Kod Hiperborejaca
Markiz i Romsdahlshorn
Pri svom povratku u Rim, iz zavejanih Abruzza, susrećem mlado proleće po ulicama Rima i ono me prati i na Pinciu preko dana. Pred veče, međutim, ta boja proleća postaje u zidovima žuta, kao ambra, a lakvu boju video sam dotle, samo još u Salamanki. Tibar je bio mutan tih dana, kao da je zasut peskom čak iz afričkih pustinja. To se i događalo, zbilja, katkad, u vreme Ovidija.
Žuti se sad od Sunca i Pijaca španska, ispod kamenitih stepenica, koje su kao kaskada iz Tivolija, a tu su opet i prodavačice cveća, sa prvim ljubičicama.
Sve to mogu da vidim samo za vreme ručkia.
Inače sedim, preko celog dana, iza rešetaka, gvozdenih, pored mog prozora u palati Borghese, kod svog stola, punog papira. Tu sam zatekao i pisma koja su me čekala. Vidim krupni, jasan, rukopis svoje žene, koji je prav. Poručnik Chiaramonti kaže da piše kao sveta Cecilija. Nalazim i pismo jednog talijanskog markiza, osiromašenog aristokrate, koji je, kažu, u službi režima. Održavam veze sa njim jer me, ne samo obaveštava, nego i uveseljava. Zna sve skandale režima, a zna i Vatikan, koji je sad u nemilosti režima. Markiz priča da je šef države zaljubljen. Afera je počela sa dve sestre. Sad je najzad rešio. Sad je jedna.
Taj markiz, udov, bivši major bersaljera, bio je mnogo bolji čovek, nego što se pravi, a čuo sam, da mu predstoje, ponovo, okovi bračni od ruža. Samo nisam znao koja je, u pitanju, markiza. Po potrebi službe živim među novinarima i diplomatama, ali u mom poznanstvu ima i markiza i grofova, kao i frizera i poštara, pa i švelja. Poznajem i nekoliko šofera i čistača ulica oko Sant Angela.
Svi mi oni pricaju o Rimu. A ta je priča beskrajna.
Taj markiz, međutim, odnedavna, uvrtio je u glavu, da me upozna sa svojom poznanicom, koja je, kaže, najlepša žena Rima. Ne znam zašto želi da čuje od mene šta mislim o toj ženi? Zaprepašćuje me kad kaže, da misli, da je ona bacila oko na čoveka koji je sasvim iznad našeg sveta. Papa.
Mene naročito vređa što Papu taj čovek pominje, uvek, njegovim građanskim imenom, kao da nije duhovni suveren četiri stotine miliona katolika. Kaže: Pacelli. Kao što bi rekao ime običnog Talijana. Piše, da će u sredu doći po mene, da me vodi toj markizi. Danas je sreda.
Pri zalasku Sunca, zaista, meni javljaju, da me je- dan Talijan čeka, u kolima, a čuje se i njegova truba na dvorištu palate Borghese.
I kad sam izišao i prišao kolima, kaže mi, da me vodi najlepšoj ženi Rima, koja je uvrtela u glavu, da zavede Papu, svog poznanika.
Uzalud mu ja kažem da ne govori gluposti i da je to glupa šala, on mi ponavlja, da želi da je upoznam. Zaljubljena je u Papu.
Ja pokušavam da odustanem od te posete i protestujem što tako govori o Papi. To je koješta. Ja o Papi govorim, — po službenoj dužnosti — uvek sa puno takta. Pije XII, uostalom, tada, još nije bio toliki neprijatelj naše zemlje, kakav je postao iduće godine.
Markiz me vozi dakle kroz večemje ulice Rima, kao da smo u doba Stendhala.
Večeri su u Rimu, u boji plavih i žutih irisa, kad je kišovito, a nebo je u takve dane, proletnje, katkad, kao borealno, kao na dalekom Severu. Ja sam to veče bio naslutio, da će to biti moja poslednja godina u Rimu.
Rim je bio počeo da vežba zamračenje, totalno zamračenje, noću, a i to je bilo fantastično. Rim, bez ikakvog osvetljenja, takav, u mraku, već stolećima niko nije video. Nije mogao videti.
Bio je to neki nepoznat Rim.
Markiz koji me vozi u tu posetu, vozi prvo duž Tibra, a zato što je skoro mrak, vozi sasvim lagano. Zastaje kraj zaljubljenih parova, koji uzdižu sebe, na zidu obale, i kraj belih magnolija na Aventinu, među nemim kiparisima. Rim je, kaže, najlepša varoš na svetu.
Tamo gde još ima sveta na ulici, markiz, opet zastaje, kao da se u dečijim kolicima vozimo. Zastaje na svakom ćošku. A gde naiđe na dečija kolica, i mladu majku, ili dadilju, zastaje učtivo i zapodeva razgovor, po mraku.
Zatim, pred jednom novom, hipermodernom, kućom, staje i priča, nabureno, o gospođi kojoj idemo u posetu. Kaže: zaljubljena je u Papu. Hoće da zavede Papu.
To što mi markiz kaže, meni se čini, ne samo skaradno, nego i odurno, i apsurdno. Papa je, kažem, asket. Ja verujem da je zaista asket. Uostalom to je i poznato. On je prvi, koji o Papi u Rimu govori tako odvratno.
Markiz se onda uzbuđuje, i viče, da sam najveći hipokrit na svetu. A siguran je da sasvim drugače izveštavam, o Papi, u svojim izveštajima našem princu.
Da bih ga umirio, i da bih takav razgovor prekinuo, ja mu skrećem pažnju na to, da moja zemlja ima dve legacije u Rimu. Jednu za monarhiju, za Quirinal, a drugu za Papu, za Vatikan. Ja sam kod kralja. Ne šaljem uopšte izveštaje o Papi. Imamo mi pogodno, svešteno, lice, za to.
Ja imam najlepše mišljenje o Papi, i verujem da je asket. Prošla su vremena razvrata u Vatikanu. Nema više Borgia u Vatikanu.
Markiz onda viče, da sam kukavica, i ne smem da kažem ono, što mislim o Vatikanu. Iako sam šizmatik. Nisam katolik. Što ne kažem istinu?
Koju istinu? U službi koju vršim u Rimu, Papa je za mene suveren, duhovni suveren, četirsto miliona katolika, na svetu. Ne dopada mi se trostruka mitra, faraonska, koju nosi na glavi, ne dopada mi se ni ta pompa i parada, kad ga iznose, na nosilima, kao da je Mikado. Ne liči na oličenje Hrista. Liči na Dalaj Lamu. Tibet je to. Ne hrišćanstvo. Samo sve to mi još ne daje prava, da bulaznim koješta, o tom suverenu, iako bih ja, da sam Papa, drugače širio hrišćanstvo. Blasfemija je ovako. Eto sad je čuo. To je moje mišljenje, ali sasvim privatno. Inače, Papa je, za mene, kao i drugi suvereni na svetu, iznad pornografije. Ja se divim diplomatiji Vatikana. Neka mi o tom priča. A dovoditi asketu, Papu, u vezu sa seksom, ne samo da je odvratno, neopravdano, nego i zastarelo i glupavo. Neka me poštedi takvog razgovora.
Markiz onda, ljutito, kaže, da ću svakako izmeniti svoje gledište, kad budem čuo markizicu, kojoj me vodi u posetu.
Izlazimo iz kola, i ulazimo u tu kuću, pred kojom stojimo.
Rimska aristokratija, i kad je osiromašila, stanuje, i sada, u svojim starim, kamenitim, palatama, koje imaju barokne prozore, koji su leti slepi. Te palate imaju obično velika, kamena, dvorišta, sa fontanama, sa skulpturama, nimfi i satira. A široka stepeništa, sa poprsjem rimskih imperatora duž zidova, ne raz- likuju se mnogo od rimskih muzeja.
Na uglu tih palata, ima svečana soba, sa prozorima na dve ulice. U njoj stanuje obično baba familije, koju svi jako poštuju, ali kojoj, pri jelu, zalogaji već ispadaju iz usta.
Sinovi i unuci tih baba ne izlaze prekodan iz trkačkih auta.
Žena kojoj me je moj poznanik vodio nije stanovala tako.
Kuća u kojoj stanuje sva je od stakla i čelika, hipermoderna.
Lift je automat, osvetljenje je indirektno, vazduh temperiran, ali je grejanje, iz poda, iz cigle…kao u doba Nerona i Heliogabala.
Markiza nas dočekuje, na divanu, u crnim, svilenim, čakširama, pripijenim uz kuk, a vanrednog kroja. Vanrednog je i kuka.
Na grudima ima neku, kinesku vrstu svilene bluze, koja je žuta.
Kad se sagne, iz te bluze vire dve dojke kao od mramora.
Kosa te žene bila je visoko dignuta, boje jesenjeg lišća, a na nozi je imala, bosa, sandale kao od srebra i zlata.
Lice joj je vrlo lepo, sa mutnim, zelenim očima, boje guštera.
U trenutku kad smo ušli kod nje, ona je zadržavala, rukom, ploču, koja je svirala neku tužnu, neapolitansku, pesmu, a ploča se još neko vreme vrtela. Zatim šišti i sikće, kao neki labud, iza nas, ili kao zmija — ili kao guska.
Dok me moj poznanik predstavlja, ja čujem njeno ime, čuveno, toliko, da ga ceo svet zna. Ona me posmatra, kao Kaligulu treća sestra Kaligulina. Kroz otvorene prozore večernji sumrak se, međutim, spušta.
Ona nas nudi da sednemo, a dok mi brbljamo, ćuti.
To je bila, zaista, čarobno lepa žena, neki simbol Rima, sa visokim stasom rimskih Venera, a nogama snažnim, igračica, na freskama, meni dragog slikara koji se zvao Sodoma. Kad se ta žena zavali, pokazuje telo kakvo je valjda imala Cynthia.
Dok joj moj prijatelj govori, ja vidim da je zaljubljen u nju, do ušiju, a kad joj ja govorim, vidim kako ona gleda nekuda, nekim osmehom, sna i uživanja — poluotvorenim očima. Ja se pitam kako može da izdrži, tako dugo, nepomično, taj naporan izraz lica? Takav osmeh imaju inače samo kipovi po rimskim muzejima.
Ona mi najzad kaže, podrugljivo, da je o meni, od markiza, već čula. Pričam ženama o polarnim predelima.
Svaki muškarac, kaže, ima svoj put koji misli da vodi ženama; pita se samo zašto mi je trebalo da idem čak u Abruzze, da to pričam ženama? To sam mogao i na Terminillu, kraj Rima, na dve hiljade metara. Tamo, kod polazne stanice žičanika, svaka žena gubi glavu, pri spustu u sneg, u dolinu. I ona se zimus tamo skijala.
Ja se branim da je, sudeći prema tome, moj poznanik morao pričati o meni, koješta. Ja sam išao u Abruzze, jer me sećaju na moju zemlju, a osim toga i na Spitsbergen. Opisujem joj kako je, zimi, lepa planina, La Maiella. Po mome mišljenju rubin Italije pri zalasku Sunca.
Terminillo je pun otmenog sveta, a ja volim divljinu.
Ona na to kaže, kroz smeh, da se, i na Terminillu, po kolibama drvoseča, svašta događa, u otmenom svetu.
Za sve to vreme zapažam kako je moj poznanik posmatra. Sa divljenjem, sa strašću, sa vernošću jednog psa.
Ona zatim kaže, da nju ne privlače luda putovanja, na primer do Pola, ali joj se dopada Norveška, iako joj je milija Švajcarska.
Pita me znam li Norvešku?
Znam, pomalo, kažem. Išao sam duž njenih fjordova, a da sam mogao, ostao bih bio da živim u malom pristaništu, kod Romsdahlshorna. Išao sam otuda, do Romsdahlshorna. Drum je dobar. Trava pored druma tako visoka i mirisna. Ima tamo i jedan drveni hotel, gde me niko ne zna.
Na moje zaprepašćenje, ona kaže da taj hotel zna.
Bila je tamo.
Ali joj se čini, da je Romsdahlshom sasvim sličan Materhornu, u Švajcarskoj, a Švajcarska je udobnija. Priroda je često glupava. Jesam li zapazio kako se ponavlja? Stvara dva sasvim slična vrha, dva sasvim slična vodopada, dve sasvim slične reke. Pa čak i isto drveće, i aleje.
Zašto ići dalje od Terminilla?
Markiz onda kaže, da mu je markiza pričala, kako su hoteli u Norveškoj od drveta, pa kako imaju lestve kraj svakog prozora, To mora da je raj za ljubavnike.
Markiza na to kaže, da je to koješta. U Norveškoj, ljubavniku nije potrebno da se penje lestvama i ulazi kroz prozor. Ulaze na vrata. Niko na to ne obraća pažnju. Opasnost, međutim, od požara, zaista je velika, a nju to seća, kaže, jednog filma. Ljubavni par, da bi sačuvao tajnu, u brakolomstvu, izgoreo je prilikom jednog hotelskog požara.
Markiz onda kaže, iznenada, da bi bilo zanimljivo videti Pacellija (tako kaže), kako bi se peo, lestvama, do markizinog prozora, tamo, ispod Romsdahlshorna.
Mene je ta glupa šala mog prijatelja zaprepastila.
Markiza se, međutim, smeje, pa kaže, da ona zna Pacellija (tako kaže), još iz doba svog detinjstva. Njena i njegova familija su prijatelji. A baš kad bi mu se prohtelo, da se penje po lestvama, ona misli, da bi to Papa mogao — iako je to, što je markiz rekao, koješta.
Ona smatra Papu, kaže, još uvek za najzanosnijeg muškarca Rima.
Eugenio Maria Giuseppe Giovanni Pacelli (Papa Pije XII), imao je tada 64 godine. To je bio čovek tankog, visokog, stasa, sasušen kao svi asketi, sa licem španskih inkvizitora, i, dubokim, gorkim, borama, oko usta, a sa divnim, krupnim, umnim, tamnim, očima.
Ja sam toliko začuđen obrtom našeg razgovora, da, i nehotice, upadam, pa kažem — ne znam zašto — da je Papa planinar, pa bi mogao, zaista, da se popne i do Romsdahlshorna.
Markiza me na to začuđeno gleda, a zatim kaže, da Pije XII nikad nije bio planinar, nego da je to bio Pije XI. Nema nikakve veze između jednog i drugoga.
Zbunjen, ja onda uzimam piće, koje nam markiza toči, iz svog malog, kućnog bara. Iz flašica koje su poređane kao niz parfema iz Pariza, u doba kada je Baudelaire pisao, o cveću zla. Ona se smeška i kaže da sam pomešao jedanaestoga i dvanaestoga. Moj poznanik me upozorava na grbove, na njenim čašama od kristala, a ti grbovi, kaže, grbovi su familija, iz kojih je markiza. Ima li i u mojoj zemlji takvih čaša?
Kažem, nema. Kod nas su na vinskim čašama namolovani junaci iz ustanka, počev od jedne bitke godine 1389, pa sve do današnjeg dana.
Markiza kaže onda da je ta stvar interesantna.
Markiz, zatim, počinje da gađa Papu, iz jednog novog ugla.
To nije aristokrat. To je Homo Novus. Skorojević. Njegovi nećaci su aferaši. Zgrću milione.
Meni je to — u službi koju vršim u Rimu — još neprijatniji razgovor, nego glupavi, pornografski, napad na Papu, za seksualnost. Domišljam se, u sebi, da je Papa morao, ovih dana, — u politici — učiniti neki korak, koji je razbesneo režim, pa markiz, u svom besu, brblja.
Vatikan je, tih dana, uživao veliki ugled u svetu.
Kao pobesneo, markiz priča, da je markiza uspela, nedavno, da dobije razvod, kao specijalnu milost Papinu. To jest, Vatikan je poništio njen brak, koji, uostalom, u bračnoj noći, nije ni bio konsumiran. Naišla je, slučajno, na nešto, što je u Italiji zaista retko, a to je: muž koji nije sin Sunca.
Ja sam od tog razgovora bio kao zanemeo.
Vidim da je markiza sva crvena u licu.
Ona mi kaže, da Papa nju zna, još kao malu devojčicu.
Markiz, međutim, uzvikuje, da se ona i Papa i sad viđaju.
Markiza me gleda molećivo, pa kaže, da ne slušam šta markiz govori. Ona je prisustvovala, pre neki dan, bogosluženju, u jednom poslanstvu (kaže u kom poslanstvu). Videla je Papu. On joj je rekao da stane, tako, da je može videti, kad bude blagoslov delio. To je sve.
Markiz onda viče, da treba da doda, i to, da je ona, pri toj poseti, imala na sebi samo jednu laku, svilenu, crnu, haljinu, i ništa više, ama baš ništa ispod toga. Papa je to znao.
Ja onda gledam markiza, kao da je poludeo.
Markiza mi, sa osmehom, kaže, da je zaista bila odevena vrlo lako, a da je u kosi imala i mantilju. A Papa nije mogao znati kako je ona odevena, sem ako je naslutio. Indovinato.
Markiz, međutim, viče, da kaže, kako se osećala, i kako je gledao?
Markiza mi kaže, da je Papa zaista dugo gledao u nju i da je ona — ne zna zašto — ali sva, zadrhtala, od milja. On ima tako divne oči.
Šta kažem na to? — To mi dovikuje markiz, koji inače govori tako mirno i ljubazno i tiho.
Kažem, da je Papa, svakako, bio tužan, kad je video kako se danas oblače žene, u Rimu. Markiza se oblači vanredno, ali moram reći da liči na lepotice, kakve su bile, u Tiberijevom Rimu.
Markiz onda kaže markizi, da mi kaže, šta je rekla njemu, kad je za pogled, za oči Papine, pitao?
Markiza me gleda dugo, zatim, sa osmehom, kaže, da je rekla, da u Rimu, ne može biti žene, koja ne bi podlegla Papi, kad bi to Pacelli zaželeo:
Ecco, ecco! Eto, eto — uzvikuje markiz, ogorčeno.
Mene više buni taj, kambodžanski, osmeh, na markizinom licu, pa ponavljam da, u svemu tome što je Papa učinio, nema ničeg ružnog. Kao i svi suvereni, kad žele da budu milostivi, prema poznanicima, želeo je da bude srdačan, prema ženi koju je, još kao dete, znao.
Zaprepašćen sam, međutim, kad markiza ponavlja, da je sva bila naježena od milja kad ju je Pacelli (tako kaže) gledao.
Ima najzanosnije oči u Rimu.
Mene je, takav razgovor, sve više bunio, pa predlažem, da iziđemo na Pincio. Na terasu ,,Valadier“. A dokazujem, glasno, da je apsolutno nemoguće da Papa, uopšte, može gledati ženu kao što je mi gledamo. On je asket. Ne može osećati čežnju. Kod njega je svaki ljudski osećaj, sublimiran, u religiju.
Markiz se onda, iznenada, cereka, pa kaže markizi, da sam ja najveći hipokrit na svetu. Ja sam mu, glavom, pričao da su neki španski lekari utvrdili, da, kod tvrdica, zlatnici, čak i u snu, mogu da izazovu, poluciju. Pa zašto toga ne bi — kad je reč o lepoj ženi — moglo biti, i u Vatikanu?
Ja na to ustajem i kažem da ne mogu dalje da slušam to.
Pitam markizu, da li bi izišla sa nama na terasu ,,Valadier“, na večeru?
Markiza na to kaže, da ne bi mogla, danas. Predlaže da još malo posedimo. Markiz brblja koješta o Papi, koga ona zna iz detinjstva, ali je tačno, da je on, i sad još, jedan od najinteresantnijih ljudi, u Rimu, i, da joj se u glavi, dok je blagosiljao, vrtelo. Ima tako vanredne oči.
Gleda je, kažem, svakako, kao neku ćerčicu, koju nije imao, kao neku sestru, a koja je bila nesretna u braku. Hrišćanstvo je u njemu ideju o ljubavi sublimiralo.
Vraga! — dovikuje mi markiz, ljutito. Cela se Italija smeje i smeška, a Pacelli se ustremio baš na dogmu o bezgrešnom Marijinom začeću. Baš je to, za naše vreme, našao, Obnavlja tu dogmu. Obnavlja i spomenik Bezgrešnom začeću, koji je Vatikan postavio, na Piazza di Spagna. Zar to nije komedija u našem vremenu ?
Nije. Nije za one koji veruju. Cela Italija poštuje Madonnu. U Neapolju bi bio zaklan, za to, što je rekao. Uostalom, ja mislim da Papa ne zastupa teoriju, da je začeće, bez koncepcije, mogućno, ncgo da je to atribut samo Matere Božije. Ima toga i u Aziji, u religijama, pa ne bi trebao da ismeva, ni u Evropi, to. To je dogma.
A šta sveti Josif kaže na to?
Ja onda kažem da markiz govori kao da živimo u doba Carduccijevo. U doba socijalizma, koji nije video, da ima mnogo lepših, i sigurnijih, puteva, od blasfemije, ako se želi rat, na Papu. Uostalom, Hristos, kao čovek, sin Božiji, koji je otišao na nebo, nije ništa sasvim novo. Ima i toga, već u antičkoj, grčkoj, misteriji, u Orfizmu. Zevs je Bog otac koji je rodio sina, sa ženom koja se zvala Semele, pa je sin Božiji živeo kao čovek, a vratio se zatim na nebo. Da sam ja Papa, ja bih pravio propagandu sa Hristom, ali i sam mora priznati da Italija više poštuje, i od Hrista, Madonnu. Mladu mater, sinčića u kolevci. Njoj i piferari u Neapolju sviraju.
Markiz, međutim, besni, sve više, pa sad kaže, da Pacelli ima baš perverznu želju, da dovede sebe u vezu sa Madonnom. Bulazni o njoj, kao u stihu, kao da je njen ljubavnik. Priprema jednu himnu, u kojoj kaže, da ga brige teraju, u naše vreme, da se, zanet nebesnom lepotom Madonne, baci u njen zagrljaj. Da, u njen zagrljaj. O prečista mati Isusova. Zatim je moli da se nadnese nad naše rane, da obrlati podlace među nama, a osuši suze onih koje tlače. Da savlada mržnje i da kod omladine očuva cvet nevinosti. Da, cvet nevinosti.
Markiz se na to ludački smeje.
I markiza se smeška.
Pošto više ne znam šta ću, kažem: to pokazuje samo, da svaki ne bi trebalo da piše danas pesme. To je umeo Jacopone, u gradiću Todi. A Pacelli (zaprepašćen sam i sam kad čujem kako ga nazivam), to jest Sveti otac, ne bi trebao to da radi. Ne može kao Jacopone.
Markiz, posle toga, misleći valjda da popuštam, počinje još ružniji napad, na Vatikan i na Papu. Optužuje Papu, da na njega imaju najviše uticaja neke nemačke kaluđerice, koje rade i kuvaju u kuhinji u Vatikanu, a naročito jedna, koja se zove Lehncrt, koja unosi jela, koja Papa jede. Ta mu je nabavila i jednu kanarinku, koju Papa hrani, šećerom iz usta. Toj kanarinki odlazi čim ustane. A nazvao je tu ticu Gretel. A tu kaluđericu, i sam Vatikan, u šali, naziva: papadija, papessa.
Pošto te gluposti, i gadosti, prelaze svaku meru, ja kažem markizu, da je to zaista strašno. Treba da idemo. Dosta je domaćica imala da sluša. Što se mene tiče, ja sažaljevam Papu. ‘U njegovoj samoći. Pape jedu sami samciti, do smrti. Ne mogu nikog da imaju pri stolu. To je očajna samoća neženje. Seća me uosta- lom, ta kanarinka, na jedan nemački film, koji je možda i on video: „Plavi anđeo“. Valjda se seća kako na tom filmu, samac, neženja, profesor, ujutru, kad ustane, hrani kanarinku, zatvorenu u kavez, ptičicu, šećerom iz usta. Kako je jedno jutro nalazi mrtvu. Seća li se kako glumac ume da predstavi samoću muškarca, bez žene. Pape do smrti žive u samoći. Zašto tako ružno misli o Papi? Ako baš želi da govori protiv Vatikana, nisu žene ono, što treba podmetati Papi, ni kaluđerice, ni kanarinke.
Drugi su gresi Pape. Politički. Antirežimski. Zar ne?
Markiz ponavlja, da sam ja najveći hipokrit u Rimu. Kad španski lekari tvrde, da seksualni nagon postoji kod tvrdica, čak i u snu, kad ugledaju zlatnik, zašto on ne bi smeo da misli, da postoji taj nagon i kod Pape? Pričao sam mu, kako onaj španski, čuveni lekar, i veliki pesnik Marahon, priča, kakoje seksualni nagon bio silan kod Tiberija, i u starosti. Što ne bi bio i kod Pape? Zna on zašto je Papa markizi rekao, da stane tako, da može da je vidi, kad blagosilja. Video je on da ona, ispod te lake, crne haljine, nema na sebi više ništa, ama baš ništa. To je hteo da vidi.
To su tako strašne gadosti, i gluposti, kažem, da neću dalje, da ga slušam. Praštam se od domaćice, i molim je, da nas izvini. Ponavljam poziv na večeru.
Ona mi kaže da danas ne bi mogla. Može sutra.
Markiz onda uzvikuje da, ON, ne može sutra. Markiza mi, međutim, pruža ruku, kao da je Maria Antoinette, pa kaže, da dođem po nju, sutra. A markiz na to odlazi, i bez pozdrava.
Ona me prati čak do lifta. Izvinjava se, i kaže, pričaće mi više, sutra. Treba da znain, da je markiz davnašnji poznanik njenih roditelja. Hteo bi da se ona za njega uda. To je koješta. Mogao bi da joj bude ujka, ali ne mladoženja. Koješta. Sad je ljubomoran na Papu.
Pred kućom, dole, u kolima, iako to nisam više očekivao, ugledao sam markiza, koji mi, kraj sebe, nudi mesta. Zatim mi, skoro plačući, kaže, da je ta žena — koju voli – bacila oko na Papu, i zavodi Pacellia. On je tu ženu, iskreno, voleo, godinama. Hteo je da to bude za ceo život. Njegova ljubav za ceo život. Sve je to pokvario Papa.
Miloš Crnjanski
