Ako pišem o Spinozi i Emersonu, ili o Šekspiru i Servantesu […] pišem o njima na način kojim postaju više likovi iz knjiga nego slavni ljudi.
H. L. Borhes1
Uvod.
Postklasična naratologija smatra da svaki narativ predstavlja priču o identitetu (Milutinović 2014), odnosno da se (silogistički) identitet sastoji iz narativā: govoriti o (neprisutnom) drugom podrazumeva pričanje priča iz njegove biografije. Kada se radi o znamenitim i značajnim ličnostima, biografski narativi se prihvataju i produkuju i na osnovu ostvarenja po kojima je ta ličnost poznata.
Tačnije, biografija određenog umetnika se vremenom, poput još jednog artefakta, priključuje ostalim njegovim ostvarenjima. Zato, kada su u pitanju velikani književnosti/umetnosti, uopšte kulturno-naučno-istorijskog nasleđa, ne mogu se prenebregnuti i njihovi životopisi. To ne znači pozitivističko (biografsko) kauzalno povezivanje i tumačenje dela životom umetnika, već interpretaciju biografije autora kao još jednog, možda najbitnijeg, ostvarenja u njegovom opusu. Naglašavamo da je reč o interpretaciji jer se ne radi samo o bavljenju istorijskim činjenicama piščevog života ili njegovim psihološkim karakteristikama, već je u pitanju potraga za literarnim – zanimljivim, mitologiziranim, fantastičnim – segmentima biografije koji ostvaruju priču autora (artističku ili, pre, artificijelnu biografiju) o kojem je reč i koja se, priča, povezuje i izjednačava sa (celokupnim) njegovim stvaralaštvom. Biografija Dostojevskog obiluje pričama „fantastičnijim od svake stvarnostiˮ, počevši od njegove neprestane trke za novcem, kockanja, pre ko odnosa sa ženama, do slave. Ipak, ono što obeležava kako sve navedene narative, tako i njegov život u celosti, jeste boravak u Sibiru na koji ćemo se osvrnuti u ovome radu. Ali, najpre, istaći ćemo nekoliko informacija iz života Dostojevskog pre „sibirskih danaˮ.
Porodica i poreklo.
Fjodor Mihajlovič Dostojevski rođen je 1821 godine, 30. oktobra, po starom, odnosno 11. novembra po novom kalendaru. Imao je sedmoro braće i sestara. Odrastao je u porodici u kojoj su se poštovale stroge patrijarhalne norme: ustajanje je bilo u 6, ručak u 12, u 16 se pio čaj, a tačno u 21 sat služena je večera nakon koje je sledilo čitanje i odlazak na spavanje. Sem molitvi, roditelji su često čitali najveća dela ruske književnosti i istorije i uspeli su deci usaditi ljubav prema istim, kao i religiji2 i jezicima (posebno latinskom, kome ih je učio otac, francuskom, nemačkom). Dojilja Fjodorovog mlađeg brata Andreja, Lukerija, uspavljivala ih je bajkama, a majka je, uz pomoć Biblije, počela učiti Dostojevskog da čita i piše kada je imao četiri godine (Čulkov 2015: 37–40).
Porodica Dostojevski, po Mihajlu Adrejeviču, piščevom ocu, bila je plemićkog porekla, čija genologija može da se prati od XIV veka. Jedan od njegovih predaka bio je Tatar po imenu Aslan Čelebi-Murza, pripadnik čuvene Zlatne horde.3 1389. preci Fjodora Mihajloviča prelaze na stranu ruskih prinčeva. 1506. godine daleki predak pisca, Danilo, dolazi u selo Dostojevo (u značenju dostojanstvenik) na prostranstvima Pinske oblasti (Kazakstan). Ime porodice Dostojevski došlo je od imena ovog sela. Tačnije, preci Dostojevskog nisu živeli toliko u Dostojevu koliko na Volinju, u Koveljskoj oblasti. Tu je 70-ih godina XVI veka živeo je i izvesni Teodor Dostojevski, koji je služio sa knezom Andrejem Kurbskim. Oko 1664. godine u selu Sekun (kod Kovelja, Ukrajina) pominje se još jedan Dostojevski. Dostojevski su 1775. g. prodali svoja imanja u Koveljskoj oblasti. Zatim se pradeda Fjodora Dostojevskog, Grigorij Gomerovič, preselio u Janušpol, gde je postao unijatski sveštenik. Njegova dva sina takođe su bili sveštenici. Jedan od njih, Andrej, piščev deda, služio je u selu Vijtovci u Podilji 1782–1820. gde je morao preći u pravoslavlje. I njegov sin Lev bio je sveštenik u Vijtovcima. Još jedan sin, Mihail, piščev otac, pripremao se za svešteničku karijeru. Studirao je u Podolskoj bogosloviji u Šargorodu. Odatle je, kao jedan od najboljih studenata, poslat na studije u Moskvu, na Medicinsko-hiruršku akademiju, gde se i nastanio (Kralюk internet). Dostojevski nije znao genologiju svoje porodice.4 Nju će „otkritiˮ njegova supruga Ana.
Školovanje.
Kada je Fjodoru Mihajloviču bilo samo 16 godina, majka mu je iznenada umrla od tuberkuloze (27. 9. 1837.). Otac je poslao Dostojevskog i njegovog starijeg brata Mihajla u Glavnu inženjersku školu u Sankt Peterburgu, iako su obojica sanjala o studiranju književnosti. Dostojevski nije voleo studiranje jer je znao da to neće biti njegov poziv. Sve svoje slobodno vreme posvetio je čitanju i prevođenju domaće i strane literature. 1838. on i njegovi drugovi stvorili su književni krug u kojem su bili Berežetski, Beketov, Grigorijev. Tokom studiranja Dostojevski je bio pod snažnim romantičarskim uticajem, počevši od „gotskogˮ zamka u kome su bili smešteni, preko, u to vreme, najboljeg prijatelja I. N. Šidlovskog (kasnije službenika Mini starstva finansija, pesnika, istoričara crkve), pa do literature koja ga je fascinirala – Šiler i Hofman (Čulkov 2015: 47–48). Čulkov još navodi (52–53) da se u Dostojevskom tokom studiranja rodila želja/ideja o ostvarivanju (lične) slobode, nezavisnosti, moći i bogastva, slično Raskoljnikovu. Pet godina kasnije, Dostojevski je dobio mesto inženjera, ali ga je napustio nakon godinu dana i posvetio se pisanju. 16. 6. strada dr Mihajil Andrejevič – po službenoj verziji od moždanog udara, ali jedan od njegovih suseda optužio je sluge, tačnije kočijaša da ga je ubio (na putu od sela Darova (Darovoe), gde je Mihajil živeo, ka Čermašinu). Uprkos otužbama, niko nije osuđen, ali je prevladalo mišljenje da su oca Dostojevskog ubile njegove sluge.
Slava.
Finansijske poteškoće nagnale su Dostojevskog da napiše roman Bedni ljudi. Voleo je da posećuje pozorišta, opere i balete, što je bilo previše skupo za posao inženjera.5 Sem toga, Dostojevski je bio sklon i kockanju (bilijaru i dominama). Prijatelj Dostojevskog, Dmitrij Grigorovič,6 i sam pisac, ubedio ga je da mu dozvoli da rukopis pokaže Nikolaju Njekrasovu, koji je u to vreme izdavao najuticajniji književni časopis Sovremennыk. Njekrasov7 i njegova prijateljica, gospođa Panajev, u redakciji časopisa su osnovali svojevrstan književni salon koji su posećivali svi koji su nešto značili u tadašnjoj ruskoj književnosti. Turgenjev i kasnije Tolstoj bili su stalni članovi. Isto je važilo i za poznate kritičare, levičare, Nikolaja Černiševskog i Nikolaja Dobroljubova. Biti objavljen u Njekrasovljevom časopisu samo po sebi je značilo steći književni ugled. Pošto je ostavio rukopis Njekrasovu, Dostojevski je otišao u svoju sobu. Bila je prava peterburška bela noć. Nije mogao da spava, sedeo je kraj otvorenog prozora mučen crnim mislima. U četiri ujutru, probudili su ga Njekrasov i Grigorovič koji su upali u njegov stan i zgromili ga ubistvenim ruskim poljupcima: rukopis su počeli da čitaju uveče i nisu stali dok ga nisu završili. Toliko su se oduševili da su rešili da probude autora i na licu mesta mu kažu šta misle.
„Baš nas briga što spava: ovo je važnije od sna”, rekli su. Njekrasov je odneo rukopis Belinskom i objavio da se rodio novi Gogolj. „Kod vas Gogolji izgleda rastu kao pečurke posle kiše”, sarkastično je primetio Belinski. Svejedno, i on se oduševio Bednim ljudima, 8 pa je smesta tražio da ga upoznaju sa novim piscem. Obasuo ga je oduševljenim pohvalama. Dostojevski je bio van sebe od sreće. Belinski je proglasio Dostojevskog za narednog velikog ruskog talenta (iako ga je smatrao naivnim mladićem), a Bedne ljude prvim socijalnim romanom u ruskoj književnosti.9 Dostojevski je imao 24 godine. 5 U to vreme, tokom prvog službovanja, Dostojevskog je pomagao Karepin, muž njegove sestre Varvare, jedan od prototipova Bikova iz Bednih ljudi.
Bedni ljudi su objavljeni u Njekrasovljevom časopisu. Uspeh je bio ogroman. Na nesreću, nije potrajao. Drugi roman, ili druga pripovetka, Dvojnik (1846.), primljena je ravnodušno. Turgenjev mu se narugao kao „novoj bubuljici na nosu ruske književnosti”.10
Petraševci.
Bedni ljudi su omogućili Dostojevskom da posećuje kulturno-salonske krugove kojih je u to vreme bilo puno i gde su ga uvek do čekivali kao radog gosta. Npr, tokom 1840-ih Dostojevski je posećivao i književno-umetnički kružok Majkovih (Kružok Maйkovыh), u kući akademika slikarstva Nikolaja Majkova, čija je žena Jevgenija Petrovna bila pesnikinja, a sinovi Apolon, romantičarski pesnik i blizak prijatelj Dostojevskog, Valerijan, jedan od vodećih kritičara „naturalneˮ škole, Vladimir, prevodilac i izdavač, i Leonid, ugledni istoričar. Kružoku su pripadali i drugi poznati književnici toga doba: Panjev, Turgenjev, Njekrasov, Gončarov i dr. (Videti: Sedelьnikova 2006.)
Ipak, posećivanje petraševaca se pokazalo sudbonosnim. Dostojevski se 1846. g. povezao sa tajnim društvom (mada se nikada nije učlanio) mladih ljudi koji su usvojili socijalističke teorije – tzv. Krug petraševaca. Kružok je organizovao Mihaijl Petraševski, sledbenik francuskog utopijskog socijaliste Sen-Simona i Šarla Furijea.11 Među članovima su bili pisci, nastavnici, studenti, manji vladini službenici i oficiri vojske.12 Oni su raspravljali o društvenim reformama koje bi koristile ruskom stanovništvu i sistemu.
Dostojevski je 1873, sećajući se tih dana zapisao: „Sve ove tada nove ideje nama u Peterburgu su se strašno dopale, izgledale su kao krajnje svete i moralne i, što je najvažnije, univerzalne, budući zakon čitavog čovečanstva bez izuzetka. Mnogo pre Pariske revolucije 1848. bili smo zahvaćeni fascinantnim uticajem ovih ideja. Već u [18]46. godini bio sam posvećen svoj moći ove buduće obnove sveta i čitavog budućeg komunističkog društva Belinskog.ˮ (Dostoevskiй 1873: XVI, preveo D. M.) U proleće 1849. godine Dostojevski je od Pleščejeva dobio tekst pisma Belinskog Gogolju. Gogolj je 1847, na vrhuncu svog religioznog preobraženja, objavio seriju članaka u obliku pisma pod nazivom Odabrani odlomci iz prepiske s prijateljima. Svi njegovi prijatelji i poštovaoci bili su razočarani delom, a posebno besan bio je Belinski koji je odmah uzvratio pismom Gogolju. U pismu je, između ostalog, pisalo: „Neki Volter, koji je ugasio vatru fanatizma i neznanja u Evropi oruđem poruge, naravno, više je sin Hristov, njegovo telo i kost od njegovih kostiju, nego svi vaši sveštenici, episkopi, mitropoliti, patrijarsi! Zar to nisi znao! Uostalom, ovo više nije vest za svakog školarca.ˮ (Belinskiй 1936, preveo D. M.)
Dostojevski se nije odvojio od pisma Belinskog i pročitao ga je i kod Durova i kod Petraševskog. I maestralno ga je pročitao. Pismo je napisano kao vatreni monolog, a svojim čitanjem Dostojevski nije umanjio njegov žar. Slušaoci su bili oduševljeni. Ali zanimljivo je da se sam Dostojevski nije izjasnio o njemu, samo ga je pročitao i ćutao (Čulkov 2015: 98) Dana 22. aprila 1849. godine, po kišnom danu, Dostojevski je otišao kod Petraševskog. Tamo je bilo dvanaestoro ljudi. Raspravljalo se o aktivnoj ulozi književnika u službi opštem dobru. Dostojevskom se ovi razgovori nisu svideli pa je jako brzo, zajedno sa Grigorjevim (Grigorьev N. P. 1822–1886), otišao u njegov stan i tek oko četiri se vratio kući. Nije prošlo ni sat vremena kada su u sobu upali žandari i odveli ga u Treće odeljenje kancelarije njegovog kraljevskog veličanstva, koje se bavilo političkim istragama i gonjenjenjem, a koje je osnovao Nikolaj I 1826. godine. Tu su bili i drugi petraševci i vrlo brzo se pojavio knez Orlov, ljubimac kralja Nikolaja i šef žandarmerije, koji je rukovodio pripremama i hapšenjem petraševaca, kao i general-potpukovnik Dubeljt, upravnik Trećeg odeljenja.
Dostojevskog su odveli u pritvor gde je proveo osam meseci, od 23. aprila do 24. decembra 1849. godine. Dostojevski je u početku bio smešten u ćeliji broj 7, a kasnije je prebačen u broj 9. U pritvoru je svaki dan bio isti – ustajanje u 7, doručak (čaj i voda), ručak u 12 sati, uveče večera. 18. jula u pismu bratu Mihajlu, koji je takođe bio uhapšen, ali i pušten odmah nakon prvog saslušanja, Dostojevski govori o tome da mnogo radi, da je zamislio tri pripovetke i dva romana (Dostoevskiй 1928: 123–124). Sem toga, on dosta čita, najviše dela Sv. Dimitrija Rostovskog (videti: Popović internet). Dostojevski je bio posebno oduševljen njegovim Žitijima Svetih (Dostoevskiй 1995: 252–256).
Fjodor Mihajlovič je tokom pritvora više puta saslušavan pred Istražnom komisijom. Jedan od njenih članova bio je i Ivan Aleksandrovič Nabokov, general-ađutant, komandant Petropavlovske tvrđave, predsednik Tajne istražne komisije o slučaju petraševaca, predak čuvenog pisca Vladimira Nabokova.
„Streljanjeˮ.
22. decembra 1849. godine, u 6 ujutru, po strašnom mrazu, Dostojevski je odveden na Semjonovski paradni poligon gde su ubrzo stigli i ostali petraševci svi obučeni u bele odore. Činovnik u mundiru pročitao im je kaznu – smrt streljanjem. Još dok im je sveštenik davao pričest, trojica su odvedena i privezana za stub sa belim kapama (kukuljicama) na glavi da ne bi videli hice. Dostojevski je bio sledeći na redu, ostalo mu je bilo još oko 5 minuta života. Ipak, umesto egzekucije, vojnici su odvezali kažnjenike i saopšteno je svima osuđenima da im njegovo carsko veličanstvo poklanja život (i izgnanstvo u Sibir). (Dostoevskiй 1928: 128.) U pitanju je bila unapred osmišljena farsa kojom su knez Orlov i ostali želeli, s jedne strane, da prestraše petraševce, ali i da, s druge strane, istaknu velikodušnost cara Nikolaja.13 Dostojevski će osamnaest godina kasnije ovu scenu, kao i nadu osuđenih na smrt, opisati posredstvom kneza Miškina: „Ubijati za ubistvo kudikamo je veća kazna nego što je sam zločin. Ubistvo po osudi kudikamo je strašnije nego razbojničko ubistvo. Onaj koga ubijaju razbojnici, noću ga kolju u šumi ili kakogod, svakako se još posljednjeg trenutka nada da će se izbaviti. Bilo je primera da je već grlo prerezano, a on se još nada, ili beži, ili moli. A ovde mu tu posljednju nadu, s kojom je deset puta lakše umirati, otimaju sigurno; tu je osuda, pa u tom što zaista nećeš izmaći i jeste sva strašna muka, i nema na svetu ljuće muke nego što je ta. Dovedite i postavite vojnika u boju pred sam top i pucajte na njega, a on će se sve još nadati, ali pročitajte tom istom vojniku osudu sigurno, i on će poludeti ili zaplakati. Možda postoji i takav čovek kojemu su pročitali osudu, pustili ga neka se muči, a onda mu rekli: „Odlazi, tebi se prašta.ˮ Evo takav bi čovek znao možda pripovedati. O toj je muci i o toj strahoti go vorio i Isusˮ (Dostojevski 2019: 62)
Put u Sibir.
Dva dana kasnije, 24. decembra, nakon bratovlje posete, Dostojevskog, sa još dvojicom drugova petraševaca (Durovim i Jastržembskim (Яstržembskiй)) vode u Sibir (više u: Desnickiй 1941). 11. januara promrzli stižu u Tobolsk gde provode 6 dana. Ovde o njima brinu žene „prognanika starog dobaˮ koje im šalju hranu i odeću, teše ih i hrabre (Dostoevskiй 1928: 135). Napuštajući Tobolsk oni dobijaju blagoslov i po Jevanđelje, jedinu knjigu koja je bila dozvoljena u zatvoru i od koje se Dostojevski neće razdvajati ni naredne četiri godine, ni do kraja života (Dostoevskiй 1873).14 Danas se knjiga čuva u Ruskoj državnoj bi blioteci u Moskvi.15 Na putu iz Tobolska u Omsk, 20. januara 1850. sreće ih Fonvizina (N. D. Fonvizina)16. Njena prijateljica M. D. Franceva u svojim Sećanjima opisuje Dostojevskog i Durova: „Prvi je bio mršav, nizak, ne baš zgodan mla dić, a drugi je bio deset godina stariji od svog druga, sa pravilnim crtama lica, velikim crnim zamišljenim očima, crne kose i brade pokrivene injem od snega i mraza. Bili su odeveni u zatvorske kapute i krznene šubare sa štitnicima za uši; teški okovi zveckali su im po nogama. Užurbano smo se oprostili od njih, plašeći se da nas neko od prolaznika zatekne sa njima, i samo smo imali vremena da im kažemo da ne klonu duhom, da će se i tamo [u Omsku, prim. D. M.] dobri ljudi pobrinuti za njih.ˮ (Franceva 1888: internet; preveo D. M.
Zatvor.
Krajem januara 1850. Dostojevski i Durov stižu u zatvor u Omsku. U ćeliji ih je bilo dvadeset i Dostojevski nije mogao da pretpostavi da za sve vreme svog robijanja nikada neće ostati nasamo. Sa prisilnim radom17 počinje četvrtog dana po dolasku. O odnosu sa ostalim zatvorenicima zapisaće: „… zaključio sam da se treba držati što prostije i samostalnije, nikako ne pokazivati neku naročitu brigu za bliži dodir s njima, ali da ih ne treba ni odbijati od sebe ako bi oni sami poželeli da se združe. Ne treba nipošto da se bojim njihovih pretnji i neprijateljskog držanja, nego ukoliko se može, da se činim kao da to ne zapažam. U izvesnim stvarima, nipošto da se s njima ne udružujem, niti da povlađujem nekim njihovim navikama i običajima, rečju, da ja sam ne iznuđavam njihovo pravo drugarstvo. Već na prvi pogled slutio sam da bi me oni za to prezirali. Pa, ipak, ja sam dužan, i to po njihovom mišljenju (to sam docnije tačno zapazio), da pred njima čuvam i da cenim baš svoje plemićko poreklo, moram da se raznežim, da se prenemažem i držim na ceni, da se od njih grozim, da se radujem na svakom koraku, da čuvam svoje bele ruke. Oni su baš tako shvatili plemića. Razume se, oni će me za to grditi, pa ipak će me u sebi poštovati. Ne sviđa mi se takva uloga, ja nikad nisam bio plemić kako ga oni zamišljaju, ali sam dao sebi reč da se nikakvim ustupkom pred njima ne unižavam ni u načinu svoga mišljenja ni u svome vaspitanjuˮ (Dostojevski 1975: 79) „Međutim, ljudi su svuda ljudi. I u teškom radu među razbojnicima, ja sam za četiri godine, konačno otkrio ljude. Veruješ li: ima dubokih, snažnih, lepih likova, i tako je bilo zabavno pronaći zlato ispod grube površine. I to ne jedan, ne dva, već nekoliko. Ni drugi se ne mogu zanemariti, i drugi su definitivno lepiˮ (Pismo bratu, 30. 1. – 22. 2. 1854, u: Dostoevskiй 1928: 137–139, preveo D. M.).
Sloboda.
15. februara 1854. Dostojevski izlazi iz zatvora i odlazi po rasporedu, kao redov u Semipalatinsk, u Sibirski linijski bataljon broj 7. Jako brzo mu dozvoljavaju privatni smeštaj (van kasarne) i on nalazi skromni stan koji plaća 5 rubalja mesečno, zajedno sa hranom i pranjem rublja.18 Semipalatinsk je bio „mrtavˮ grad, bez pozorišta, biblioteke, štampe. Jedini „prozor u svetˮ Dostojevskom je bio baron Aleksandar Jegorovič Vrangel, koji dolazi novembra 1854. na mesto tužioca. Baron je na sve načine, i materijalno i svojim poznanstvima, pomagao piscu.19 Sredinom marta 1855.20 godine u Semipalatinsk je stigla vest o smrti Nikolaja I što je kod Dostojevskog probudilo nadu o amnestiji i zajedno sa Vrangelom počinju da rade na tome.21
U pismu ocu od 2. aprila 1855. baron navodi: „Sudbina me je zbližila sa retkim čovekom, i po srčanim i po duševnim osobinama; to je naš nesrećni pisac Dostojevski. Mnogo mu dugujem i njegove reči, saveti i ideje o životu ojačali su me… On je veoma pobožan čovek, boležljiv, ali gvozdene volje. Saznaj, dobri tata, za ime Boga, hoće li biti amnestijeˮ (Vrangelь 1912: 34) Sem Vrangela od velike pomoći bio je i general Totleben, stariji brat njegovog druga iz inženjerske škole, heroj rusko-turskog rata (1877–1878), koji je, zahvaljujući svom autoritetu u krugovima vlasti, doprineo pomilovanju, povratku u Sankt Peterburg i obnavljanju građanskih prava Dostojevskog (iako će ostati pod nadzorom policije do kraja života). Oktobra meseca 1856. Dostojevski zbog sasluga u službi, ali i sveopšte mu naklonjenosti, biva proizveden u oficira – zastavnika, što je značilo da je postao slobodan čovek. On se posvećuje književnom radu; njegov honorar je pedeset rubalja po tabaku, međutim time nije zadovoljan jer smatra da zaslužuje najmanje 100 (Dostoevskiй 1928: 236–237).22 18. marta 1859. godine Dostojevskog, zbog lošeg zdravlja, penzionišu, u činu potporučnika, i on sa ženom, po sopstvenom izboru, odlazi u Tver (evropski deo Rusije). Time se njegov boravak u Sibiru završava. Ipak, boravak u Sibiru suštinski i trajno će obeležiti život Dostojevskog. Iskustva koja je stekao, kako u pogledu introspekcije i samospoznaje, tako i kroz odnose sa drugim kažnjenicima i borbom za preživljavanje, odrediće i njegovu ličnost i njegovo stvaralaštvo.
Dr Dejan D. Milutinović
1 Navedeno prema: Milutinović 2015: 64
2 Dostojevski je, tokom školovanja, zbog fascinacije religijom i strogog moralnog koda, dobio nadimak „monah Fotijeˮ. Sveti Fotije Veliki bio je carigradski patrijarh 858–867 i 877–886. Smatra se jednim od najučenijih vizantijskih teologa i ubraja se među najznačajnije poglavare Carigradske patrijaršije. Takođe je bio zaslužan za pokretanje misije Sv. Ćirila i Metodija među panonskim Slovenima („Fotije Iˮ. Wikipedia)
3 Zlatna horda je bila jedan od elemenata Mongolskog carstva koji je ostavio neprolazni trag u istoriji. Reč je o moćnom vojnom i političkom entitetu koji je vekovima dominirao Evroazijom. Postoji više teorija o poreklu naziva ove formacije: po jednima, ime dolazi od šatora zlatnih kupola karakterističnih za Mongole; drugi smatraju da naziv horde treba povezati sa mongolskim stepskim (sinestezijskim) imenovanjem pravaca sveta: crno – sever, plavo – istok, crveno – jug, belo – zapad i žuto ili zlatno – centar. Čuveni Batu-kan, unuk Džingis-kana, osnivač Zlatne horde u XIII veku, imao je veličanstveni zlatni šator koji je označavao njegovu buduću prestonicu na Volgi. Ima i onih koji misle da se naziv horde odnosi na ogromno bogatstvo koje su njeni pripadnici sticali.
4 Tačnije, Fjodorov otac Mihail Dostojevski znao je za plemićko poreklo porodice, ali nije želeo njime da se „baviˮ. Tako je, kada su ga upitali zašto se ne zanima za starinu svoje porodice, odgovorio citirajući basnu Guske: „Ostavite pretke na miru (u pokoju)“ (Čulkov 2015: 37
6 Po Grigorovičevim (1928: 139) rečima Dostojevski je, pišući Bedne ljude, ceo dan i dobar deo noći provodio nad rukopisom ne govoreći ni reči o tome šta je pisao. Grigorovič je, poštujući njegovu samoizolaciju, prestao da ga zapitkuje – mogao je samo da vidi mnoštvo strana ispisanih preciznim slovima poput perli (Stepanov i dr. 1959: 51)
7 Ni deneg, ni zvanья, ni plemen Mal rostom i s vidu smešon, Da sorok let minulo vremeni, V karmane moem million. Ovi Njekrasovi stihovi iz poeme „Sekret (Opыt sovremennoй balladы)ˮ najbolje opisuju kako su se on i Dostojevski osećali u to vreme.
8 Po svedočenju P. V. Anjenkova (kome je Gogolj diktirao Mrtve duše, prijatelj Turgenjeva, član kružoka Belinskog), Belinski je bio posebno oduševljen Bednim ljudima jer su otkrivali tajne života i ruskog karaktera kao nijedan tekst pre toga (Annenkov 1909: 290).
9 Iako je reč o romanu koji se oslanja na tradiciju ruske književnosti, prevashodno Gogolja – slika malog čoveka i njegovu sudbinu, novina je da Dostojevski pušta svog junaka da govori i otkriva svoje unutrašnje doživljaje i dileme.
10 Vitяzь gorestnoй figurы, Dostoevskiй, milый pыщ, Na nosu literaturы Rdeešь tы, kak novый prыщ. Radi buduщih hvaleniй (Kraйnostь, vidišь, velika) Iz neizdannыh tvoreniй Udeli ne „Dvoйnikaˮ. („Kollektivnoe. Poslanie Belinskogo k Dostoevskomuˮ)
11 Mihail Vasilьevič Butaševič-Petraševskiй (1821–1866) radio je kao prevodilac u Ministarstvu spoljnih poslova. Po svedočenju njegovih savremenika, bio je čudak koji je već svojom pojavom – nizak, energičan, sa malom bradom, proćelav, sa čupavom crnom kosom, u ogrtraču i sa šeširom na glavi – privlačio pažnju i bio dobrodošao u mnogim kafanama i privatnim krugovima gde su se okupljali (mladi) ljudi i raspravljali o temama zabranje nim cenzurom (Semevskiй, Butaševič 1922: 87). Zanimljivo je da je Dostojevski ironično govorio o njemu: „Kakim obrazom mog bы bыtь vreden Petraševskiй, kak propagator furьe rizma? Svыše moih ponяtiй. Smešon, a ne vreden!ˮ (Belьčikov 1936: 93)
12 Jedan od članova bio je i Nikolaй Aleksandrovič Spešnev (1821–1882) čovek neobič ne sudbine i tajanstvenog karaktera, jedan od najradikalnijih članova petraševaca, komu nista i ateist, organizator tajne „sedmorkeˮ koja je imala za cilj pripremu političkog prevrata u Rusiji. Spešnjevom je Dostojevski bio fasciniran i on mu je poslužio kao glavni prototip Stavrogina u Demonima. (Videti: Čulkov 1929: 137; Щёgolev 1926: 57
13 Ovaj događaj, fantastičan po sebi, često se dodatno fikcionalizuje navodom kako je jedan o trojice osuđenika koji su prvi izvedeni na streljanje nakon svega – poludeo. Zapravo, u pitanju je Nikolaj Petrovič Grigorjev (1822–1866) koji je i inače bio duševni bolesnik i kome se stanje u Petroplavskoj tvrđavi znatno pogoršalo (videti: Vinogradov 1956: 6
14 „U vreme kad sam ušao u tamnicu, imao sam nešto novca. Kod sebe sam imao malo, bojao sam se da mi novac ne oduzmu, ali, za svaki slučaj, nekoliko rubalja je bilo sakriveno ‒ u povezu Jevanđelja, a Jevanđelje se smelo doneti u tamnicu. Dobio sam ga ‒ s novcem zalepljenim u njemu ‒ još u Tobolsku, na poklon od onih koji su takođe patili na robiji, a vreme robovanja računali već na desetine godina i zato već odavno svikli da u svakome nesrećniku gledaju brata.ˮ (Dostojevski 1975: 70).
15 2021. objavljeno je Jevanđelje Dostojevskog Mitropolita Ilariona, koje sadrži ne samo faksimil Jevanđelja sa kojim je Dostojevski prošao kroz zatvor, već i segmente iz njegovih spisa i dela u kojima se poziva ili je inspirisan svetim tekstom.
16 N. D. Fonvizina bila je supruga dekabrista M. A. Fonvizina, organizator tajnog sastanka sa osuđenim petraševcima u Tobolsku, kome je Dostojevski 1854. uputio čuveno pismo o Hristu i istini (Dostoevskiй 1996: 95–98).
17 Dostojevski je radio na proizvodnji alabastera (vrsta mermera).
18 Vrangel je svoj smeštaj plaćao 30 rubalja (Čulkov 1929: 133).
19 Baron Vrangel je jedan od prototipova Porfirija Petroviča (Zločin i kazna).
20 1855. Dostojevski u Semipalantinskom upoznaje i svoju prvu ženu Mariju Dmitrjevnu, tada Isajev. Koliko je bio opčinjen Marijom najbolje svedoči činjenica da je bio ravnodušan prema dvadesetogodišnjoj ciganki koju su zvali Vanki-Tanki, proteranoj u Sibir zbog ubistva muža, a kojom je Vrangel bio oduševljen (Vrangelь 1912: 68). Isti slučaj bi je i sa lepoticom Olgom Abaza koja ga je obožavala, ali je Dostojevski razmišljao samo o Mariji sa kojom će se venčati, nakon smrti njenog muža 6. 2. 1857. (Čulkov 1929: 141).
21 Dostojevski piše tri poeme, koje nisu bile objavljene za njegovog života ‒ Povodom evropskih događaja iz 1854. godine, Prvi jul 1855. godine (rođendan carice Aleksandre Fjodorovne), Povodom krunisanja i zaključivanja mira („Strašni rat je završen!..”) (1856). Više u: Đerić 2021: 149–154.
22 Turgenjev je, recimo, u to vreme dobijao 400 rubalja. Dostojevski je prostodušno priznavao da piše gore od Turgenjeva, ali ne baš toliko da bi razlika u honoraru bila tako izražena.
IZVORI
Dostoevskiй F. M. Dnevnik pisatelя za 1873. Sankt-Peterburg: A. S. Suvorina, 1883. ˂https://fedordostoevsky.ru/works/diary/1873/02/ ˃ Dostoevskiй F. M. Sobranie sočineniй v 15 tomah. T. 14. Sankt-Peterburg: Nauka, 1995, 252–256.
Dostoevskiй F. M. Sobranie sočineniй v 15 tomah. T. 15. Sankt-Peterburg: Nauka, 1996. ˂https://rvb.ru/dostoevski/01text/vol15/01text/383.htm ˃ Dostoevskiй F. M. Pisьma I, 1832–1867. Pod red. i s primeč. A. S. Dolinina. Moskva, Leningrad: GIZ, 1928.
Dostojevski, F. M. Idiot (I). Beograd: Laguna, 2019.
Dostojevski, F. M. Zapisi iz mrtvog doma. Zagreb: Znanje, 1975.
CITIRANA LITERATURA
Annenkov, Pavel Vasilьevič. Literaturnыe vospominaniя. Sankt-Peterburg: Izdatelьstvo M. M. Stasюleviča, 1909. Belinskiй, V. G. Pisьmo k Gogolю. Moskva, 1936, ˂http://az.lib.ru/b/belinskij_w_g/text_ 3890.shtml ˃ Belьčikov N. F. Dostoevskiй v processe petraševcev. Moskva, Leningrad, 1936.
Vinogradov V. V. Literaturnoe nasledstvo. Tom 60: Dekabristы-literatorы. I Kniga 1. Moskva: Izd-vo AN SSSR, 1956.
Vrangelь baron, A. E. Vospominaniя o F. M. Dostoevskom v Sibiri, 1854–56 g. SanktPeterburg: Tip. A. S. Suvorina, 191
Grigorovič, Dmitriй Vasilьevič. Literaturnыe vospominaniя. Leningrad: Ac demia, 1928. Desnickiй, V. A. Delo petraševcev: [T.1-2]. Moskva, Leningrad: Izdatelьstvo Ak demii nauk SSSR, 1941.
Đerić, Zoran. Uz ode Dostojevskog. Letopis Matice srpske. 507/1–2, (2021): 149–154.
Ilarion (Alfeev). Evangelie Dostoevskogo. ID Poznanie, 2021. Kralюk P. Ukrainskie predki Dostoevskogo. ˂https://kolokray.com/f/ukrainskie-predkidostoevskogo.html˃
Milutinović, Dejan. Postklasična naratologija. Svet u književnosti, književnost u svetu. Nauka i savremeni univerzitet 3. II tom. Niš: Filozofski fakultet u Nišu, 2014, 358–369.
Milutinović, Dejan. Poetica Borgesiana – književnost po H. L. Borhesu. Niš: NKC, Filozofski fakultet u Nišu, 2015.
Popović, Justin. Žitija Svetih. 21. Septembar. ˂https://svetosavlje.org/zitija-sv tih-10/22/ ˃ Sedelьnikova, O. V. Dostoevskiй i kružok Maйkovыh. Tomskiй politehničeski universitet, 2006. Semevskiй, V. I., M. V. Butaševič. Petraševskiй i petraševcы. Častь I, Moskva: Zadruga, 1922. Stepanov, Nikolaй Leonidovič, Dmitriй Dmitrievič Blagoй, Uran Abramov Guralьnik. Tvorčestvo Dostoevskogo. Moskva: Izdatelьstvo Akademii Nauk SSSR, 1959.
Suvorina, A. S. Poln. sobr. soč. F. M. Dostoevskogo, T. I. „Biografiя, pisьma i z metki iz zapisnoй knižkiˮ, Sankt-Peterburg,
1883. ˂https://fedordostoevsky. ru/research/biography/007/˃
Franceva. M. D. Vospominaniя. ˂http://decabristy-online.ru/franzeva.htm/ ˃
Čulkov G. I. Dostoevskiй i utopičeskiй socializm. Katorga i ssыlka № 3 (52) (1929): 137.
Čulkov, Georgiй Ivanovič. Žiznь Dostoevskogo. Moskva: IMLI RAN, 2015
Щegolev, Pavel Eliseevič sost. Petraševcы v vospominaniяh sovremennikov: sbornik materialov. T. 3. Moskva, Leningrad: Gosudarstvennoe izdatelьstvo, 1926–1928. ˂https://sr.wikipedia.org/sr-el/Fotije_I ˃ 562
