Drugome Borhesu, nešto se događa. Ja hodam Buenos Ajresom i ponekad zastanem, možda mahinalno da bih pogledao luk nekog predvorja i gvozdenu rešetku neke kapije. O Borhesu saznajem preko pošte a njegovo ime nalazim na listi univerzitetskih profesora ili u nekom biografskom rečniku.
Volim peščane časovnike, mape, tipografiju XVII veka, etimologije, ukus kafe i Stivensonovu prozu; onaj drugi ima iste sklonosti, ali sa nekom taštinom ih pretvara u osobine jednog glumca. Bilo bi preterano tvrditi da su naši odnosi neprijateljski. Ja živim i prepuštam se življenju da bi Borhes mogao da smišlja svoju književnost i ta književnost me opravdava. Rado priznajem da je uspeo da napiše nekoliko stranica od vrednosti, ali te stranice ne mogu da me spasu, možda zato što ono što je dobro nikome ne pripada, čak ni onom drugom, već jeziku i tradiciji.
Uostalom, ja sam osuđen da nestanem, neopozivo, i samo poneki moj trenutak imaće mogućnost da preživi u onom drugom. Malo-pomalo, ja mu prepuštam sve iako sam svestan njegovog nastranog običaja da falsifikuje i preteruje. Spinoza je smatrao da sve stvari žele da istraju u svome biću; kamen večito želi da bude kamen, a tigar – tigar. Ja moram ostati u Borhesu, ne u sebi (ako sam uopšte neko).
Međutim, ja sebe prepoznajem manje u njegovim knjigama nego u mnogim drugima ili u upornom prebiranju po gitari. Pre više godina pokušao sam da ga se oslobodim i prešao sam sa mitologija predgrađa na igre vremenom i beskonačnošću, ali sad te igre pripadaju Borhesu, a ja ću morati da izmislim nešto drugo. Tako je moj život bekstvo u kome ja sve gubim i gde sve pripada zaboravu ili onom drugom.
Ne znam koji od te dvojice piše ovu stranu.
Horhe Luis Borhes
