Boka, koju pesnik naziva „nevestom Jadrana”, je najjužniji deo dalmatinske obale, između Dubrovnika, vanrednoga staroga grada sv. Vlaha i Crne Gore, demonski vrletne. Boku sačinjavaju četiri duboka zaliva, na dnu svakoga sa po jednim starim gradom. Vanredna lepota Boke ima u sebi, u svom južnodalmatinskom, plavom moru, lepotu švajcarskih jezera, norveških fjordova i Bosfora.
More tu zalazi duboko pod planine, strašne u svojoj goleti. Četiri duboka, zelena jezera nose tu na sebi vrleti vrhova skoro dve hiljade metara, često snežnih glava, dok obalom rumene ruže, žuti poljsko cveće i po krovovima kuća plave se glicinije.
Slična talijanskoj zapadnoj rivijeri, ali zatvorena, Boka je leti vrlo topla. Zimi, međutim, izuzev dana dugih kiša, Boka je vanredno tiha i prijatna, sa blagom klimom francuske rivijere. Ruža u njoj cveta cele zime, a nerandža i limun u februaru zre.
Nekad, u doba plovidbe jedrima čuvena sa svoga bogatstva, Boka je, za vreme vlade tuđina, osiromašila i zato se svojim letovalištima i hotelima ne može uporediti sa inostranim rivijerama, te u njoj, zasad, stranac ne može naći komfora, ni udobnosti letovanja, a još manje zimovanja. No za turistu koji ne traži hotelske doživljaje, Boka ima božansku lepotu svojih fjordova, planina, uvala i čuvene svoje stare gradove, sa oronulim dvorovima, vanrednom arhitekturom crkava, neobičnim spomenicima srpskih, vizantinskih i romanskih vremena. Lepota tih starih gradova, propale slave i bogatetva, može se meriti sa lepotom starih gradova španskih, levantinskih i norveških. Pitoresknosti pak narodnog života, običaja i nošnja, kao u tom srcu jugoslovenskog primorja, drugde više i nema. Boka je zavičaj onih čuvenih skjavonskih moreplovaca, koje poznaje ceo svet, zavi- čaj divnih hajduka i ustanika, neobične duševne čistote i telesne lepote. Jedan krasan Kavkaz na plavom Jadranskom moru, kraj za turiste bez sličnosti ma gde u Evropi.
Najlakše, najbrže može se Boka obići autom iz Dubrovnika. Putevi za auto u Boki su i besprekorni. Može se u Boku doći i železnicom, kroz Bosnu i Hercegovinu, ili iz Dubrovnika. Ta uskotračna železnica silazi sa hercegovačkih brda u divno Konavlje, plodnu ravan vrtova, maslina i vinograda, čuvenu po lepoti svojih žena i narodnih vezova i nakita. Odatle, u visini od 600 m, kod stanice Nagumanac, vidi se more i sva Boka, vanredna i neverovatna. Zatim, spuštajući se moru, kroz pitoresknu dolinu Sutorinu, svu u gustižu maslina i vinograda, voz stiže na žal Igala i Tople, pred ulaz u Boku, na plavo more.
Brodom je put u Boku najudobniji. Pošto je obišao svu obalu Dalmacije, brod pošavši ujutro, iz Dubrovnika, zaplovi prema vrletnoj Boki. Ostavlja u srebrnom moru, borovom šumom zaraslo poluostrvo Lapad, mine kraj kamenitog profila staroga Dubrovnika, kao kraj neke bronzane medalje, prođe kraj divnog ostrva Lokruma i morskih hridina Cavtata, pa dugo plovi duž crvenih stena, blizu obale, dok jaki udarci talasa ne objave da se približuje vratima Boke Kotorske, moreuzu među stenama, u kojima su zazidana utvrđenja, i to levo, na rtu kao terasa od čelika, stari fort Oštra, desno pak, u bregu, utvrđenja Ljuštice, a sred talasa, na malenom ostrvu zidine okrugle tvrđave generala Mamule. Ceo taj uzani ulaz u Boku neobično je slikovit i patetičan.
Čim brod zabrazdi pravo u prvi zaliv Boke, na čijem se dnu ukaže, sa svojim oronulim gradom Ercegnovi, panorama visokih, kamenitih planina, dubokih uvala i zatona sasvim je jasna i svetla. Iza nje, kao nebesa od kamena šire se vrleti demonski pustog i surot Lovćena.
Prošlost Boke Kotorske
Još u kameno doba, dobar deo Evrope silazio je na Jadran da kupuje i proda. Feničani možda, a Grci izvesno, dobro su poznavali jadranska ostrva, pa i Boku, koja je i pre Rimljana, u doba ilirskih plemena bila pristanište cele Bosne, Dunavske doline, Hercegovine i svih zemalja na jug i zapad od Šar-planine.
Već su Grci borili se oko Boke, sa Ilirima, narodom od više plemena, dijalekata i imena. Tu borbu, mnogo oštrije nastaviše Rimljani u doba svoje republike, pa i carstva. Podjarmljena ilirska plemena davala su Rimu najbolju momčad za vojsku i osobito flotu. Docnije, ovi su krajevi davali čak i careve i primili rimsku upravu i kulturu, čemu je posledica bila opšte romanizovanje duž obale, naročito u gradovima.
Herojska borba plemena ilirskih protiv Rima ostavila je malo traga. Sačuvala se samo tradicija snažne borbe i moćnog gospodstva ilirske kraljice Teute u Boki, oko Risna, koji stoji negde u blizini negdašnjeg Rizinijuma. Stoletna vladavina Rima, međutim ostavila je u Boki dosta spomenika, natpisa itd.
U vreme seobe naroda Boka je osetila vlast Herula, Ostrogota, pa zatim, od vremena Justinijana, Bizanta.
Silazak Slavena u Boku, u toku VII stoleća, uništio je, kao krvava bujica, sve rimske posede, izuzev grad Kotor. Između Slavena i ostataka Romana, u gradovima, iskopan je tada dubok jaz. Zatim, tokom VIII veka, Boka je osetila napade Arabljana, a tokom IX veka pred njom se pojavljuju prve flote Mletaka.
U to doba hrvatska i srpska plemena zagospodarila su već, pod svojim kraljevima, jadranskim primorjem. Župani i kraljevi Srba i Hrvata dizali su svoje dvorove i kule kraj mora, tako da se može reći da je Jadransko more bilo more Tomislava, o kome car vizantinski Porfirogenit piše da je imao više lađa no Mletci u to doba. Boka Kotorska pak bila je more stare Srbije, još od vremena Časlava, koji je vladao gore do rascvetanog Srema, već u vreme Vojislava i Mihajla, koji je imao vlasti do Apulije, za vremena sjajnog i vanrednog Bodina i tužnoga Radoslava. Nemanja je u Kotoru sazidao svoj dvor. Skoro kroz ceo srednji vek Kotorani su diplomate i poslanici srpskih kraljeva. Na njihovom dvoru behu dvanaest barjaktara, birani heroji iz Perasta. Propašću srednjevekovne srpske države propade i Boka, i XV vek poplavio je Turcima. Izuzev Kotor, koji se još god. 1420. predade Mlecima, Boka je sve do XVIII veka stenjala pod turskim jarmom. XVIII vek doneo je puno mletačko gospodstvo, a XIX austrijsku, nemilosrdnu vladavinu, mada se jedno vreme činilo da će Crna Gora naslediti Veneciju, za vreme ratova Napoleonovih.
Ercvgnovi
Železnica ili auto, na svom putu za Boku, čim siđe iz Hercegovine ili Dubrovnika do mora, zastaje u gradu Ercegnovom koji se šareni na dnu prvog zaliva.
Odmah na ulazu tih četiri zaliva koji su u vazdušnoj liniji dugi 20 km, ovaj grad, sa starim zidinama španskih i turskih tvrđava, vrlo je pitoreskan, u vrtovima, visoko nad morem,
Ercetnovi je počeo zidati kralj Bosne, Srbije i Dalmacije Tvrtko I god 1382. Grad se sastojao iz dva dela, iz tvrđave na vodi i tvrđave na bregu. Ercegnovi je pun bilja i tropskih palma ispod planina u pozadini, čiji su vrhovi Radostak 1.446 m i Snježnica 1.110 m visoki.
Osobito je zanimljiv i šaren trg varoši u pazarne dane, pun voća. Brđani iz okolnih sela u planini silaze tada u grad na trg, u šarenoj, lepoj narodnoj nošnji.
Posle bosanskih vladara zavladaše turski sultani.
Tursku vladu prekida na kratko vreme vladavina španska.
Admiral Andrea Dorija, pošto je izgubio pomorsku bitku protiv alžirskog gusara i turskog admirala Hajredina Barbarose, kod Preveze, doplovio je sa svojim mletačkim, papskim i španskim brodovima pod Ercegnovi i opseo ga 4. juna 1538. Danju i noću rikali su topovi i napadali hrišćani na zidine, sve dok krstaš barjak nije zalepršao nad zelenim, muhamedanskim. Za vreme španske vlade, gore nego turske, živeo je u Ercegnovom, u izgnanstvu, i čuveni pesnik Flavio Eborense, latinski Didako Piro, Jevrejin, koji je u melanholičnim stihovima, na latinskom, opevao fontane, nesretne ljubavi i smrt, i sahranjen negde tu, na obali mora.
Hajredin Barbarosa, već avgusta 1539. doplovi pod Ercegnovi, da grad vrati pod barjak prorokov. Napadao ga je u groznim noćnim jurišima, pri kojima je, po ulicama ovoga grada izgubio, za jednu noć, osam hiljada ratnika. Najposle Španci iziđoše iz grada.
Evlija Čelebija, turski putopisac, god. 1664. video je u Ercegnovom 47 džamija, a kraj kuće Zekar-age „jednu palmu koja se dizala do neba“.
I sad se oseća još na hridinama, pod tvrđavom, neka španska melanholija, a more je tu neobično plavo. Samo su sada srebrne večeri Ercegnovoga pune hidroaviona i smeha kupača na plaži.
Varoš je sva u vrtovima koji se dižu u terasama, visoko. Celu zimu tu cveta glicinija i ruža i zeleni se široka, tropska lepeza palme.
Na zapadu varoši, pod mestom zvanim Topla, ima široka peskovita plaža. Na istoku pak još jedna lepša između stena, gde ima uređeno kupalište i gde se dovršuje novi hotel, hotel ,,Trani“.
Inače, ostali hoteli („Amerika“, „Jadran“, ,,Rudnić“), nisu prvoklasni i više će zadovoljiti domaći svet no strance. Veliki hotel ,,Boka“, sa vanrednim terasama i palmama, iznad pristaništa, već prošle godine završen, još nije namešten.
Ercegnovi je prijatna, samo strma i leti topla varoš, sa lepim pravoslavnim crkvama, poštom, bankama itd. Njena budućnost kao letovališta i zimovališta je izvesna, zbog njene vanredne okoline, zdravog vazduha, odlične izvorne vode i krasnog mora.
Miloš Crnjanski
Nastaviće se
