Jasan Pogled

Demoliranje i betoniranje

Foto: Orkhan Farmanli


Bilo je u onim prepotopskim vremenima mnogih genijalnih izuma. I istrajnih sistematskih izumitelja.

Beton je bilo ime za paklenu napravu, za pravi-pravcati Molotovljev koktel koji se nije bacao na mrske fašističke tenkove, već se u jarosti i destrukciji, onako poetskim širokim zamahom, bacao u samog sebe…

Tako su se mnogi betonirali u našim birtijama, u našim bircuzima, pa su onako betonirani odlazili u svoje betonirane sobice i spavali košmarno sve dok kafansko betoniranje ne prođe…

A prolazilo bi, ipak bi prolazilo, mada se činilo da strašni alkoholni mamurluk nikada neće proći ili da je život već prošao, a mamurluk još traje…

Tako se završavalo betoniranje uz čvrste zakletve ljuđi od riječi i djela da je to poslednji put…

Sjećate se tog divnog osjećaja?

Nije valjda da ga još uvijek upražnjavate…

Perfekat je za neke postao pluskvamperfekat, za neke je ostao prezent, biće nekome, o žalosti, i futur, ali betoniranje ostaje vječno…

I ako izbjegavate birtije i bircuze, i ako se grozite na samu pomisao betoniranja, betoniranje ostaje naša jedina perspektiva u ovoj dražesnoj betoniranoj državici, a i u onim državicama preko krivog plota koje se takođe zabetonirane…

Elem, svako rakijsko betoniranje nudilo je slamku spasa u onoj čuvenoj mantri: Proći će i u onoj još čuvenijoj svečanoj objavi, gdje majmun gleda sebe u zrcalo i dirljivo izjavljuje: Nikad više…

Rakija kao rakija, vremenom iščili ili postane vrijeme koje će jednom, kad sve prođe, iščiliti kao i siroti rakijski život…
Tako nekako stoji stvar sa rakijašima koji miješaju žestine i pivčine sa namjerom da se privremeno zabetoniraju…

Oni koji ostaju vjerni birtijaškom betoniranju, za sve optužuju kafanu nalazeći veoma lagan izlaz iz svoje urođene muke: dovoljno je da prekinu sa kafanicom-sudnicom-ludnicom i da mukama konačno dođe kraj…

Pošto je rakijsko bratstvo sklono vjerolomstvu, ljubljena rakijaška agonija će se ubrzo nastaviti u još strašnijoj i privlačnijoj dijalektici demoliranja i betoniranja…

Betoniranje tako ostaje usud koji se ne može izbjeći kad smo već kod demoliranja.

Nego, šta je sa vankafanskim, institucionalnim životom, kad već kafanica nije zvanična institucija od najvećeg značaja? Šta zapravo nije betonirano i demolirano u ovom lijepom ružičastom nepodnošljivom i trezvenjačkom životu?

Ima li nečega, a da nije beton, u maloj demoliranoj, pa još i zabetoniranoj stvarnosti…

Možda nijesu betonirali nebo, ali plavu pučinu svakako jesu…

Možda nijesu betonirali sebe, ali nas svakako jesu, jer su sebe izlili u bronzi ili nekoj pozlaćenoj leguri…

Ljuđi-spomenici uprskani sa visine ponosno plove našim sokacima i njihovo betonirano vrijeme demoliranja nikako da prođe.

A ako bi i prošla betonirano-demolirana vremena, postoji li neka sila nebesnica koja bi nas ovako zabetonirane odbetonirala?

I da li se to više isplati?

Šta se dobro može napraviti od odbetoniranih ostataka jednog zabetoniranog demoliranog naroda, a da opet ne podsjeća na beton i demoliranje…

I možemo li ispod slojeva armiranog betona uopšte emitovati znakove života, ako bi jednom slučajno neko i došao da nas traži…

A i taj koji će nas naći biće zadivljen mogućnošću da je nešto živo ispod ovolikog betona, a ne obradovan pronalaskom betoniranih demoliranih podanika i junaka…

I sve tako, beton po beton…

I onda kažu da je mamurluk najgori dio betoniranja.

A nije…

Najgori su oni koji su nas demolirali, pa zabetonirali…

Ostavite komentar: