Popeh se na goru
Sa koje me u visine uznesoše
Dva bića – aždaja i gavran;
Da vidim ono,
Što se drugačije, osim tim letom,
Videti ne može.
Prođosmo kroz svetlosne
Pukotine neba
I gle!
Ispod mene bejahu
Sunce, Mesec i Zvezde,
A ispod njih
Čitav svet nepostojećih.
Svuda oko mene – tama bezgranična.
Ona dva bića – rasprsnuše se u prah.
Čuh glasove – ali ne videh više nikoga.
Ne videh više ništa;
Niti sebe samoga.
Postadoh Glas, kao i svako drugi,
Ko je u tu tamu dospeo.
Tama me poče obuzimati
I moj glas se više ne ču,
Kao ni bilo čiji drugi.
Postadosmo Jedno
Sa Izvorom neizrecivim.
Gorjan Kljajić
