Ceo moj život je jedan teatar, jedna drama, farsa, tragikomedija koja ima nekoliko činova. Prvi čin su moje knjige ‘Lirika Itake’, ‘Priča o muškom’, ‘Dnevnik o Čarnojeviću’, mlada, poletna, revolucionarna literatura, kao što je bilo i vreme, kao što je bio i život. Drugi čin je ‘Stražilovo’, početak melanholije i nostalgije za zavičajem.” Tako je, u poznim godinama Miloš Crnjanski sumirao svoje mladalačke dane.
U Čongradu, gradiću u Panonskoj niziji, gde je 26. oktobra 1893. rođen Mića, kako su ga roditelji iz milošte zvali, zadržao se samo tri godine, jer su se otac Toma i majka Marina preselili u Temišvar. Tu će steći prva značajna životna iskustva, završiti osnovnu i srednju školu (Pijaristički licej), zavoleti fudbal i u 15. godini objaviti prvu pesmu, “Sudba” u somborskom listu “Golub”. U istom glasilu pojaviće mu se i dve pripovetke, posle čega će pisanje postati njegova trajna strast. Želeo je da uči slikarstvo, ali se majka tome protivila, pa je najpre studirao na Eksportnoj akademiji u Rijeci, gde je leta 1912. završio rukopis drame “Prokleti knez”, koju je poslao Narodnom pozorištu u Beogradu, ali joj se svaki trag izgubio. Naučio je italijanski jezik ali i mačevanje, modernu vitešku igru bez koje se nije moglo ući u otmeno društvo.
Njegova najveća sportska ljubav bila je i ostala fudbalska lopta. I u gimnaziji je, u klubu gimnastičara, igrao centarfora ili levu polutku, a zatim u klubu železničara u kome ih je, kako se jednom prilikom sećao, trener Sidon učio “neverovatnim grifovima”. Kao riječki student igrao je za tamošnju Viktoriju, zatim je bio i u klubovima u Novom Sadu, a kasnije i u Pančevu. U starim brojevima lista “Pančevac” mogu se pronaći svedočanstva da je Crnjanski, kao fudbaler, bio “veoma svadljivo temperamentan i za pesnicu uvek spreman”. Zahvaljujući fudbalu prvi put je došao u Beograd 1913. godine i bio impresioniran: “Ja sam Temišvar voleo, kao što ljudi vole mesto u kome su odrasli. A Beograd sam voleo kao što čovek voli svoju fiks-ideju…”
Zbirka “Lirika Itake” sadrži 50 pesama, od kojih su dve sa posvetama, jedna Anici Savić, potonjoj Rebac, ćerki jedinici uglednog novosadskog pisca dr Milana Savića, a druga Ivi Andriću. Prilikom otvaranja izložbe slikara Petra Dobrovića u Novom Sadu, Milan Savić besno je zapretio da će ako “gospodina Crnjanskog vidi – kišobranom se obračunati”, zar “takve bezobrazne pesme” da posvećuje njegovoj mezimici.
Jedno vreme Crnjanski je boravio u Beču kod ujaka Vase, studirao je medicinu, ali ga je za to vrlo brzo napustila volja i prešao na filozofiju i istoriju. Počeo je da piše dramu “Maska”, bio je opčinjen muzejima i galerijama, o čemu će zapisati: “Bio sam tipičan smetenjak svog stoleća. Na nasušni hleb i zaradu nisam mislio.”
Rat ga je zatekao u vreme kada je bio zaljubljen “do ušiju” u jednu udatu ženu, sa kojom je avgusta 1914. doputovao u Segedin, gde je zbog svilene marame u nacionalno srpskim bojama, koju je nosio u džepu, bio uhapšen i jedva se izbavio većih nevolja.
Kao austrougarski vojnik bio je svedok ratnog pakla, naročito u Galiciji, gde su se njegovi drugovi, Banaćani, do krvi tukli sa Rusima. “Moj zadatak je bio da istrčim napred, ispred 11 ljudi, da urličem komande”. Bio je i na drugim frontovima, jedno vreme uspevao i da izbegne vojničke obaveze.
Iz rata se vratio sa 26 godina, sazreo, sa gorkim iskustvima i slikama koje su ga do kraja života progonile. U Ilanči majka je nastojala da mu ugađa i omogući mu da piše pesme i prozu “Dnevnik o Čarnojeviću”. Put ga je zatim odveo u Beograd na studije književnosti, istorije i filozofije. Stanovao je na Dorćolu, a hranio se u jednoj pivari u Dunavskoj ulici. Milana Grola pokušavao je da umoli da na repertoar Narodnog pozorišta stavi njegovu “Masku”, a beogradskom književnom izdavaču Svetislavu B. Cvijanoviću predao rukopis svoje prve i jedine zbirke pesama “Lirika Itake”. Ostalo je zabeleženo da je skretao pažnju i ponašanjem i oblačenjem: išao je “u ostacima odela austrijskog oficira, sa kamašnama na nogama, i baskijskom beretom na glavi”. Svom prijatelju Ivi Andriću 20. juna 1919. pisao je kako mu je dobro:
“… Jedem ćevapčiće i zavađam mlade, može biti nevine devojke koje uče tehniku”. Dva meseca kasnije pisaće i svom zagrebačkom prijatelju Juliju Benešiću: “Frapiralo me je kako ste Vi učtivi prema damama. Ja ih držim sve za…” Vrlo brzo je ušao u krug poznatih beogradskih pisaca okupljenih u kafani “Moskva”, gde su svakodnevno sedeli Sima Pandurović, Bora Stanković, Todor Manojlović, Stanislav Vinaver, Rastko Petrović…
http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:468403-Tipicni-smetenjak-svog-stoleca
