Piše: Slobodan Vladušić

Pre nekoliko nedelja razgovarao sam sa prijateljem koji mi se žalio da tokom zime nikako nije mogao da smanji troškove grejanja za toliko koliko bi mogao da plati, iako je zaposlen. Nisam se usudio da ga pitam koliko mu je stepeni bilo u stanu. Drugi prijatelj, koji je nezaposlen, ispričao mi je poučnu priču o jednom osiguravajućem društvu koje je bilo spremno da ga ,,zaposli” na tri meseca probnog rada i to pod ovakvim uslovima: da sedi kući i da sa svog telefona zove ljude i nudi im polise osiguranja. Kada je predstavnika kompanije zapitao da li će mu kompanija refundirati troškove telefona, ovaj se samo nasmejao: ,,Pa to je sada jeftino”, kazao mu je, što u prevodu sa korporativnog na narodni jezik znači – šipak ćemo ti platiti.

Ima i ovakvih slučajeva: ljudi rade trideset dana za minimalac, a onda, kada ga dobiju, moraju da vrate svojim gazdama deo novca u kešu. Ili umesto plate dobijaju dugove, koje ne smeju da prijave takozvanim nadležnim organima, jer će njihov gazda, doduše, dobiti kaznu, ali će i oni dobiti otkaz. Ni sa takozvanim fensi zanimanjima stvari nisu bolje: znam bankarske službenike koji ceo dan stoje za šalterom, jer im banka zabranjuje da sede, a znam i one koji sede u zagušljivim prostorijama, bez prirodnog osvetljenja. Znam i one ljude koji su ulazili u političke partije da bi dobili posao, pa sada na ,,demokratske” i ,,slobodne” izbore idu sa androidima kojima slikaju listić i broj koji su zaokružili. Pošteno. Ili isto to, samo malo drugačije: praznični je dan, a u istoj ulici nalaze se radnje tri mobilna operatera; ona koja pripada državi, zatvorena, a preostale dve uredno rade. Zaključak izvucite sami.

Sve ove sličice iz svakodnevnog života nalaze se u albumu koji bi valjalo nazvati ,,bolje rob, nego grob”. Šta je to grob,to manje više znamo, ali šta je rob? Evo moje skromne definicije: to je osoba muškog ili ženskog pola, koja je uverena u to da od nje ništa ne zavisi, da se ona ni za šta ne pita, da ni o čemu ne odlučuje, da nema nikakva prava i da ne može ništa da promeni. Uverena je, takođe, da je za sve to što joj se događa sama kriva ili se vajka: ,,takva su vremena”.

Pretpostavljam da bi se većina takvih osoba još mogla uvrediti ili čak pobuniti, kada bi im neko saopštio, u lice, direktno, da su samo robovi i ništa više. Ali, to im niko neće nikada reći. U tome je lukavstvo sistema koji svoje najodvratnije lice pokazuje baš ovde, u ovoj zemlji, i to ne slučajno: niko im nikada neće reći da su robovi, to ne, ali je ceo sistem podešen tako da im se doslovce svake sekunde sugeriše da su samo to. Tako se u ljudima lagano i neprimetno razvija robovska svest. Počinje tako što se ljudi oslobađaju pojmova kao što su ,,čast” i ,,dostojanstvo”. Posle toga nestaju ,,solidarnost”, ,,ljubav”, ,,prijateljstvo”, ,,poštovanje”. Na kraju iščezava ,,sećanje” na vreme kada nisu bili robovi. Najzad, ne ostaje im ništa više, osim golog života. Tačnije: golog preživljavanja podeljenog na jeftinu zabavu koja je drugo ime za stanje beslovesnosti u ,,časovima odmora” i ropsko radno vreme i ropske uslove rada. I dok se tako ropski živi ili preživljava, neko drugi će da odlučuje o svemu ostalom, pa i o životu robova.

Šta se tu može uraditi? Za početak, uradite jednu malu stvar. Uđite u bilo koju prodavnicu koja radi za vreme bilo kog državnog praznika. Tražite knjigu žalbi i napišite poruku gazdi ili poslovođi. Napišite mu da nikada ništa u toj prodavnici više nećete da kupite jer ne želite da podržavate robovlasnički sistem. Napišite mu to, ako ni zbog čega drugog, ono zato što brinete o sebi samome: u robovlasničkim društvima robovi teško postaju slobodni ljudi, ali slobodni ljudi lako postaju robovi.