Na pitanje šta smatra odgovornim za svoj spisateljski uspeh, Charles Bukowski rekao je sledeće: Brutalno detinjstvo, alkohol, pola tuceta trulih poslova, desetak trulih žena, plus premoćan strah od gotovo svega, plus neobičan dolazak sreće i hrabrost u situacijama ispod nule. Mislim, pišem pesme, priče, romane. Pesme su u osnovi istinite, ostalo je istina pomešana s fikcijom. Znate li šta je fikcija? Fikcija je poboljšanje života. Pretpostavljam da ako ne znam pisati ni pod kojim okolnostima, onda jednostavno nisam dovoljno dobar za to. Ne možete pisati bez življenja, a pisanje sve vreme nije življenje. Niti pijančenje stvara pisca, niti svađa, a premda sam učinio puno toga, samo je zabluda i bolesna romantičnost pretpostaviti da će ovi postupci stvoriti od nekoga boljeg pisca.
Toliko su mi dosadni romani da sam svako poglavlje učinio poput mitraljeskim metaka, brzo i kratko. Isprobavao sam toliko sjajnih romana, poput Rata i mira Tolstoja, a ti se moraš popeti kroz toliku planinu sranja da stigneš tamo kuda ide. Mislio sam da ću svako poglavlje napraviti kao kratku priču za sebe, a svaka će se odnositi na središnju temu. Tako da mi nije bilo dosadno to pisati. Moja teorija je da će vam, ako vam bude dosadno nešto pisati, čitaocu takođe dosaditi čitati napisano. Nemam nikakvu poruku svetu. Nisam dovoljno mudar da vodim, pa ipak sam dovoljno mudar da ne sledim. U jednom momentu odustao sam desetak godina od pisanja i odradio tih deset teških godina života; piće, bolnice, zatvori, žene, loši poslovi, ludilo. Živeti život pod vlastitim uslovima, raditi ono što voliš, zvuči mi prilično prokleto dobro. Iako nisam Bukowski, ni u načinu života ni u stilu pisanja. Pisanje je jednostavno, ponekad je teško živeti.
Charles Bukowski iznedrio je kao vrstan, originalan pisac koncept prljavog realizma svojim nekomplikovanim, brutalno iskrenim tekstovima o životu u nižoj klasi Los Angelesa. Govorio je o opijanju, spavanju s kurvama, slabo plaćenim poslovima i kockanju. Ovekovečio je svojim brutalnim, iskrenim, ogoljenim stilom aspekte života radničke klase s kojima su on i hiljade drugih Amerikanaca bili toliko iskustveno upoznati – i učinio ih privlačnim svojim stilom pisanja govoreći iz srca. Pokret prljavog realizma pojavio se krajem 1970-ih i ranih 1980-ih, prvenstveno u američkoj književnosti, kao odgovor na sve veće razočaranje američkim snom i želju za istraživanjem manje glamuroznih aspekata svakodnevnog života. Prljavi realizam karakteriše fokus na obične likove iz radničke klase koji se često bore s problemima poput siromaštva, zavisnosti i propalih veza. Pisci pokreta nastojali su uhvatiti neulepšanu istinu života svojih likova, koristeći škrtu, sažetu prozu kako bi prikazali sirove emocije i turobne okolnosti koje su definisale njihovo postojanje.
Preko nekoliko autobiografskih romana i bezbroj pesama, Bukowski je bez pardona ostao svoj, razbacujući grube istine po stranicama poput prolivenog piva. Ispod njegovih prljavih opisa besmislenog seksa i bolnog mamurluka, postoji suptilna ranjivost, kao i duboka senzibilnost jedinstvene plave ptice koja dubinski, filozofski promišlja život silazeći u tamne, tajnovite ponore duše da bi se već sledećim stihom uspela u neslućene nebeske visine dodirujući krilima večnu svetlost besmrtnih umetničkih vizija… Bukowski je iznova izmislio ideju da se poezija mora stvarati od lepih poređenja i raspravljati o najvažnijim životnim pitanjima. Ogolio je, ostavljajući čitaocu samo grubu istinu i ništa više. Dokazao je da ne morate biti akademik da biste bili pisac. Dovoljna je samo pisaća mašina, odlučnost autora, nešto za reći i – možda malo piva…
Mislim da neki pisci dožive ovakvu sudbinu uglavnom zato što su u srcu buntovnici, a pravila gramatike, kao i mnoga druga pravila našeg sveta, zahtevaju zadržavanje i potvrdu da prirodni pisac instinktivno mrzi, i, nadalje, njegov interes leži u širem opsegu predmeta i duha… Hemingway, Sherwood Anderson, Gertrude Stein, Saroyan bili su neki koji su preoblikovali pravila, posebno u interpunkciji i toku rečenice. I, naravno, James Joyce otišao je još dalje. Zanimaju nas boja, oblik, značenje, sila … pigmenti koji pokazuju dušu… Nisam obraćao vraški puno pažnje na gramatiku, a kad pišem to je iz ljubavi prema reči, boji, kao bacanje boje na platno… Tehnički ne znam šta se događa, niti me briga.
BLUDNI SIN (Ham on rye) (1982.)
Sa korica knjige koju otvaram i prelistavam stresajući vremenom nataloženi zaborav, sa korica kultnog romana jednostavno nazvanog selindžerovski – Ham on rye, smeši mi se šeretski čovek čije lice, prošarano ožiljcima i surovim tragovima burnog života na margini, odaje čoveka neverovatnog duha, pronicljivosti i neponovljivog smisla za humor. Cigareta u ruci, zadah alkohola koji se naslućuje, seda, unazad začešljana kosa i boemski neuglađena brada, lice koje odaje čudesnu smirenost i nemar za sva jebena iskušenja ovoga sveta, okvir su slike umetnika čiji pogled i šeretski osmeh govore o nekome ko je odavno otišao predaleko, izvan svih nametnutih granica uokvirenih ljudskom glupošću i zlobom.
Dakle, to je ono što su hteli: laži. Lepe laži. To im je i trebalo. Ljudi su bili budale. Biće mi lako.
Naravno, reč je o legendarnom američkom andergraund piscu i boemu Čarlsu Bukovskom i jednom od kultnih dela njegove autobiografske trilogije(nastale između 1971. i 1982. godine, u njegovoj najkvalitetnijoj kreativnoj fazi) epskih dimenzija – romanima o odrastanju, šljakanju, alkoholisanju i lutanju diljem slobodarske Amerike i njenog sna o uspehu svakog pristojnog pojedinca.
Po ceo dan sam spavao i odmarao se za posao. Subotom i nedeljom sam pio da zaboravim. Pa, kako se ono kaže, moraš nešto da radiš. I onda radiš bilo šta. To ti je mudrost robova. Dok traje novac, traješ i ti.
Stari dobri Buk, alias Henry Chinaski postao je ikona druge polovine dvadesetog veka unutar sveta istinskih buntovnika, odmetnika i pisaca koji nisu pristajali ni na kakve unapred utvrđene šablone i tupa pravila i koji su svoje burne i beskompromisne živote velegradskih marginalaca američkog društva u potpunosti pretočili u jedinstvenu prozu i poeziju ulica strave i agonije. Oduvek sam voleo i istinski cenio ovog neobičnog, duhovitog, iskrenog i hrabrog čoveka, oduvek sam voleo i istinski cenio ovog darovitog poetu čudesnog senzibiliteta i izraza, uz čije sam slavne romane i zabeleške starog pokvarenjaka nekad davno odrastao, hraneći dušu budućeg usamljenog marginalca sokovima čudesnog voća otpadništva i nepristajanja na ultimativna pravila i priče zlog starog licemernog sveta.
Svaki
put kad te vidim imaš piće u ruci. Možeš li time zaštititi
sebe?
To je najbolji način koji znam. Bez pića bih davno
prerezao svoj prokleti grkljan.
To je sranje.
Ništa nije
sranje što radi. Propovednici Pershing Squarea imaju svog Boga. Imam
krv svoga boga!
Podigao sam čašu i iskapio je.
Samo se
skrivaš od stvarnosti, rekao je Becker.
Zašto ne?
Nikad
nećeš biti pisac ako se skrivaš od stvarnosti.
O čemu ti
pričaš? To je ono što pisci rade!
Prvo što je kao nepoznati losanđeleski underground pisac objavio legendarni američki poeta Charles Bukowski (1920.-1994.), bila je nezaboravna zbirka pesama Cvet, pesnica i zverski jauk (1960.), a nakon nje, još nekoliko desetina knjiga poezije. Za većinu, ipak, on je pre svega bio i ostao ostao autor niza kultnih romana: Pošta, Faktotum, Bludni sin, Žene, Holivud ili pak zbirki kratkih priča Zabeleške starog pokvarenjaka i Priče o običnom ludilu.
Seo sam na kauč. Lepo je bilo napiti se. Došao sam do zaključka da će mi uvek biti milo da se napijem. Piće je uklanjalo banalnost, a kad bi dovoljno često mogao da se ukloniš od banalnosti, možda bi izbegao da i sam postaneš banalan.
Malo je književnih dela koja su na tako neposredan, jednostavan, duhovit i pronicljiv način progovorila o životu, o svemu onome što čovek mora da prođe u iznudi koju nameće sistem prepun lažnog morala, gluposti, demagogije, izrabljivanja i mora nepotrebnih stvari nametnutih kao lažne potrebe čoveka današnjice i bezvredni ukras malograđanštine. Priče starog pokvarenjaka o sasvim običnom ludilu, od perioda ranog detinjstva, odrastanja, sazrevanja, besmislenog rada i skitanja, alkoholisanja, bluda, klađenja na konjskim trkama, službe u pošti, pa sve do prvih literarnih ostvarenja – priča za andergraund časopise, prve zbirke poezije Cvet, pesnica i zverski jauk i romana Pošta, kroz piščev alter ego – Henrija Kinaskog vode nas bespućima uzburkane Amerike 20. veka – zemlje koju zapljuskuju protesti radikalng bitničkog pokreta, kontrakulturna revolucija neviđenih razmera ujedinjena sa beskompromisnim duhom posleratne omladine koja je kroz muziku – rokenrol i umetnost tog vremena – psihodeliju, a potom i buntovni pokret poput hipika, ujedinjena sa snažnim građanskim protestima protiv rata u Vijetnamu i rasne segregacije stanovništva crne puti ustala protiv Sistema jednog licemernog i okoštalog društva nejednakosti i potrošačkog, ispraznog mentaliteta – i na brutalno iskren način progovaraju o stvarnom životu sa neodoljivom dozom humora i cinizma, dovodeći čitaoca do suza i zapitanosti o smislu svega – istovremeno.
Ne mrzim ljude, samo se bolje osećam kada nisu oko mene.
Slobodna duša je retkost, ali prepoznaćete je – uglavnom jer se osećate dobro, veoma dobro, kada ste blizu nje ili sa njom.
Poezija je ono što se desi kada se ništa drugo ne dešava.
Ako se desi nešto loše, piješ da zaboraviš. Ako se desi nešto dobro, piješ da proslaviš. Ako se ne desi ništa, piješ da bi se nešto desilo.
Kada piješ, to je kao da se ubiješ a onda ponovo oživiš. Ja sam tako proživeo 10-15 hiljada života.
Galerija najneverovatnijih likova sa margine i samog socijalnog dna Amerike činila je uobičajeni mizanscen Charlesovog bitisanja. Kurve, klošari, idioti i luđaci svih mogućih profila, anarhisti, prevaranti, alkoholičari, siledžije i gomila beznadežnih slučajeva bili su milje u kojem se odvijala svakodnevna drama budućeg pisca i očajnika. Jedini lek za ovakvu nimalo zavidnu i poželjnu životnu priču, pored vlastitog šeretskog duha i sjajnog smisla za humor, Bukowski pronalazi u bezgraničoj izmaglici alkoholnih isparenja. Sav njegov budući život prosto je bio natopljen ovim medikamentom i eliksirom života, dok su sva njegova buduća dela odisala alkoholnim zadahom. Kako legenda kaže, i njegova je tadašnja najveća ljubav – Džejn, okončala život od blagodati istog. Uz svemogući i večni alkohol, drugi lek, koji razobličava ljudsku glupost, bio je humor – tako neodoljivo lucidan i gorak.
Problem je bio u tome što si morao stalno birati između jednog ili drugog zla, i bez obzira šta si odabrao, odrezali su još malo od tebe, sve dok ništa nije ostalo. U dobi od 25 godina većina ljudi je završila. Nekada prokleta nacija seronja koji voze automobile, jedu, rađaju decu, radeći sve na najgori mogući način, poput glasanja za predsedničkog kandidata koji ih je najviše podsećao na njih same.
Kultni autobiografski roman –Bludni sin prati detinjstvo i odrastanje Bukowskog, doseljenika iz rodne Nemačke, u zadahu bede i ekonomske krize, tridesetih godina 20. veka. Sam naslov romana – Ham on rye predstavljao je parafrazu čuvenog Selindžerovog romana The Catcher in the rye (Lovac u žitu), gde u bukvalnom prevodu označava sendvič sa šunkom (kao simbol najjednostavnije hrane u SAD), ali i reč ham istovremeno predstavlja i glumca diletanta, koji drami i skreće pažnju na sebe dok je na sceni, a reč rye je izraz i za viski, aludirajući na taj način na portret pijanog Bukovskog u mladosti. Ham on rye utelovljuje buntovni, anarhični, često i nihilistični duh 60-ih godina 20. veka (uprkos činjenici da je objavljen osamdesetih). Šezdesete su predstavljale pomeranje granica u svakom pogledu i kršenje društvenih pravila, bunt prema svemu onome što je vodilo opštem zaglupljivanju, konzumerizmu i američkom snu (svemu onome čemu danas, pola veka kasnije, svedočimo kao učesnici ili pak nemi posmatrači). Bukowski se bavi mračnim stranama života, senči priču notom pesimizma, melanholije koja na momente, poput kvazara, izbacuje iz sebe ogromne količine brutalne, potisnute životne energije i nonkonformističkih stavova – rezignacije, nihilizma, hamsunovskog otpora zaludnom svetu ispraznosti.
A onda je došao Hemingway. Kakvo uzbuđenje! Znao je kako postaviti liniju. Bilo je to veselje. Reči nisu bile dosadne, reči su bile stvari koje su mogle naterati vaš um da pevuši. Ako ih pročitate i dopustite sebi da osetite magiju, mogli biste živeti bez boli, s nadom, bez obzira šta vam se dogodilo…
Groteskni otac koji zaklanja sunce, usamljenost, banalnost i sivilo svakodnevnice sačinjavali su mizanscen jedne tužne mladosti. U detinjstvu bez radosti povlači se u sebe, emotivno ubijen i nesposoban da ispolji nagomilana osećanja. Njegov otac je bio tama što zaklanja sunce, pred njegovim nasiljem sve se totalno gubilo. Bio je sav uši, nos, usta, nisam bio u stanju da mu pogledam u oči. Otuđen od sveta poput Hamsunovih skitnica i antijunaka, pun sirove snage, bunta i stanja koje je on nazivao smrznutost, Bukowski kao gubitnik kome su uskraćene mnoge mogućnosti koje bi trebale da mu pripadaju kao i svakom drugom mladom čoveku, veoma rano pokušava stvoriti vlastiti kosmos, mesto gde prestaju sve ludosti i zakoni sveta u kojem je rođen i u koji je nevoljno bačen. Nakon niza urnebesnih sukoba s primitivnom i ograničenom sredinom, zakonima rulje i duhom malograđanštine i ispraznog konformizma jednog rigidnog i dvoličnog društva, te definitivnog razlaza s roditeljima, prepun ožiljaka i rezignacije, Henk kreće na čudesnu odiseju s jednog kraja Amerike na drugi, svojim jedinstvenim putem vođen filozofijom doslednosti u svojim postupcima i isterivanja priče do kraja, bez kompromisa (kao što i njegovi stihovi govore: ako ćeš da počinješ teraj do kraja, u suprotnom, nemoj ni da počinješkoju će pretočiti u svoj naredni roman – Factotum, drugi deo svoje čudesne životne trilogije. romana koji su obuhvatili celokupan njegov život od rođenja do trenutka kad napokon napušta Matrix, dakle rad u pošti, državnoj službi i posvećue se u potpunosti pisanju, svojoj jedinoj, uz alkohol i Džejn, ljubavi.
Bio sam smešten u ništavilu. Nisam ni postojao u neku ruku i to sam prihvatao. Posmatrao sam ljude sa distance, kao u pozorištu. Samo, oni su bili na bini, a ja jedini u publici. Sve u vezi sa mnom bilo je tako bedno, kao i dan u koji sam se rodio. Osim što sam mogao da pijem s vremena na vreme, mada nikad dovoljno. Piće je bila jedina stvar koja je činila da se čovek ne oseća večito zblanut i uzaludan. Sve ostalo je samo kljucalo i kljucalo, rijući sve dublje. I ništa nije budilo interesovanje, ništa.
Prisećam se prvih dodira sa delima Bukovskog, osećaja radosti i smeha, prepoznavanja i ponovnog susreta sa nekim koga osećate veoma bliskim sebi, a da nikad niste imali priliku da ga sretnete, popričate s njim, popijete i zalijete sve ono što vas tišti, raduje i veže. Stari, dobri, pokvarenjak Buk i njegove zabeleške, neko tako nepopravljivo iskren, lucidan, kreativan, satiričan… putnik-lutalica koji se nigde ne zaustavlja dugo i ne veže, kotrljajući kamen unutar moderne džungle izobilja za povlaštene, lakmus-papir koji bez pardona razotkriva pritvorne laži, glupe ideale, mrtvilo konformizma, uzaludnost izmišljenih vrednosti licemernog društva. Usamljenik, saputnik kurvi i klošara, kockar, alkos, otpadnik od sistema, buntovnik s razlogom, pisac koji razobličava.
Ljudi su bili ograničeni i oprezni, svi isti. A ja sam morao da živim sa tim govnarima ceo život, mislio sam. Jebo ih bog, svi su imali svoje čmarove i polne organe i usta i pazuha. Kenjali su i ćaskali i bili tupi kao sopstvena noga. Devojke su dobro izgledale sa distance, sunce je blistalo kroz njihove haljine, njihovu kosu. Ali priđeš li im bliže i čuješ njihovu svest dok im izlazi na usta, dođe ti da iskopaš rupu pod bregom i sakriješ se unutra s mašinkom u ruci.
Bukovski je svojim brutalnim, sirovim, ciničnim i na momemte vulgarnim stilom, oslobođenim bilo kakve liričnosti i metafore, sa zanosnom dozom humora i jetke ironije satkao jednu jedinstvenu, autobiografsku trilogiju o vlastitom odrastanju, sazrevanju, često trnovitom i nekonvencionalnom životnom putu koji ga je na kraju doveo do književnih voda u poznijim godinama, stvorivši svojevrsni kult oko nega kao andergraund pisca – pod snažnim uticajem jednog Henrija Milera, Alena Ginsberga i uopšte bitničke generacije oslobođene okova tradicionalnog, konformističkog i svega konvencionalnog u svom razbarušenom, buntovnom stilu usmerenom protiv establišmenta i tradicije… I mada ga većina svrstava u taj kniževni krug američkog andergraunda i bitničke skupine revolucionarnih tendencija, dok se u dubokoj suštini njegovih provokativnih dela mnogo više oseti onaj čudesni individualistički i nehajni duh jednog velikog Hamsuna ili pak Selindžera i njihovih antijunaka – Abela iz romana Krug se zatvara ili pak selindžerovskog antijunaka Holdena Kolfilda iz kultnog Lovca u žitu (The Catcher in the rye), sam Bukovski kao svoje uzore navodi jednog Dostojevskog, Fantea, Hemingveja i posebno Luja Ferdinanda Selina čiju je mračnu ispovest o propasti moderne civilizacije – Putovanje na kraj noći smatrao najboljom napisanom literaturom (uz omiljenog Džona Fantea).
Oko mene su se okupili slabi umesto jakih, ružni umesto lepih, gubitnici umesto pobednika. Izgledalo je kao da mi je sudbina putovati u njihovom društvu kroz život. To mi nije toliko smetalo koliko činjenica da sam tim dosadnim idiotima delovao neodoljivo. Bio sam kao govno koje vuče muve umesto kao cvet koji priželjkuju leptiri i pčele.
Uprkos turobnoj temi, Bludni sin je priča o otpornosti i preživljavanju. Chinaskijev smisao za humor, njegova ljubav prema književnosti i njegovo tvrdoglavo odbijanje da ne odustane od svojih snova pomažu mu da prevlada prepreke u svom životu. Knjiga istražuje teme otuđenja i usamljenosti, dok se Henry bori da se uklopi među svoje vršnjake i pronađe osećaj pripadnosti svetu koji ga, čini se, odbija. Ham on Rye kritički se osvrće na siromaštvo i društvenu nejednakost, ističući borbe onih koji su marginalizovani i isključeni iz glavne struje društva. Bukowski često koristi vulgaran i eksplicitan jezik da bi što vernije vlastitim sirovim stilom preneo čitaocu surovu stvarnost života. Stil je satiričan, razbarušen i obogaćen brutalnom dozom ironije, humora koji nikog ne ostavlja ravnodušnim. Bludni sin prodire u psihološku dubinu svojih likova, istražujući njihove motivacije i unutrašnje borbe dok se suočavaju s izazovima života. Knjiga nudi kritičku perspektivu društvenih normi i vrednosti, izazivajući čitaoce da preispitaju svoje pretpostavke o tome šta znači biti normalan ili uspešan u životu. Bludni sin je snažan je i nepokolebljiv portret borbe mladog čoveka da pronađe svoje mesto u svetu. Pisanje Bukowskog je i nepoštedno i saosećajno, a roman ostaje klasik moderne američke književnosti.
Nikada ne bi postojao način da živim udobno s ljudima. Možda bih postao monah. Pretvarao bih se da verujem u Boga i živeo bih u kućici, svirao orgulje i ostao bih pijan od vina.
Kako god da bilo, jedno je sigurno – Bukovski staje na stranu običnog, malog čoveka prikazujući ga na ulicama strave i agonije kao simpatičnog gubitnika, nekoga siromašnog u materijalnom, ali izuzetno bogatog u duhovnom smislu – na margini ostavljenoj za sve one misleće i neprilagođene pojedince koji su na vreme shvatili čudesna pravila igre gde se svaki rad isplati – ali samo za privilegovane pojedince u čije se džepove i bankovne račune preliva sva zarada i profit, dok svima ostalima preostaje uglavnom ništa. Duhovna beda i stanje mrtvila, bezličnosti mase dati su u delima Bukovskog neodoljivo natopljeni alkoholnim isparenjima i sasvim običnim ludilom, tako lucidno profilisani i ironično obrađeni da se prosto prelivaju poput slapova unutar moderne pozornice apsurda gde na sve strane izbijaju nezadovoljstvo, nasilnost, perverznost i glupost modernog društva zasnovanog na lažima, sili, gramzivosti i perfidnim igrama vladajućih, privilegovanih pojedinaca. Estetika ružnog na neki način je stil kojim bi se mogla imenovati njegova čudesna poetika britkog, nadasve humorističnog i lucidnog stila pripovedanja – stvarnost ogoljena do tačke bolne neizdrživosti, sve ono nepravedno prećutkivano u delima savremenih pisaca koja uglavnom govore mnogo a ne kažu ništa – barem kad je suština stvarnosti, ma koliko ona ružna i licemerna bila izgleda.
Dragan Uzelac
nastaviće se
