Držao je Džuliju zagrljenu oko pasa; ruka mu je obuhvatala ceo njen gipki struk. Od kuka do kolena, njen bok je bio uz njegov. Iz njihovih tela nikad neće izići dete.

To je bilo jedino što nikad neće moći da učine. Tajnu su mogli prenositi jedino rečima, iz jednog uma u drugi. Žena u dvorištu nije imala uma; imala je samo snažne ruke, toplo srce i plodnu utrobu. Pitao se koliko je dece rodila. Mogla ih je lako imati i svih petnaest. Imala je svoj trenutak procvata— možda godinu dana rustične lepote— a onda se najednom raskrupnjala kao oplođena voćka, dobila crvenu i grubu kožu, i život joj se pretvorio u pranje, ribanje, kuvanje, metenje, brisanje, krpljenje, ribanje, pranje rublja, prvo za decu, zatim za unučiće, kroz trideset neprekidnih godina. I na kraju svega još je pevala. Mistično poštovanje koje je osećao prema njoj bilo je nekako pomešano s prizorom svetlog, jasnog neba, koje se iza dimnjaka prostiralo u beskrajne daljine. Bilo je čudno razmišljati o tome kako je nebo isto za sve, u Evroaziji i Istaziji isto kao i u Londonu. A i ljudi pod tim nebom bili su manje-više isti— svuda, na celom svetu, stotine hiljada mili ona upravo ovakvih ljudi, koji ne znaju da postoje i drugi, koje razdvajaju zidovi mržnje i laži, a koji su ipak gotovo potpuno isti—ljudi koji nikad nisu naučili da misle, ali koji u svoja srca, utrobe i mišiće slažu snagu koja će jednog dana preokrenuti svet. Ako uopšte ima nade, ona je u prolima! Iako knjigu nije pročitao do kraja, znao je da to mora biti Goldštajnova konačna poruka. Budućnost pripada prolima. A da li je on, Vinston Smit, mogao biti siguran da mu svet koji će oni jednog dana sagraditi neće biti isto onako stran kao i svet Partije? Da, pošto će u najmanju ruku to biti svet duševnog zdravlja. Gde postoji jednakost, tu može biti normalnosti. To će se desiti pre ili posle, snaga će se pretvoriti u svet. Proli su besmrtni, u to se nije moglo sumnjati kad se baci samo jedan pogled na onu herojsku priliku u dvorištu. Oni će se na kraju ipak probuditi. A dok se to ne dogodi, mada dotle može potrajati i hiljadu godina, ostaće živi uprkos svemu, kao ptice, prenoseći iz tela u telo vitalnost koju Partija nije imala i nije mogla ubiti.

„Sećaš li se”, reče on „onog drozda koji nam je pevao, onog prvog dana, na ivici šumarka?”

„Nije pevao nama”, reče Džulija. „Pevao je za svoju dušu. Čak ni to. Prosto je onako pevao.”

Ptice pevaju, proli pevaju, Partija ne peva. Svuda na svetu, u Londonu i Njujorku, u Africi, Brazilu, u tajanstvenim, zabranjenim zemljama preko granice, na ulicama Pariza i Berlina, u selima beskrajne ruske ravnice, na trgovima Kine i Japana— svuda je stajala ta ista čvrsta, nepobediva prilika, čudovišnih oblika od rada i rađanja, koja radi od rođenja do smrti, a ipak peva. Iz tih moćnih bedara jednog dana mora poteći rod svesnih bića. Budućnost je bila njihova; Džulija, on i ostali bili su mrtvaci. Ali čovek je mogao učestvovati u toj budućnosti ako održava u životu duh onako kako oni održavaju telo, i ako prenosi drugima tajno učenje da su dva i dva četiri.

„Mi smo mrtvaci”, reče on.

„Mi smo mrtvaci”, poslušno ponovi Džulija, kao odjek.

„Vi ste mrtvaci”, reče gvozden glas iza njih.

Oni odskočiše jedno od drugog. Vinstonova utroba kao da se pretvori u led. Vide belinu svuda oko Džulijinih dužica. Lice joj dobi mlečnožutu boju. Dve mrlje ruža koje su joj još stajale na jagodicama oštro su se isticale, kao da nemaju nikakve veze sa kožom na kojoj su bile.

„Vi ste mrtvaci”, ponovi gvozdeni glas.

„Bio je iza slike”, dahnu Džulija.

„Bio je iza slike”, reče glas. „Ostanite kako stojite. Ne mičite se dok vam se ne naredi.”

Počinje, najzad počinje! Nisu mogli ništa do da se gledaju u oči. Bežati, istrčati iz kuće pre no što bude prekasno— takva misao im nije padala na pamet.

Bilo je nezamislivo ne poslušati gvozdeni glas sa zida. Nešto škljocnu, kao kad se otključava brava; na to se ču tresak razbijenog stakla. Slika beše pala na pod i otkrila telekran.

„Sad nas mogu videti”, reče Džulija.

„Sad vas možemo videti,” reče glas. „Stanite na sredinu sobe. Leđa uz leđa. Sklopite ruke na potiljku. Razmaknite se.

Nisu se dodirivali, ali njemu se činilo da oseća kako Džuljino telo drhti. Ili je drhtalo samo njegovo. Polazilo mu je za rukom samo toliko da ne cvokoće zubima, ali nad kolenima nije imao kontrole. Ispod njih, u kući i izvan kuće, ču se tresak čizama. Dvorište kao da je bilo puno ljudi. Neko je nešto vukao preko kamenih ploča. Ženina pesma beše naglo prestala. Ču se dugi zveket koji je odjekivao, kao da je neko bacio limeno korito preko dvorišta, zatim zbrka ljutih glasova koja se završi u kriku bola.

„Kuća je opkoljena”, reče Vinston.

„Kuća je opkoljena”, reče glas.

Ču kako Džulijini zubi škljocnuše. „Sad bismo mogli i da se oprostimo”, reče ona.

„Sad biste mogli i da se oprostite”, reče glas. Uto se umeša neki sasvim drugi glas, tanak i odnegovan, koji se Vinstonu učini odnekud poznat: „Uzgred, kad smo već kod toga: Evo ide svećar da ti pali sveće, evo ide dželat da ti glavu seče!”

Iza Vinstonovih leđa nešto tresnu na krevet. Neko je gurnuo vrh lestvica kroz prozor, razbivši pri tom okvir. Neko se peo kroz prozor. Sa stepeništa odjeknu tutanj koraka. Soba se ispuni krupnim ljudima u crnoj uniformi s potkovanim čizmama na nogama i pendrecima u rukama.

Vinston više nije drhtao. Čak je i oči jedva pokretao. Bilo je važno samo jedno: ostati miran, ostati miran i ne dati im izgovor da udare! Pred njim se zaustavi čovek s glatkim bokserskim licem na kome su usta bila samo prorez, zamišljeno balansirajući pendrek između palca i kažiprsta. Vinston mu pogleda u oči.

Osećanje obnaženosti, dok je držao ruke na potiljku a celo mu telo bilo izloženo, beše skoro nepodnošljivo. Onaj čovek izbaci vrh belog jezika, obliza mesto gde je trebalo da mu budu usne, zatim prođe. Ču se još jedan tresak. Neko beše uzeo stakleni pritiskač sa stola i razbio ga u komade o podnožje kamina. Komadić korala, sićušan uvojak ružičastog, nalik na ukras sa torte, zakotrlja se preko prostirača. Kako je sitan, pomisli Vinston, kako je uvek bio sitan! Iza njega se ču uzdah i tup tresak; nešto ga žestoko udari po gležnju i skoro izbaci iz ravnoteže. Jedan od onih ljudi beše tresnuo pesnicom Džuliju u solarni pleksus i presamitio je kao britvu. Ona se poče bacakati po podu, boreći se za dah. Vinston se nije usuđivao da pomeri glavu ni za milimetar, ali ponekad bi mu njeno pomodrelo lice došlo u vidno polje. Uza sav strah koji ga je stezao, on oseti njen bol u svome telu, samrtni bol koji je ipak bio manje prešan od borbe za dah. Znao je kako to izgleda: stravičan, neizdržljiv bol koji neprestano drži ali koji se još ne može u svojoj punoj strahoti osetiti jer je pre svega bilo potrebno moći disati. Zatim je dva čoveka uhvatiše za kolena i ramena i izneše iz sobe kao vreću. Vinston za trenutak spazi njeno lice, okrenuto naniže, izobličeno i žuto, zatvorenih očiju, i još uvek sa po jednom mrljom ruža na obrazima; i više je nije video.

Stajao je potpuno nepomično. Još uvek ga niko nije udario. Kroz glavu mu počeše proletati misli koje su dolazile same od sebe, ali su mu se činile potpuno nezanimljive. Pitao se da li su uhvatili Čeringtona. Pitao se šta su uradili onoj ženi u dvorištu. Primeti da mu se očajno mokri, i oseti blago iznenađenje, pošto je to uradio pre samo dva ili tri sata. Primeti da sat na kaminu pokazuje devet, to jest dvadeset i jedan. Ali svetlo se činilo prejako. Zar u avgustu u devet sati uveče ne počinje da se mrači? Pomisli da su se možda on i Džulija ipak prevarili u vremenu— prespavali dvanaest sati i mislili da je dvadeset i trideset, dok je u stvari bilo nula osam i trideset sledećeg jutra. Ali tu misao nije pratio dalje. Bila mu je nezanimljiva. U hodniku se čuše novi, lakši koraci. U sobu uđe Čerington. Ljudi u crnim uniformama se odjednom primiriše. Čerington je takođe izgledao nešto drukčije. Pogled mu pade na komadiće staklenog pritiskača.

„Pokupite to”, oštro reče on.

Jedan od uniformisanih se saže da ga posluša. Koknijevskog izgovora beše nestalo; Vinston najednom shvati čiji je glas malopre čuo s telekrana. Čerington je još uvek imao na sebi svoj somotski kaput, ali kosa, koja mu je nekad bila seda, sad je bila crna. Više nije nosio naočare. On baci samo jedan, oštar, pogled na Vinstona, kao da mu proverava identitet, zatim prestade da obraća pažnju na njega. Još uvek se mogao prepoznati, ali više nije bio onaj isti čovek. Telo mu se beše ispravilo inaoko poraslo. Lice mu je bilo izmenjeno samo u detaljima, ali te sitne promene su ga ipak potpuno preobličile. Crne obrve su bile manje čupave, bora više nije bilo, cele crte lica bile su drukčije; čak je i nos izgledao kraći. To je bilo čilo, hladno lice čoveka od svojih trideset pet godina. Vinstonu prođe kroz glavu da sad prvi put u životu posmatra, znajući ko je u pitanju, pripadnika Policije misli.__

Džordž Orvel

nastaviće se

Ostavite komentar: