– Sjećaš li se onog svog rančića oker boje, kožnog…ne znam je li to oker, onaj… znaš?– Znam, znam. Zašto?– Onako, pade mi na pamet…– Rančić ti pade na pamet?!– Sanjao sam, u stvari, kako si stavila rančić na leđa,pretvorila se u djevojčicu i pobjegla…– Svašta ćeš ti sanjati…– Pa […]
Art
Godišnjice mature
Izbegavam godišnjice maturesva ta razvrstavanjapo veličini egai obimu grudi Odbijamda se suočimsa protekom vremenašto vrišti na mene kroz njihove očii moje Plašim se da nikog ne bih prepoznala ako su nestali ožiljcikoje smo ostavljalijedni na drugima a sećam se da su nam i tada zubi bili oštrii da su ujedi […]
Belvedere
Klimt otire zlatne dlanoveo radnu haljuključevi tela su ključevi svetane budi nemirna Rutovo zaustavlja vreme I ušli suda mi ukradu životda moje bližnje rasporedenekog u Belzennekog u Treblinkua mene u Belvedere Koračam po čoji detinjstvaodmah tu iza uglasa vrata maše doktor Frojdstrah je naš jedini prijatelj Čujem uljeze čizmompo bambusu […]
Mala moja – Mogli bismo do zlatnog Peka ili do Rasine
Mogli bismo do zlatnog Peka ili do Rasine,Rasina je bliža.Tako sam pomišljao tog jutra dok sam otvarao novinena onoj hoklici.Kad dođeš sa pijace, počeću da te ubjeđujem…Kupimo šator za dvoje na akciji,vreće za spavanje već imam…A i posude za ispiranje zlata mogu se pronaći na oglasima…Vjerovatno.To bi ti mogla da […]
Prosjak
Njegovo čelo prosi noć,a njega razapinje dan kao novac tuge kojije dobio na rođenju. Pesnik od njega stvara mermer svojih reči izkojih izvlači preobražene rečisiromaštvo,samilost,prošnja,reči preobražene u njegove trenutke. Prosjak,okamenjen kao sivilo,okamenjen kao izrečena tuga,gurnut na margine našeg dobra i zla,prosi našu ljudskost,prosi našu oholost,prosi nepromenjivost sveta. Sanda Ristić Stojanović
Pogrešno protumačene poruke
Stojim na stenisa koje jekažuEgej skočio u smrti mislim koliko smo putaumrlizbog porukakoje su nam slalione koje smo čekalina nekim strmim obalamaželjnizagrljaja i toplinea videli samocrna jedrana modrom morui čistom nebubez utehe bez nade bez ljubavi Aleksandra Leković
Mala moja – Gluvo doba
Gluvo doba.Umalo ne rekoh – ponoć mene.Isuviše mraka, previše tišine.Sanjam kako me hladna voda plavi…Mili uz mene kao zmija.Probudim se, vidim ti obris pored sobnog prozora.Stojiš u mraku, gledaš kroz venecijaner.Okrenem se, pokušavam da zaspim.Kakva mističarka, pomišljam, šta li joj je sad na pameti… Boris Jovanović Iz knjige Mala moja […]
Izlaz
„Uvijek možeš izaći odavde, kad god poželiš.“-rekao je sjedeći za stolom: gledao je u čašu ispred sebe i neodređeno pokazao rukom okolo. To „odavde“ se moglo odnositi na njihovu malu sivu kuću pored pruge iznad koje se uz brdo uzdizala borova šuma sve do oblaka… Moglo je značiti njihov zajednički […]
Mala moja – Gore-dolje, kao u liftu
Gore-dolje, kao u liftu.Volimo i vrnjačke stepenike,ali su nam najdraže hercegnovske skaline.One beskrajne što sa mora vode u nebo, a iz neba – u more…Puštam te ispred sebe.Ramena ti preplanula, u kosi so…Džins suknjica se ljuljuška.A sat kula odzvanja…Ljeto… Boris Jovanović Iz knjige Mala moja Izdavač – Povelja Kraljevo
Osinjak
Paganini, vremešni profesor umetnosti, jednog prolećnog jutra pozvao je njih šest da im izdiktira sledeći životno-duhovni zadatak – obići njegovog mladog prijatelja glumca koji je imao sve ozbiljnije psihičke tegobe. Razgovarati, oraspoložiti ga, udahnuti mu malo radosti. Nisu se zbunile. Takvih akcija je već bilo. One su činile jezgro družine […]