Znaš li ti uop­šte šta `oćeš ili sa­mo znaš kao i sva­ka za­dr­ta dan­gu­ba, šta ne­ćeš? Ili ti ta­kav ka­kav si-ni­ka­kav, ne znaš ni šta ne­ćeš, a ka­mo­li šta ‘oćeš?! Ili ti je, ta­kvom na­o­pa­kom, sva­ko ‘oću za­pra­vo ne­ću, a sva­ko ne­ću obr­nu­to ‘oću?! Kad bi ba­rem znao šta ti […]

Kada nijesmo u mogućnosti da slijedimo ono što je istina, tada bi trebalo slijediti ono što je najvjerovatnije istina Rene Dekart Šta da sa­ču­va­mo i o če­mu da se sta­ra­mo, oja­đe­ni moj i zdra­vo­ra­zum­ni ze­mlja­če, ka­da su nam uze­li i ono što ni­je­smo ima­li. O ono­me što smo ima­li i […]

A bje­še, me­đu nji­ma, ma­ni­tua mi, i ne­ka­kvih te­ro­ri­sta-tam­bu­ra­ša, pa te­ro­ri­sta-ba­što­va­na i te­ro­ri­sta-pi­lja­ra, pa te­ro­ri­sta-vje­ro­vat­no di­vljih (a ka­kvih bi dru­go?!)- tak­si vo­za­ča, pa još i jed­na ba­ki­ca (po fe­mi­ni­stič­ki- te­ro­rist­ki­nja), valj­da ke­ra­mi­čar­ka ili tam­bu­ra­ši­ca ili pi­ljar­ka ili tu­rist­ki­nja ili pje­va­či­ca, đa­vo će ga i tu­ži­la­štvo i pra­vo­sud­ni or­ga­ni, zna­ti… Bi­lo […]

Alo, alo… Ne­što kr­či! Da. Ču­jem Vas. Je­sam li do­bio pra­vi broj, za­bo­ga?! Da. Iz­vo­li­te. Mo­lim Vas, sa­mo ma­lo ti­še… Ne­si­gur­nim ko­ra­kom, hik, do si­gu­r­nih pa­ra, je li to, hik, to? Da. Da. Sa­mo ti­še. Dis­kret­ni­je… Dis­kret­no: po­što je glas? Da. Da. Mi­sli­te gas? Shva­tam, shva­tam.. He, he… Po­što je, […]

Do­sta je i je­dan je­di­ni raz­log da odu. A ima ih mno­go vi­še od dva­de­set se­dam po­sli­je dva­de­set se­dam go­di­na Nje­go­ve stra­šne vla­sti i nji­ho­vog smi­je­šnog po­da­ni­štva. La­ko je na­bra­ja­ti za­što, a pre­te­ško je po­na­vlja­ti-za­to. Ipak, zbog onih ko­ji zna­ju i onih ko­ji ne smi­ju da zna­ju: 1-Za­to što je […]

Od­bra­ni­mo te­ko­vi­ne! Od­bra­ni­mo te­ko­vi­ne ko­je smo te­kli! Od­bra­ni­mo ste­ko­vi­ne ko­je smo ste­kli, da maj­či­ca ne za­ku­ka! Od­bra­ni­mo, da nam je ne ma­znu, da nam je ne kle­pe, da nam je po­šte­nu i po­dat­nu ne od­ne­su zlim pu­te­vi­ma, da nam je mi­lo­snu i na­iv­nu ne na­ma­me u Be­o­grad ili u naj­no­vi­je […]

Kako se, zapravo, jedan obespravljeni, osiromašeni, bijedni, ubogi, razočarani, beznadni, depresivni, letargični, očajni, ojađeni itd, građanin N. N.  odlučuje da, demokratski kazano, svoje povjerenje iznova i iznova, pokloni upravo onima koji su ga, neosporno, ali posve oprostivo,  doveli do pomenute obespravljenosti, siromaštva, bijede, ubogosti, razočaranosti, beznađa, depresije,letargije, očaja i ojađenosti […]

Ni­šta se ne mo­že bez lju­ba­vi. Bez istin­ske, pre­da­ne, du­go­traj­ne, a iz­gle­da i vječ­ne, lju­ba­vi. Iz­gle­da da je u to­me stvar. Ko god ho­će na­po­ri­šu­ći iz­mu­če­ne za­mr­še­ne mo­žda­ne vi­ju­gi­ce da do­đe do ne­kog rje­še­nja, po­ra­žen je či­nje­ni­com: rje­še­nje je u lju­ba­vi. Da­kle, u tom de­mo­nu le­ži pre­pla­še­ni zec… Za­lu­đe­ni mno­go­znač­nim […]