II MINHEN
Kroz maglovito jutro, u klopotu železnih točkova, on se zacrneo u dubinama. Prosta gomila, zasuta blatom i snegom.
Zavejan vidik je toliko težak da se sva polja i brda povijaju. Ja se tome smešim. Ovaj ludi život moj, kroz koji tumaram, posmatram u zoru uvek malo sentimentalno. Nekad sam, zorom, čitao Dantea, samo zato da bih naučio da budem tvrd i da gorko volim, ali sad su me čađave stanice, plač, i, osobito, pripovetke tih starih ljudi koji me jednako šalju u tuđinu, gde me čeka nešto novo i bolje, raznežili. Treba otići u Pariz, obrstiti Narodnu biblioteku, sa trista knjiga o romantizmu, dati svoju tezu o L. Kostiću i vratiti se, pa opet nastaviti svađu o tome ko je sve kod nas krao, i šta je slobodan stih. U zoru, kroz klopot železničkih točkova, mnogo štošta postaje sentimentalno. Zavejan vidik je toliko težak da se sva polja i brda povijaju. Ja se tome smešim.
Pošli smo u zoru iz Salcburga. Eto, kako je i to smešno i zamršeno. Taj zavejani gradić jednog sveta koji mi je mrzak video me je gde umirem, u bolnici, u kojoj su i po stepenicama ležali vojnici. Ipak nisam izdahnuo. Posle tri nedelje, sedeo sam kraj prozora i po ceo dan gledao taj čudni, lepi, zavejani gradić. Žute boje na čarapama žena, plave ćupe na prozorima, i crveni crepovi razveselili bi me. Danas, kad sve znam, znam da su taj žar i garavost slepoočnica ženskih, ostatak i amanet španskih četa, koje su, tuda, često zimovale. Tada su njegove zavejane, pa ipak crne, crkve imale senke toliko velike pred veče kao provalije. Danas, kad su me naučili da sve znam, znam da je to samo barokna arhitektura sjajan, nakinđureni, jezuitski stil. U podne bi me začudili – tako daleko od mora, tako iznenada – zalepršani nad brzicom, sivi, mali galebovi koji su se strmoglav, pustimice, prevrtali. Činilo mi se to čudno, kao i sunce koje se vuklo po svetu, sa brda na brdo, u nebesa. Mislio sam da je to zato što sam ja ostao živ.
Sad sam mirno otputovao dalje. Pred stanicom, na kiši, stajali su starci, sa crvenim smešnim kapama na glavi, označenim brojem. Oni su naslonjeni na zid, prokisli i mirni, gledali nekud, Sećate li se ribara, starih, izrađenih, pretrgnutih, kako stoje na obali, među konopljem, na svakom dalmatinskom ostrvu, i gledaju isto ovako, mirni i prokisli, nekud? Njine su kape crne, ali oni puše iste lule, a lica staraca su na celom svetu, svud, jednaka.
Uđosmo na stanicu, i sve posta svejedno. „München.“
Ovde se ništa nije promenilo. Ja ne razumem romanofile ali ni germanofile. Ceo sam dan proveo po ulicama. Govorio sam sa oficirima, isto onako mirno kao i sa kočničarima tramvaja. Oslovljavao sam elegantne dame, isto onako mirno kao i sobarice. Posetio sam direktora muzeja, večerao sam sa socijalistima, a pred ponoć sam se upustio u razgovor sa onima koji su se opijali teškim, kao pomije masnim, pivom.
Toga je dana ceo grad vrio. Beše došao nov engleski poslanik, a Francuzi su, konačno, zaiskali i krave muzare. Novine su jaukale za dečicom koja će umirati bez mleka, a levičari su odgovarali da je tome kriva buržoazija, i maliciozno podsećali da su i francuska deca umirala. Evropa je sad, vidite, prilično u vezi između sebe.
Šta da vam pišem o svemu tome? Dosadno je.
Oficiri su mi govorili da je naše herojstvo samo divljaštvo, i da su Srpkinje još jevtinije nego Mađarice i Poljkinje. Baš tako. Oh, ne bojte se, ja sam se smešio, i spominjao Senegalce i Nemice. Uostalom, svi oficiri još uvek igraju bilijara u rukavicama, osobito artiljerci, i duboko veruju da će za godinu dve marširati u Pariz. Zar vas to čudi?
Nije istina da suviše jedu, ali je istina da je sve krcato puno robom, gvožđem, spravama, snagom. Da, istina je što novine donose – imaju nov tip topovske cevi, i nov tip krilatice. Ali su im bolnice sjajne, ulice čiste, železnice prepune i tačne. A žene rade. Jedino je damama svejedno. One neizrečno preziru politiku. Ne, ne može se ništa predvideti šta će ovde biti. Uostalom, sve zavisi od toga da li će dobiti Šlesku. Oni to kažu, ali biće da nije tako.
Pa ipak su smešni sa svojim računom o Americi, sa podlom verom u Rusiju, sa svojom glupom mržnjom prema Francuskoj. Pre su verovali samo u sebe. A da ih čujete kako govore o Poljacima i Česima. Goni ih, neko ih goni.
Pametni, mirni ljudi sede sa mnom. Ja ih pitam za vinograde na Rajni. Jesu li još puni sunca? Pitam ih je li istina da su Španiji ponudili lokomotive jevtinije nego iko. Pitam ih je li istina da su lekari rešili da, ponedeonikom, besplatno leče. Oni se hvale kako Minhen ima 57% nezakonite dece, ali nijedno ubistvo novorođenčeta. I ja im govorim: „Da, snažni ste, snažni.“ I ti isti ljudi, odjednom, počinju da prete, da tupave, da lažu, da lude. Goni ih, neko ih goni. Neki stari germanski bog, možda izostao iz Vagnerovih opera. I bes, neki suludi, glupi bes.
Ali oni koji su ovde otmeni i tihi, i muškarci i žene, kao da su sa drugog sveta. Oni su neiskazano bledi i vitki, očiju beskrajno mirnih i mutnih. Tri dana sam proveo sa njima po starim vrtovima iza zvezdarnice, na dnu pozorišta, uveče na ulici, slušajući njine blage, umorne glasove.
Oni se mirno smeše i pričaju mi Ajnštajnove teorije.
Obišli smo izložbe. Nema šta ovde da se uči.
Obišli smo muzeje. Oni leže mirni, neokrnjeni, na zimskom suncu, teški i niski kao grdne mastabe. Rumen i zlato boja ne dopiru kroz prašne prozore nikud.
Ali dolazite, dolazite ovamo, da im vidite gvožđe i beton. I pozorišta.
Još uvek su oni najbliži grčkoj pozorišnoj gomili. Ne šegači se ovde niko. Još uvek samo oni znaju Šekspira. Bernarda Šoa daju u premijerama. Odvedoše me u socijalističko pozorište, malo, skoro besplatno. Dadoše mi zasebno mesto. Gledali smo Strindberga bez „stila“; oni prosto ne kriju ono što se ne da skriti. Ali se niko ne šegači ovde. Odvedoše me, kao uplašeno, da slušam larmu Elektre, i začudilo ih je što se nisam začudio. To će sad postati običaj u Evropi: čuditi se Slovenima, koji se više ničemu ne čude.
Izvedoše me na saonicama u noć, van grada. Izar je tekao pod tankim, naboranim ledom.
Tihi i bledi, oni su me tešili: da sav taj ludi, ogorčeni haos miliona, koji dreče, prete, i prevrću se, nije java. Te fabrike, koje su crvene, kao grdne pekarnice, dršćući od napora, nisu ono što je nemačko. Nemački su eno oni visoki prozori što blistaju kroz maglu, visoko, pod krovovima, kraj mračnih, ustremljenih crkava. Tamo stanuju oni. Život se otkinuo od jave, ali ga tim više treba voleti. Davali su mi, na put, svoje mlade lirske pesnike, da mi sve to ispričaju: kako vole svoj život, sad sasvim bezbrižan, kako trave rastu, zvezde trepere, i kako će Izar, uskoro zelen i modar, kao krila orlova koji se spuštaju sa Alpa, kružiti nad zemljom, koja će i ovde biti topla, prolećna, blagoslovena, I kako će, posle, učiti Evropu jednoj novoj ljubavi, nemačkoj ljubavi, prema brdima, prema šumama, i nebesima; ljubavi koja neće zavisiti od gradova, društva, i života.
Ja sam gledao, začuđen, njina bleda, iznurena, lica, i ćutao. Budući da sam jedan od onih koji to isto čekaju od Slovena, neprijatno me je dirnulo. Treba samo da dođe neko i nazove to „neoekspresionizmom“, „neokozmizmom“, doći će drugi i nazvati to „nemačkim uticajem“ pa kraj…
Kad smo se vratili, i kad sam ostao sam, stajao sam pred zaleđenim prozorom i gledao kako se svetla okna, jedno po jedno, gase. Ledeno, zvezdano nebo umirilo je, polako, sve uokolo, ulice, kuće, i oblake. Bilo je oko ponoći. Kad ovo pismo, dobijete, biće proleće tamo oko vas, svejedno je, dakle, šta vam pišem.
Miloš Crnjanski
