Bio sam mlad čovek, gladovao sam i pio i pokušavao da budem pisac. Većinu knjiga pročitao sam u Centralnoj biblioteci L.A, i ništa što sam pročitao nije bilo u vezi sa mnom ili ulicama ili ljudima oko mene. Činilo se kao da se svako samo poigrava rečima, a oni koji gotovo ništa ne govore smatrani su za odlične pisce. Njihovo pisanje bilo je mešavina dovitljivosti, veštine i forme, i to se čitalo, učilo, gutalo se i prenosilo. Morao si se da se vratiš na ruske pisce pre revolucije da bi našao malo hazarda i strasti. Bilo je izuzetaka, ali su ti izuzeci bilo tako retki da bi ih čovek brzo pročitao, a onda ostajo da bulji u redove i redove beskrajno dosadnih knjiga. Uz toliko stoleća iza sebe, uz tolike prednosti, moderni su jednostavno bili loši.
Izvlačio sam jednu knjigu za drugom sa polica. Zašto niko nije govorio nešto? Zašto niko nije kriknuo?
Počeo sam da pretražujem druge prostorije biblioteke. Odeljak Religije bio je samo ogroman zahod – bar za mene. Prešao sam na Filozofiju. Otkrio sam nekoliko gnevnih Nemaca koji su mi malo popravili raspoloženje, a onda je i tome bio kraj. Pokušao sam sa Matematikom, ali je viša matematika bila kao i religija: odmah je utekla od mene. Kao da nigde nije bilo onog što je meni bilo potrebno.
Kopao sam po Geologiji i našao da je zanimljiva, ali sve u svemu
nedovoljna. Onda sam pronašao neke knjige iz Hirurgije i dopalo mi
se – reči su bile nove, a ilustracije prekrasne.
Posle
hirurgije sam se vratio u veliku salu, kod romanopisaca i pisaca
kratkih priča. (Kada sam imao dovoljno jeftinog vina nikada nisam
odlazio u biblioteku. Ona je bila dobro mesto kad ništa nemaš od
pića ili hrane, i kad te gazdarica svakodnevno proganja zbog
neplaćene kirije. U biblioteci si imao bar toalet na raspolaganju.
Vidjao sam dosta skitnica tamo, najčešće su spavali preko svojih
knjiga.)
Hodao sam po velikoj sali, izvlačio knjige sa polica, čitao po nekoliko redova, nekoliko stranica, zatim ih vraćao.
Jednog dana našao sam neku knjigu, otvorio je, i to je bilo to. Stajao sam i čitao. Poneo sam knjigu do stola. Redovi su glatko klizili stranicama, kao plima. Svaka rečenica imala je sopstvenu energiju. Ta stvarnost svake rečenice davala je stranici život, kao da je nešto urezano u nju. Najzad sam otkrio čoveka koji se ne boji emocije. Humor i patnja bili su pomešani sa izuzetnom jednostavnošću. Početak te knjige bio je ogromno čudo za mene. Imao sam karticu biblioteke. Uzeo sam knjigu, poneo je u moju sobu, legao na krevet i čitao. I, mnogo pre nego što sam došao do kraja, znao sam da je predamnom pisac koji je razvio poseban način pisanja. Knjiga se zvala Upitaj prah, a pisac Džon Fante. On je izvršio veliki uticaj na moje pisanje, za ceo život. Pročitao sam Upitaj prah i potražio druge Fanteove knjige u biblioteci. Našao sam dve: Dago Red i Čekaj do proleća, Bandini. Bile su istog kalibra, pisane iz stomaka i srca.
Da, Fante je snažno delovao na mene. Nedugo nakon čitanja ovih knjiga počeo sam da živim sa ženom. Ona je bila veći pijanac od mene i žestoko smo se svadjali, a ja bih često vikao na nju: „Ne govori mi da sam kurvin sin! Ja sam Bandini, Arturo Bandini!“
Fante je bio moj bog, a znao sam da bogove treba ostaviti na miru, ne kuca se na njihova vrata. Ipak, pitao sam se gde je živeo na Andjeoskom letu, i zamišljao da možda i dalje živi tamo. Skoro svakog dana prolazio sam tuda i mislio: Da li je to prozor kroz koji se Kemil provlačila? Da li su to vrata hotela? Da li je to taj hol? Nikada nisam saznao.
Nakon 39 godina ponovo sam pročitao Upitaj prah. Sva Fanteova
dela i dalje čvrsto stoje, ali to mi je omiljena knjiga, jer je bila
moje prvo otkriće magije. Postoje i knjige Pun života i Bratstvo
loze. Osim toga, Fante trenutno piše roman Snovi sa Bunker
Hila.
Sticajem okolnosti, ove godine sam najzad upoznao autora.
Ima još mnogo toga u priči o Džonu Fanteu. To je priča o užasnoj
sreći i užasnoj sudbini, o retkoj i urodjenoj hrabrosti. Jednom će
biti ispričana, ali osećam da on ne želi da je ispričam na ovom
mestu. Ali reći ću da je put njegovih reči i put njegovog života
isti: snažan, dobar i topao.
Toliko. Sada je ta knjiga vaša.“
Čarls Bukovski, 6. maja 1979.
(predgovor za
„Ask the Dust“ – Black Sparrow Press, 1980.)
