Jasan Pogled
Ljepota A ako je više nema, šta li će spasiti svijet… A ako je više nema, nema šta ni da se spasava. Gdje je god uoče, čovjekoliki je dobro izgaze, pa ispršte. Pa još i razmažu, da slučajno ne bi vaskrsla. Pa joj i tragove zacrne, da sakriju spomen. Pa […]
Ti i ja,u pljuskujedemo badem,po smoli ,usoljenu ribu,preko usana Ti u hulahopkamapružaš ruke,držećibokore ljuskijabuka Jutro je ogrezlou soli Vučeš prstpo tanjiru. Zrikavci zriču. Dušan Mijušković
Ludilo Bio je jednom jedan ludi Momčilo što je jeo zemlju i skakao da dohvati nebo. Bila je i jedna luda Bisa, prava-pravcata furija, što je ulijetala u varoške kuće i zavirivala pod svaki poklopac. Bio je još i ludi Joza što je onda plakao i krckao orahe na očevom […]
Iscrpilo se veliko sunce i sada mlohavo visikao jezik blijed od žeđi Suho nebo drhturi dok s njega padaju uvele zvijezde Za njima sipi prašina i raste praznina oko zemlje Dolje duboko već zatrpan u tom raspadnutom nebu sanjam da postoji svijet sa sretnim licima da ga ne moram ni […]
On je sedeo na foteljia onaje stajala pored prozoragde je manje gušio dim U odrazuna staklujasno je moglada vidinjegove pokrete Kako ustajeprilazii prolaziširoko se smešećinekom u praznomodrazuostali su neki drugi ljudi Njihovi pokretinisu bilivredni pažnjei ponavljanjau mislimasvake noćikad zatvori očipokušavajućida rekonstruiše taj zločiniz nehata Aleksandra Leković
Je li to sve što ostaje posle ljubavi? I šta, uopšte, ostaje posle nje? Telefonski broj koji lagano bledi u pamćenju? Čaše sa ugraviranim monogramima, ukradene u „Esplanadi“. Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino sipa u te dve čaše i da crte budu na istoj visini. Posle ljubavi […]
Eno pajaca naturio obrazinu, pa bupnuo u njihovu varoš. Okupio čovjekolike obučene u ljude, pa logorejiše o ličnostima i ljudima. Čovjekoliki orgazmično pjene, pozdravljaju obrazinu ličnosti. Dugo su ga i željno čekali. Još od onih vremena kad bijaše došao onaj sa najboljom maskom. Kad ovome što je sad došao zderu […]
Gura me njuškom podmeće mi se pod ruku ostavlja po meni tragove Vuče me i grebe ko zanoktica Kako to samo ja nisam naučila da dišem dan da prespavam noć da probudim jutro bez tereta u stomaku što me vuče u sivu gustu maglu nezadovoljenih naizrečenih želja Aleksandra Leković
Glasnik Odavno se plaši čitanja poezijeda se opet ne sudari sa kakvimokamenjenim nebeskim telomproteranim iz kolekcijesakupljača reciklirane mesečine Zato ponovo okreće listoveDablinaca pa Talasavraćajući se ulozi slepog putnikautrobi galije rezonantnog bićasve dok nenajavljen neznanacne spusti nešto u njeno krilo Iz pristojnosti dar prihvatida ne padne u ponori sa mlakom radoznalošćunasumice […]
Let Odavno tresnuli. Izgubili moć. Kojeg ne prizemlje, ubiju u letu. Ko se prizemljen vine, ne daju mu da sleti. Postave bodlje na svaku granu, na svaku tarabu. Jadni letač, letom se ubije. Pukne o zemlju, čovjekoliki prituku. Utabaju mu jamu, pritvrde kamenom. A ako i letiš, leti po pravilima. […]