Generaciji 1984
(govor s promocije na Williams Collegeu)
Dame i gospodo iz klase 1984.,
Bez obzira koliko će te izabrati da budete smeli ili oprezni, tokom svog života
nužno ćete doći u neposredni, fizički dodir s onim što je poznato pod imenom
Zlo. Ne mislim pritom na svojstva romana strave, već u najmanju ruku, na
opipljivu društvenu stvarnost koja leži izvan vaše kontrole. Nikakva dobra
narav ili lukavi proračuni ne mogu sprečiti ovaj susret. Zapravo, što ste
proračunatiji i oprezniji, to je veća verovatnost za ovaj rendez-vous, i
to su teže njegove posledice. Struktura života je takva da onome što
smatramo Zlim dopušta sveprisutnost, ako ni zbog čega drugoga, a ono zbog toga
što se Zlo često pojavljuje pod maskom dobra. Nikad ga nećete videti kako prelazi
vaš prag i predstavlja se: »Zdravo! Ja sam Zlo«. Ovo, naravno, upućuje na
njegovu drugu prirodu, ali uteha koju iz toga opažanja možete dobiti ubrzo,
kroz svoju učestalost, prelazi u dosadu.
Mudro bi stoga bilo sve vaše ideje o dobrome podvrgnuti što pomnijem
ispitivanju, pročešljati celu vašu garderobu, kako biste videli koja odeća
pristaje ovom strancu. To se, naravno, može pretvoriti u stalno zanimanje, a
što bi bilo dobro. Iznenadili biste se koliko stvari koje smatrate svojima, i
dobrima, bez ikakve prepravke divno stoji vašem neprijatelju. Možda se čak
počnete pitati nije li on vaša slika u ogledalu, jer je najzanimljivija stvar u
vezi sa Zlom upravo njegova posvemašnja ljudskost. Ništa se ne može iskrenuti i
nositi naopačke tako lako kao nečija predodžba o društvenoj pravdi, građanskoj
savesti, boljoj budućnosti, itd. Blago rečeno. Jedan od najsigurnijih znakova
za uzbunu broj je onih koji dele vaše mišljenje, i to ne toliko što
jednodušnost ima sposobnost degeneracije u uniformnost, koliko zbog – u velikim
brojkama implicitne – verovatnosti da je plemenitost osećaja naprosto
krivotvorena.
Na isti je način najsigurnija obrana od Zla krajnji individualizam,
originalnost mišljenja, mušičavost pa čak – ako hoćete – i ekscentričnost. To
jest, nešto što se ne može glumiti, patvoriti, oponašati; nešto čime nije
zadovoljan čak ni na ovo naviknut varalica. Nešto što se, drugim rečima, ne
može podeliti, isto kao što se ne može podeliti ni vaša vlastita koža: čak ni s
manjinom. Zlo je mamac za pouzdanost, sigurnost. Ono uvek sledi velike brojeve,
čvrsti granit, ideološku čistoću, uvežbane armije i stabilne račune. Sklonost
Zla prema ovakvim stvarima prvenstveno je u vezi s njegovom prirođenom
nesigurnošću, no i ovo opažanje od male koristi jednom kad Zlo pobedi.
A što se tako često događa: u mnogim delovima sveta i u nama samima. Uzevši u
obzir njegov opseg i intenzitet, uzevši u obzir naročito umor svih onih koji mu
se opiru, Zlo danas možemo smatrati ne etičkom kategorijom već fenomenom koji
se više ne meri česticama nego zemljopisnim mapama. I otud razlog moga
govorenja ovde nema veze s vašom mladošću, neiskustvom i kretanjem u život. Ne,
ovaj navodno čisti početak crn je od prljavštine i teško je poverovati da će ga
očistiti vaše sposobnosti ili volja. Svrha moga govora jednostavno je
predložiti vam način otpora koji vam jednoga dana može korisno poslužiti; način
koji će vam možda pomoći da iz susreta sa Zlom izađete bar manje uprljani, ako
već ne i pobedonosniji od svojih prethodnika. Imam na umu, naravno, poznatu
taktiku okretanja drugog obraza.
Pretpostavljam da ste na ovaj ili onaj način svi čuli o interpretacijama ovog
biblijskog stiha – interpretacijama Tolstoja, Gandhija, Martina Luthera Kinga i
drugih. Drugim rečima, pretpostavljam da vam je poznata zamisao o nenasilnom
ili pasivnom otporu, čiji je glavni princip vraćanja zla dobrim, dakle,
neodgovaranjem na isti način. Činjenica da je ovaj današnji svet takav kakav
jest sugeriše da, u najmanju ruku, ova ideja nije univerzalno prihvaćena.
Razlozi ove nepopularnosti dvostruki su. Prvo, nužni uslov za delotvornost ovog
koncepta jest makar rubna demokracija. Upravo ovo nedostaje velikom delu našeg
globusa. Drugo, to je »zdrav razum« koji žrtvi govori da je njen jedini
dobitak, ako okrene drugi obraz i ne odgovori na zlo zlom, u najboljem slučaju
moralna pobeda – nešto prilično nematerijalno. Prirodno oklevanje da još jedan
deo svoga tela izložite udarcu opravdano je sumnjom da ovakvo ponašanje samo
potiče i uvećava Zlo; da protivnik moralnu pobedu može zameniti za oprost.
Postoje i drugi, ozbiljniji razlozi za sumnju. Ako već prvi udarac nije žrtvi
zamračio svest, ona će možda uvideti da se okretanje drugog obraza svodi na
manipulaciju napadačevim osećajem krivice, da ne govorimo o njegovo karmi.
Moralna pobeda tako uopšte ne mora biti moralnom, ne samo stoga što patnja
često ima narcisoidan prizvuk, već i zato što žrtvu prikazuje kao osobu
nadmoćniju, dakle i bolju od njezinog neprijatelja. Ipak, bez obzira koliko vaš
neprijatelj bio zao, ključno je to što je on čovek; i iako nesposoban druge
voleti kao samoga sebe, mi svejedno znamo da Zlo počinje kad jedan čovek počne
misliti da je bolji od drugih. (Zbog ovoga ste, na prvom mestu, bili udareni po
desnom obrazu.) U najboljem slučaju, tako, ono što možete dobiti kad
neprijatelju okrenete drugi obraz zadovoljstvo je što ćete mu pokazati
besciljnost njegove radnje. »Pogledaj«, govori drugi obraz, »ono što udaraš
samo je meso. To nisam ja. Ti ne možeš slomiti moju dušu.« Nevolja s ovim
stavom je, naravno, u tome što neprijatelj može prihvatiti izazov.
Pre dvadeset godina, u jednom od brojnih zatvora severne Rusije, dogodila se
sledeća scena. U sedam sati ujutro, s praga širom otvorene ćelije, jedan se
čuvar obratio osuđenicima rečima: »Građani! Kolektiv zatvorskih čuvara izaziva
vas, zatvorenike, na socijalističku utakmicu u cepanju drva iz
dvorišta!« U tim krajevima nema centralnog grejanja, a lokalna policija globi
sva okolna drvna preduzeća za desetinu njihovih proizvoda. U vreme koje
opisujem, zatvorsko je dvorište ličilo na pravo stovarište drva: gomile na dva
ili tri sprata, u poređenju s kojima se jednospratni kvadrat samog
zatvora činio patuljastim. Potreba za cepanjem bila je očita, iako je i pre
bilo sličnih socijalističkih utakmicama. »A što ako odbijemo?« upitao je jedan
zatvorenik. »U tom slučaju ništa od jela«, glasio je odgovor.
Zatvorenicima su dodelili sekire i seča je počela. Vredno su radili i
zatvorenici i čuvari pa su u podne svi bili iscrpljeni, posebno uvek slabo
hranjeni zatvorenici. Najavljen je odmor i ljudi su seli da jedu – svi osim
onoga koji je postavio pitanje. On je nastavio zamahivati sekirom. I
zatvorenici i čuvari šalili su se na njegov račun, nešto o Židovima koji su
obično pametni ljudi dok ovaj ovde… i tako dalje. Posle odmora nastavili su s
radom, iako nešto sporije. Do četiri sata, čuvari su prestali jer im je
završila smena; nešto kasnije stali su i zatvorenici. Onaj zatvorenik i dalje
je zamahivao sekirom. Nekoliko puta su ga obe strane molile da prestane, ali on
nije obraćao pažnju. Činilo se da je uhvatio određeni ritam koji nije želeo
kršiti; ili je to ritam bio uhvatio njega?
Ljudima je nalikovao na automat. Pet sati, šest sati, a sekira se i dalje
micala gore-dole. I čuvari i zatvorenici stali su ga pomno motriti i
sarkastični izraz njihovih lica postupno je ustuknuo prvo pred čuđenjem, a onda
pred strahom. U pola osam čovek je prestao, oteturao u svoju ćeliju i zaspao.
Za ostatka njegovog boravka u tom zatvoru više nije bilo poziva na
socijalistička takmičenja između čuvara i zatvorenika, iako se drvo i dalje
gomilalo.
Pretpostavljam da je ovaj čovek mogao izdržati dvanaest sati neprekidnog
cepanja jer je bio mlad. Imao je dvadeset i četiri godine. Tek nešto stariji
nego što ste vi sada. Međutim, mislim da je postojao još jedan razlog ovakvom
njegovom ponašanju. Sasvim je moguće da je mladić – i baš zbog toga što je bio
mlad – pamtio tekst Isusovog Govora na gori bolje od Tolstoja ili
Gandhija. Budući da je Sin Čovečji običavao govoriti u trijadama, mladić se možda
prisetio da stih o kojem smo govorili ne završava kod: ‟Naprotiv, udari li te
ko po desnom obrazu, okreni mu i drugi‟, već se nastavlja: ‟ko bi te hteo
tužiti da se domogne tvoje košulje, podaj mu i ogrtač. Ako te ko prisili da
ideš s njim jednu milju, hajde dve‟.
Citirani ovako, u celosti, stihovi se malo tiču nenasilnog ili pasivnog otpora,
ili načela neodgovaranja istim i uzvraćanja na zlo dobrim. Značenje ovih
stihova teško se može nazvati pasivnim, jer sugeriše da se Zlo može obesmisliti
preterivanjem, umanjivanjem njegovih zahteva kroz opseg vaše poslušnosti, a
koja tada smanjuje štetu. Ovakva stvar žrtvi dodeljuje vrlo aktivnu ulogu,
ulogu mentalnog napadača. Moguća pobeda ovde tako nije moralna već
egzistencijalna. Drugi obraz ne pokreće neprijateljev osećaj krivice (koji on
lako može umiriti), već njegovu razumu i sposobnostima razotkriva besmisao
celog pothvata: kao što to čini svaka masovna proizvodnja.
Podsećam vas da ovde ne govorimo o fer borbi. Govorimo o situacijama u kojima
se čovek od samoga početka nalazi u beznadno neravnopravnom položaju, gde nema
mogućnosti povratnog udarca, gde je prednost uvek na jednoj strani. Drugim
rečima, govorimo o crnim trenucima života, kad osećaj moralne nadmoći nad
neprijateljem ne pruža nikakvu utehu, i kad je neprijatelj otišao predaleko da
bi se postideo ili zažalio nad napuštenim skrupulama, kad čovek na raspolaganju
ima samo vlastito lice, košulju, ogrtač i noge koje pešače.
U ovakvoj situaciji nema puno mesta za taktiziranje. Zato bi okretanje drugog
obraza trebalo biti vaša svesna, hladna, promišljena odluka. Vaše šanse za
pobedu, ma kako male, ovise o tome znate li što radite ili ne. Dok neprijatelju
okrećete obraz, trebate znati da je to tek početak vaše kušnje, kao i onog
stiha – te se trebate videti kroz celu sekvencu, kroz sva tri stiha Govora
na gori. U suprotnom će vas stih izdvojen iz konteksta ostaviti osakaćenima.
Utemeljiti etiku na krivo citiranom stihu znači prizivati udes, ili, opet,
završiti kao mentalni malograđanin koji uživa konačnu udobnost: onu svojih
uverenja. U oba slučaja (od kojih je zadnji, sa svojim članstvom u dobrotvornim
organizacijama, najneprihvatljiviji), rezultat je prepuštanja terena Zlu,
odloženo shvaćanje njegovih slabosti. Jer Zlo je, ponavljam, samo ljudsko. Etika
utemeljena na ovom krivo citiranom stihu u postgandijevskoj Indiji nije
promenila ništa osim boje kože indijske Vlade. Gladnom je čoveku svejedno zbog
koga je gladan. Mislim da mu je čak draže ako je to zbog belog čoveka pa makar
zato što društveno zlo ima naizgled druge izvore pa ga je lakše otrpeti nego
ono vlastite rase. Kad je u pitanju odgovornost stranca, još uvek postoji nada,
postoji fantazija.
Slično se dogodilo i u Rusiji posle Tolstoja – etika utemeljena na izdvojenim
stihovima potkopala je dobar deo narodne odlučnosti u sukobu s policijskom
državom. Ono što je usledilo dobro je poznato: šezdeset godina nacionalnog
okretanja drugog obraza pretvorilo je ovaj obraz u jednu golemu masnicu pa tako
naša današnja država, umorna od nasilja, na njega jednostavno pljuje. Kao i na
obraz sveta. Drugim rečima, ako želite osvetlati kršćanstvo, ako Kristovo
učenje želite prevesti u političke termine, potrebno vam je nešto više od
pomodnog političkog foliranja: potreban vam je original – pa bar u mislima, ako
već nije našao mesta u vašem srcu. Budući da je Isus bio više božanski Duh nego
dobar čovek, kobno je guslati po njegovoj dobroti, a na račun njegove
metafizike.
Moram priznati da mi je pomalo neugodno govoriti o ovim stvarima: okretanje ili
neokretanje drugog obraza, na kraju krajeva, sasvim je lična odluka. Susret se
uvek odvija u situacijama jedan naprema jedan. Uvek je u pitanju vaša koža,
vaša košulja i vaš ogrtač, pešačiće vaše noge. Savetovati, a kamoli
poticati nekoga u vezi s takvim odukama, nije samo potpuno krivo, već i
nepristojno. Sve što ja želim jest izbrisati iz vaših glava kliše koji je
povredio mnoge, a dao vrlo malo. Isto bih tako voleo u vas usaditi ideju da,
bez obzira na prednosti, niste pobeđeni dok god imate svoju kožu, košulju, ogrtač
i noge.
Postoji, međutim, još ozbiljniji razlog za neugodu pri javnom raspravljanju o
ovakvim stvarima i on nije samo naš vlastiti prirodni otpor pri smatranju sebe
potencijalnim žrtvama. Ne, to je pre puka trezvenost, koja čoveka prisiljava da
i u vama gleda moguće zločince, a pred potencijalnim neprijateljem otkriti
tajnu borbe loša je strategija. Ono što čoveka oslobađa optužbe za izdaju, ili,
još gore, za projekciju taktičkog statusa quo u budućnosti, jest nada da će
žrtva uvek razmišljati dosetljivije, originalnije i poduzetnije nego što će
misliti napadač.
I otud šansa za njezin trijumf.
