Nastupio je tajac. Nemilosrdno osvetljen lampom, mlad i bucmast, u rubaški ispod kratkog crnog kaputa, oborenog pogleda punog napetosti, Anton Goli počeo je da skuplja stranice rukopisa koje je tokom čitanja nasumice odlagao. Njegov mentor, kritičar Crvene stvarnosti, zurio je u pod dok se opipavao po džepovima tražeći šibice. I pisac Novodvorcev je ćutao, ali bila je to drugačija, dostojanstvena ćutnja. Sa masivnim cvikerom na nosu, izuzetno visokog čela, s dva pramena retke tamne kose prebačene preko ćelavog temena i sedom čekinjom na slepoočnicama, sedeo je zatvorenih očiju kao da još sluša, prekrstivši debele noge i zatisnuvši ruku između kolena. Ne beše to prvi put da su mu doveli nekog od tih natmurenih, ozbiljnih seljačkih prozaika. I nije mu se prvi put dogodilo da u njihovim nezrelim pripovestima primeti odjeke – koje kritičari još nisu uočili – vlastitog dvadesetpetogodišnjeg stvaralaštva; jer priča Golog predstavljala je tek nespretno prežvakavanje njegovih tema, onih iz „Granice”, novele koju je pisao s uzbuđenjem i pun nade, i čije objavljivanje prošle godine nije nimalo uvećalo njegovu postojanu ali bledunjavu slavu.
Kritičar je zapalio cigaretu. Goli je, ne dižući pogled, trpao rukopis u svoju aktovku. Ali njihov domaćin je i dalje ćutao, ne zato što nije znao kako da oceni priču, već zato što je čekao, krotko i tugaljivo, ne bi li kritičar možda izrekao ono što je njemu, Novodvorcevu, bilo neprijatno da kaže: da je to Novodvorcevljeva tema, da je upravo Novodvorcev nadahnuo lik tog mučaljivog momka, nesebično posvećenog svom trudbeničkom radu, koji, ne zahvaljujući obrazovanju već pre nekoj spokojnoj, unutrašnjoj snazi, odnosi psihološku pobedu nad zlobnim intelektualcem.
Ali kritičar je, pogrbljen na ivici kožnog divana poput velike, snuždene ptice, beznadežno ćutao.
Shvativši da ni ovoga puta neće čuti željene reči, i nastojeći da usredsredi misli na činjenicu da je taj pisac početnik doveden ipak kod njega, a ne Neverova, kako bi mu on saopštio svoj sud, Novodvorcev promeni položaj nogu, gurnuvši drugu ruku između njih, i reče poslovno: „Pa, dakle tako”, te, okrznuvši pogledom nabreklu venu na čelu Golog, otpoče tiho, staloženo da govori. Rekao je da je priča solidno oblikovana, da se u tom mestu u kom seljaci počinju da grade školu sopstvenim sredstvima oseća moć kolektiva, da u opisu Petrove ljubavi prema Anjuti ima izvesnih stilskih omaški, ali da se čuje zov proleća i zdrave požude – a sve vreme dok je govorio vrzmalo mu se po glavi kako je nedavno pisao tom kritičaru, da bi ga podsetio da će se u januaru navršiti dvadeset i pet godina njegovog književnog rada, ali da usrdno moli da se ne priređuju nikakve svečanosti, s obzirom na to da su pred njim još godine pregalaštva za Savez…
„A što se tiče vašeg intelektualca, niste ga dobro pogodili”, dometnuo je. „Nema tu istinskog osećaja njegove neminovne propasti…”
Kritičar je i dalje ćutao. Bio je riđokos, mršav i oronuo čovek, pričalo se da boluje od jektike, ali je, zapravo, verovatno bio zdrav kao bik. Odgovorio je, takođe pismom, da podržava Novodvorcevljevu odluku, i time se sve i završilo. Biće da je dovođenje Golog predstavljalo neku vrstu potajne kompenzacije… I Novodvorcev se najednom sneveseli – nije bio uvređen, već naprosto tužan – tako da je zastao u pola rečenice i počeo maramicom da briše naočari, ispod kojih se ukazaše njegove sasvim blage oči.
Kritičar ustade. „Kuda ćete? Još je rano”, reče Novodvorcev, ali se i sam podiže. Anton Goli se nakašljao i pribio aktovku uz bok.
„Biće od njega pisac, nema sumnje”, ravnodušno reče kritičar, uzvrpoljivši se po sobi i parajući vazduh ugašenom cigaretom. Pevušeći resko kroz zube, nadvio se nad pisaćim stolom, potom je zastao ispred etažera na kom je između raskupusanog Leonida Andrejeva i bezimene knjige bez hrbata obitavalo jedno pristojno izdanje Kapitala; naposletku je, istim zgurenim korakom, prišao prozoru i sklonio plavu zavesu u stranu.
„Svratite nekad”, obratio se u međuvremenu Novodvorcev Antonu Golom, koji se grčevito naklonio, a zatim razmetljivo isprsio. „Kad napišete još nešto, donesite.”
„Baš je zavejalo”, rekao je kritičar, pustivši zavesu. „Danas je, inače, Badnje veče.”
Počeo je bezvoljno da traži kaput i šešir.
„U nekadašnja vremena, na današnji dan, vaša bratija štancovala je božićne feljtončiće…”
„Ja nisam”, rekao je Novodvorcev.
Kritičar se smejuljio. „Šteta. Mogli biste da napišete božićnu priču. U novom stilu.”
Anton Goli se nakašlja, pesnicom pokrivši usta. „A kod nas je bio jedan…”, zaustio je promuklim basom, i nanovo pročistio grlo.
„Ozbiljan sam”, nastavio je kritičar, oblačeći kaput. „Može se tu skovati nešto veoma domišljato… Hvala… Evo ga, gotovo.”
„A kod nas je”, reče Anton Goli, „bio jedan. Učitelj. Kome je. Palo na pamet. Da napravi deci božićnu jelku. Na vrh je natakao. Crvenu zvezdu.”
„Ne, to baš i ne priliči”, rekao je kritičar. „Malo je nezgrapno za pričicu. Može to da se zaoštri. Borba dva različita sveta. A sve to spram snežne pozadine…”
„Sa simbolima se uostalom mora biti veoma pažljiv”, rekao je Novodvorcev potišteno. „Evo, imam jednog komšiju – čestit čovek, član partije, predan borac, a ipak koristi izraze poput ’Golgota proletarijata’…”
Kad su gosti otišli, seo je za svoj sto i podnimio uho debelom, belom rukom. Pored mastionice je stajalo nešto nalik na četvrtastu čašu sa tri pera zabodena u kavijar od plavih staklenih perlica. Ta stvar beše stara deset, petnaest godina – prošla je kroz sve bure, oko nje su se drmali čitavi svetovi – ali se nijedna staklena perlica nije izgubila. Izabrao je pero, stavio ispred sebe list hartije, podmetnuvši ispod još nekoliko listova, kako bi pisao po debljoj površini…
„Ali o čemu?”, zapitao se glasno Novodvorcev, potom je bedrom odgurnuo stolicu i počeo da šparta po sobi. U levom uhu mu je nepodnošljivo zvonilo.
Taj podlac je to namerno rekao, pomisli on, i kao da sledi malopređašnju kritičarevu putanju, pođe prema prozoru.
Ima obraza da me savetuje… I taj njegov podrugljivi ton… Verovatno smatra da više nemam originalnosti… E pa, sešću i napisaću pravu božićnu priču… A on će se onda u štampi prisećati: „Svratio sam jedne večeri kod njega i tako mu, između ostalog, natuknuo: ’Dmitrije Dmitrijeviču, trebalo bi da prikažete borbu starog i novog poretka na pozadini takozvanog božićnog snega. Tako biste do kraja razradili onu temu koju ste na izvanredan način uveli u ’Granici’ – sećate se Tumanovljevog sna? Mislim da je upravo ta tema…’ I te večeri rođeno je delo koje…”
Prozor je gledao u dvorište. Mesec se nije video… Ne, neki sjaj ipak jeste dopirao iza onog tamo crnog dimnjaka. U dvorištu su bila složena drva, zastrta svetlucavim snežnim prekrivačem. U jednom prozoru gorelo je zeleno senilo lampe – neko je radio za stolom, i računaljka se blistala kao da joj kuglice behu izrađene od obojenog stakla. Sa ivice krova se iznenada, posve nečujno, obruši nekoliko grumenova snega. I, ponovo, posvemašnja obamrlost.
Osetio je onu golicavu prazninu koja se kod njega uvek javljala sa željom za pisanjem. U toj praznini nešto se uobličavalo, raslo. Jedna nova, posebna vrsta Božića… Isti stari sneg, potpuno novi sukob…
Kroz zid je čuo zvuk obazrivih koraka. To se njegov komšija vraćao kući, nenametljiv, učtiv čovek, komunista do srži. Obuzet nejasnim zanosom, s prijatnim očekivanjem, Novodvorcev je ponovo seo za sto. Već je imao atmosferu, kolorit tog dela u nastajanju. Preostalo mu je samo da sačini okosnicu, temu. Božićno drvce – trebalo bi da počne od toga. Zamišljao je kako se u domovima izvesnih ljudi, koji su nekad bili neko i nešto, a sada su uplašeni, zlovoljni, osuđeni na propast (dočarao ih je sebi tako jasno…), verovatno kače papirni ukrasi na jelku koja je krišom posečena u šumi. Danas se više nigde nisu mogle kupiti šljokice, niti su se u senci Katedrale Svetog Isaka tiskale jele…
Začu se prigušen, kao suknom obavijen kucanj. Vrata se tek malko odškrinuše. Obzirno, ne provirujući unutra, komšija upita: „Mogu li da vas zamolim za jedno pero? Bolje tupo, ako možda imate?”
Novodvorcev mu ga dade.
„Blagodarim”, reče komšija, nečujno zatvorivši vrata.
Ovo sitno ometanje nekako je oslabilo sliku koja već beše počela da sazreva. Setio se da je, u „Granici”, Tumanov žalio za sjajem nekadašnjih praznika. Ne bi valjalo da se ponavlja. U nezgodan čas iskrsnu i drugo sećanje. Nedavno, na jednoj sedeljci, neka mlada žena rekla je svome mužu: „Ti po mnogo čemu ličiš na Tumanova.” Nekoliko dana bio je veoma srećan. A potom se upoznao sa tom damom, i ispostavilo se da je Tumanov, zapravo, verenik njene sestre. I to nije bilo prvo razočaranje. Jedan kritičar mu je rekao da će napisati članak o „tumanovštini”. Bilo je nečeg neizmerno laskavog u toj reči, kao i u malom slovu kojim je počinjala. Kritičar je, međutim, otišao na Kavkaz da proučava gruzijske pesnike. A bilo je doduše i prijatnih stvari. Recimo, kad bi se nabrajalo: „Gorki, Novodvorcev, Čirikov…”
U autobiografiji uz svoja sabrana dela (šest tomova, s portretom autora), opisao je kako se on, čovek skromnog porekla, probio u životu. Imao je, u suštini, srećnu mladost. Prožetu krepkošću, verom, uspesima. Minulo je dvadeset i pet godina otkako mu je u jednom zamašnom časopisu objavljena prva priča. Koroljenko ga je voleo. Bio je uhapšen nekoliko puta. Zbog njega su ugasili jedne novine. Sad je ostvario svoje građanske težnje. Među mlađim piscima, početnicima, osećao se lagodno, neusiljeno. Novi život mu beše potaman. Šest tomova. Ime nadaleko poznato. Ali slava bledunjava, bledunjava…
Prebacio se opet na sliku jelke, i najednom se, iz posve nejasnog razloga, setio salona u domu jednog trgovca, obimne knjige članaka i pesama pozlaćenog obreza (dobrotvorno izdanje za pomoć siromašnima) nekako povezane s tom kućom, i božićne jelke u salonu, i žene koju je onomad voleo, i kako su se svećice na jelci odražavale kao kristalni trepet u njenim široko otvorenim očima, kad je sa visoke grane uzbrala mandarinu. To je bilo pre dvadeset, pa i više godina, ali kako se samo neke sitnice zanavek urežu u sećanje.
Ogorčeno je odbacio ovu uspomenu, i ponovo zamislio onu ubogu jelku koju, po svoj prilici, upravo sada ukrašavaju… Nema tu priče, premda se, dakako, može zaoštriti… Emigranti plaču oko jelke, uparađeni u svojim mundirima što odišu naftalinom, gledaju u jelku i plaču. Negde u Parizu. Stari general se priseća kako je znao da izbije zube svojim ljudima, dok iseca anđela od pozlaćenog kartona… Pomislio je na jednog generala kog je zaista poznavao, i koji je sada zaista bio u inostranstvu, i nikako nije mogao da ga zamisli kako kleči ispred jelke i plače…
„Ali na dobrom sam putu”, naglas reče Novodvorcev, nestrpljivo loveći nekakvu misao koja mu je pobegla. A onda se nešto novo i neočekivano poče uobličavati u njegovoj mašti – evropski grad, sita svetina ušuškana u bunde. Jarko osvetljen izlog. Iza stakla ogromna jelka, sa gomilom šunki oko podnožja i skupim voćem na granama. Simbol izobilja. A ispred izloga, na ledenom pločniku…
I, sa trijumfalnim uzbuđenjem, osetivši da je iznašao neophodni, jedinstveni ton, da će napisati nešto zadivljujuće, prikazati kao niko pre njega sukob dve klase, dva sveta, latio se pisanja. Pisao je o raskošnoj jelci u bestidno osvetljenom izlogu i o gladnom radniku, žrtvi lokauta, koji posmatra tu jelku strogim i sumornim pogledom.
„Bezočna jelka”, pisao je Novodvorcev, „šljaštala je svim duginim bojama.”
Preveo s engleskog
Alen Bešić
