Da je blaga vredan izdavač Gradac K i posle više od pet decenija putokaz za jedno novo osećanje u našoj kulturi, u kulturi u kojoj će temelj biti duhovnost, inteligencija, imaginacija i snoviđenje zna svako ko je pročitao bar jedno izdanje čačanske kuće. A bilo ih je pregršt i u godini za nama, koju će mnogi pamtiti po izostanku podrške za kulturu i umetnost.
Izdavačka kuća „Gradac K“ objavila je nekoliko izvrsnih brojeva časopisa „Gradac„, među kojima se izdvaja onaj o „O laži“, te knjige Alberta Moravije „O Indiji“, Serena Kjerkegora „Bolest na smrt“, Julijusa Evole „Putokazi“, Ivana Iliča „Izopačenost hrišćanstva“, Fridriha Georga Jingera „Propast tehnologije“, H. Dž. Velsa „Srećno skretanje / Duh na izmaku snaga“, naslov „U vlasti ideja“, koji potpisuju Dimitrij Mereškovski / Lav Šestov, pa dela Čedomila Veljačića „Pisma Porodici bistrih potoka“ i Boška Mandića „Nezavisna duhovnost“ kao jedno izdanje… Uskoro će pred čitaocima biti i novi broj časopisa „Gradac“ – „Slučaj Crnjanski“, kao i delo Jakoba Filipa Falmerajera „Hagion Oros ili Sveta Gora Atonska“.
A sve to ne bi bilo moguće bez pregalaštva jednog čoveka, pisca i urednika „Gradca“ Branka Kukića. I neminovno je zato otvoriti razgovor s Brankom Kukićem za Nova.rs uz pitanje kako je sve to, ne samo prošle 2025. već decenijama unazad izgurao?
– A kako je Homer „izgurao“ „Ilijadu“ i „Odiseju“? Ja sam samo pažljiviji čitalac od ostalih. Ja sam, u stvari, jedan saobaćajni znak na putu za Radoznalost. Kao onaj čuveni „Put 66“ iz moje mladosti kojim su se smucali čudni likovi tadašnje Amerike. To je Fanti nazvao „Na putu“. Za mene je sve to žâl za propalim idejama.
Jedna od knjiga koja je objavljena poslednjih meseci 2025. jeste i „O bolu“. U tom delu Ernst Jinger piše da bol spada u one odgonetke koje ne samo da nam otvaraju put u ono najdublje, nego i u svet kao celinu; kada se dospe do one tačke kada smo bolu, ne samo dorasli, nego smo ga i prevladali, u njoj stičemo pravo na pristup izvorima svoje moći, kao i tajni koja se krije iza njegove dominacije. Da li je istinita rečenica: „Reci mi kako prihvataš bol, pa ću ti reći kako si!“?
– Postavili ste mi teško pitanje na koje ste već i odgovorili. Reč je o iskonskom, starom neprebolnom bolu. To je ono kada izađete na vrh planine ili na vrh pustog polja (koje takođe ima vrh) i nemate moć da pogledate dole, jer vas je to „dole“ upravo isteralo „gore“. To saznanje je jingerovski „bol“. Sve vas boli i u duši i u biću. Od tog „bola“ stradali su i Helderlin, i Niče, i Rembo, i Dis, i Nastasijević… Od tog bola boluju mnogi, i prošli i budući, misleći da imaju problem sa nazebom. „Bol bolujem, nikom ne kazujem“.
Zašto se čovek, kako konstatuje Jinger, najbolje snalazi tamo gde ne vidi problem i gde ništa ne podleže sumnji?
– Pretpostavljam da je Jinger govorio o promašenom čoveku. Ispostavilo se da je bio u pravu, jer je predosetio da će čovek izmisliti protivčoveka. Mislim na „veštačku inteligenciju“. Dakle, Levijatan je tu, on upravo prekoračuje prag Naše Kuće. Jedan naš pesnik iz 19. veka, Medo Pucić, je rekao da „sve odlazi u nesito“. Interesantno je da je Jingerov brat Georg Fridrih Jinger još 1946. godine napisao knjigu „Propast tehnologije“ (izašla je ovih dana u „Gradcu“). Takođe treba napomenuti da je Hajdeger svojim studentima u Hajdelbergu ceo semestar posvetio Jingerovoj knjizi „Radnik“. Tema te knjige je gubitak rada, što je osnovna želja za radošću postojanja i smisla. To je veliki posao. Zato današnji čovek ima razloga da se ne obavezuje: ni za laž, ni za istinu, ni za život, ni za smrt. Njemu je Planeta – zvečka, a putokaz – propaganda.
Jeste li vi nekad poželeli da zapišete nekoliko snova koji snažno uznemiruju ili ohrabruju jedno biće koje je mnogo sanjalo, kako je to učinila Margerit Jursenar u knjizi „Snovi i sudbine“? Da zabeležite „memoare sanjanog života“?
– Jesam. Ponekad više provedem sećanjima na snove nego doživljajima na javi, pa sam počeo da mešam snove i javu. Beznačajne snove prepoznajem po tome što su senke jave. One koji se razlikuju – a oni se retko sanjaju – pamtim dan-danas. Važno je razlikovati snove, ali je to nije jednostavno, jer snovi nisu ni vračare, ni gatalice, ni priviđenja. Ali knjige o ovoj temi treba izbegavati, jer najčešće čoveku stvaraju neki „treći svet“ – svet budalaština kojima je čovek u svakom trenutku sklon.
Kada je Jursenar mislila o svom životu iznova je videla nekoliko šetnji uz obalu mora, nagu devojčicu pred ogledalom, jedan krevet, Veneciju u moru, Amsterdam pod kišom, Konstantinopolj pod zalazećim suncem, crvenu ložu jednog pozorišta, spržene brežuljke u Grčkoj, jednu ruku koja steže cvet, nežni šum krvi u voljenim venama…. A šta vi vidite kad mislite o svom životu?
– Margerit Jursenar je bila toliko obazriva kada je samo navela svoje snove, ali ih nije tumačila. Ti njeni snovi su snovi svih nas, samo se menjaju ličnosti, prostori i presvlaka. Sve je to jedan hotel a drugi gosti. Neke svoje „simbolične“ snove pamtim, ali njihovo značenje je bilo potvrđeno u kasnijem životu kao istina. Ivo Andrić u jednoj svojoj pripoveci kaže da su „snovi laža a Bog je istina“. To kaže i Margerit Jursenar time što svoje snove nije htela da tumači. Ona nije gatara iz komšiluka. A kada smo već kod toga, mislim da je jedna od ozbiljnijih knjiga o snovima ova: Ernst Aepli „San i tumačenje snova“. Pa kome je do pustih snova neka je pažljivije prelista…
Knjiga „Žil de Re: Sveto čudovište“ svedoči da je zaista postojao ljudožder koji je ušao u legendu pod imenom Plavobradi, umoritelj dece i mladih. A kako takvo zlo zaiskri u čoveku, kao što je buknulo u nekada velikom lordu, oličenju hrabrosti na bojnom polju, bivšem saborcu Jovanke Orleanke? I zašto gotovo svi zločinci pred kraj, poput Žila de Rea uoči pogubljenja, mole Boga za oprost, a suze im postanu istinski krvave?
– Najteže pitanje koje se može postaviti nekome ko ne pretenduje da postane Satanin pomoćnik. Ova knjiga je upozorenje da je čovek najnesavršenije biće u prirodi, ma ko je tu prirodu stvorio. Neki gnostici su u vezi s tim tražili odgovore, pisali učenja, stradali… Oni se i dan-danas od Crkve vode kao jeretici. Ja bih ovde stavio znak pitanja.
Stefan Cvajg u knjizi „Zvezdani časovi čovečanstva“ nudi intiman i blistav uvid u prelomne trenutke života velikih ličnosti koje su hodile zemljom, svejedno da li su to vojskovođe, političari, pisci… Kad piše o Napoleonu i sudbonosnom minutu na Vaterlou 1815, konstatuje kako se sudbina gura uz silne i nasilnike i da mu je godinama ropski bila poslušna. A kako to da kad se, doduše retko, preda i nekom beznačajnom, taj se uplaši herojske igre sveta?
– Ova Cvajgova knjiga je u stvari potvrda i objašnjenje onoga što je naš Crnjanski nazvao slučaj komendijant. Početak svih velikih dela je u slučaju ili u „neznanju“. Da je Cvajg, na primer, znao za sudbinu fizičara Vernera Hajzenberga, koji je u američkom Alamu rukovodio stvaranju atomske bombe, misleći da stara novu energiju za dobrobit čovečansta, proglasio bi to za veliko otkriće savremene nauke i ljudskog uma. A da je video šta se dogodilo – izvršio bi dva samoubistva. Kažem, slučaj komendijant.
Od čoveka maltene na samrti do „oživelog“ i zaljubljenog starca u mlađanu devojku – tu je transformaciju doživeo Gete. I još je jedan od pisaca koji se jadikovkom oprašta od ljubavi za sva vremena, uz stihove: „Otrgoše je – upropastiše me!“ Čuvaju li žene ključ inspiracije za pisce?
– Žene su večne. Jedino. I u smrti vraćaju život.
U esejima o Tolstoju i Dostojevskom Cvajg pokušava da izmaštano dočara poslednje trenutke dva velika književnika. Tolstoj beži od kuće da nađe divnu i uzornu smrt, koje se godinama stravično bojao. A kad joj je stigao čas, krenuo joj je u susret bez imalo straha. Mislite li da je Tolstoj dočekao tu divnu smrt, za razliku od Dostojevskog, za kog Cvajg ispisuje stihove: „Grč mu je iskrivio lice, a ipak suze, blaženstvom kvase samrtnu mu odeću…. Otkad je taknuo gorke usnice smrti, njegovo srce oseća svu slast života“?
– Odmah me navodite da poreknem ono što sam maločas rekao… Ali taj Tolstojev način, da tako kažem, istovremeno i jeste i nije da je bežao od svoje žene, koja mu se, po svedočenjima, popela na glavu. Ali Cvajg, govoreći o Dostojevskom, o njegovim licem pred smrću, hoće da uporedi jedan prizor pred smrću i drugi prizor nekoga ko svesno ide u smrt. Ima u tome nekog opasnog ruskog ludila koje mi odavde nismo spremni niti hrabri da razumemo. Za nas je to literatura, a za Dostojevskog i Tolstoja – to je sudbina. To su „zanosi i prkosi“ njihovog vremena. To današnji svet nije sposoban da razume. Ali kada bih umeo sve to da saberem i oduzmem u vremenu u kome vi i ja sada razgovaramo, imam utisak da je Srednji vek (sa velikim S) – za koji govore da je najmračniji period ove civilizacije – bio najsvetlije i najveselije doba čovečanstva. To je bilo doba najumnijih ljudi, doba proviđenja i priviđenja, misticizma, jeretika, pesnika, doba ljubavi, trubadura, zanosa, ludosti na ulici i na dvoru, doba strahova, zaraza, paracelzusovaca… Primer da je to bilo Zlatno Doba je knjiga Holanđanina Johana Hojzinge „Jesen srednjeg veka“. U odnosu na to vreme, današnji svet je doba dosade: svi nešto planiraju na kredit, seks je postao obaveza bez snošaja, dan je najmračnija noć, noć je nesanica, televizija je vlasnik kuće… Čovek danas živi da bi umro i da bi mu izašla slika u „Politikinim“ čituljama. Čovek je sam sebi dosadio, a nije ni spreman ni sposoban da to sebi iskreno kaže. Na kraju, danas je obrazovanom svetu jasno da je taj „srednji vek“ najvažnije doba srpske kulture – sa manastirima, freskama, piscima, melodima, knjigama, pesnicima, Domentijanom, Kantakuzinom, Stefanom Prvovenčanim, fantastima, jurodivima, čudesnim i čudnim idejama… Da stavim tačku u obliku anđela?
Kad se čitaju njegovi eseji o Lenjinu ili kapetanu Skotu zanimljivo je da prvog Cvajg naziva čeličnim ideologom koji ne prosipa suze, a drugog, koji je bio bitke protiv sveta, čovekom gvozdene energije, sa hladnim, rezervisanim licem, čoveka koji ne zna za snove, fanatičara stvarnosti. Može li se povući paralela i s današnjim političkim i vojnim liderima?
– Kapetan Skot je tragična sudbina radoznalosti, Lenjin je tragična sudbina vlasti. Kapetan je platio u ledu, a Lenjin u krvi miliona duša. Ovo su primeri koje čovečanstvo više neće videti svojim očima. Iskreno, bilo je uzbudljivo. Do apsurda.
0
Kada smo poslednji put radili intervju upozorili ste da smo u zabludi ako mislimo da je sloboda jedino politička, odnosno građanska, „sloboda zbora i dogovora“. Posle svega što se proteklih 14 meseci dešava u Srbiji – jesmo li u zabludi?
– Pitanje slobode mi je uvek bilo problematično pitanje. Sloboda je za čoveka idealna prilika da uspostavi – haos. Da pred celim svetom istovari sve svoje ludosti, sve svoje budalaštine, svoje mračne porive, svoje genijalne ideje, svoje zanose, sav svoj gnev pomešan sa svojim radostima, svoje mržnje i ljubavi. Pitanje slobode je pitanje Ljudskog Đubrišta. Ali osnovno pitanje u svemu tome je – ko će sve to da razvrsta? Mislim da su i Bog i Đavo u takvoj situaciji nedovoljni. Šta vi mislite?
Primetili ste u jednom od naših razgovora da pametni ljudi u Srbiji služe za jednokratnu upotrebu, a da vlast ovde ni u jednom periodu istorije nije ispunila naša srca, niti nas prosvetlila. Dokle ćemo tražiti izlaz iz besmisla i hoćemo li ga uopšte naći?
– Do kraja vremena, ako vreme postoji i ako se razumom može shvatiti. Izlaz je uvek bio u ulazu.
A Srbija danas?
– O Srbiji – između ostalog – ima sijaset mišljenja, zabluda i ludosti: da su „nebeski narod“, da su „narod najstariji“, da imaju najdužu „onu stvar“, da imaju tajne knjige figurâ veneris (čuva se u nekom manastiru), da razgovaraju sa životinjama i anđelima na nemuštom jeziku, itd. Međutim, mene se od tih Srbalja najviše dopao jedan lik o kome je Krleža pisao odrednicu koju nije uneo u „Enciklopediju Jugoslavije“, a pronađena je u Krležinoj arhivi u vezi sa tom „Enciklopedijom“. Reč je o izvesnom (ali istinitom) Jovanu Janošu Damjaniću. Evo šta u toj odrednici piše Krleža: „Pojava za sebe, u okviru madžarske tzv. bune ili revolucije 1848–49. Jedna od najfantastičnijih figura. Rac iliti Srbin po porijeklu, spadao je među patološke serbofobe, okrutan u svim bitkama na jugu sa srpskim četama, krvolok i sadist, koji je u jednom od svojih proglasa zaprijetio srpskom narodu da ga treba iskorjeniti (do posljednjeg Srbina), sa patetičnim obećanjem, da kada bude izvršio taj svoj metafizički poziv da će sam sebi saterati u svoju srpsku glavu tane. Suđen na smrt i obješen u Aradu.“ Kao što vidite, Srbima nikada nije nedostajalo ludaka. Ponekad pomislim da je danas ovde došlo do njihove reinkarnacije i obnove. Izgleda da je došlo vreme srpskog Drugog dolaska.
Razgovarala: Jelena Koprivica
