Većina studenata na Univerzitetu u Beogradu, godine 1919, bila se tek vratila iz rata. Kao i ja.
Većina je bila u pohabanim uniformama, a Srbijanci u šinjelima i sa šajkačama na glavi.
Naše siromaštvo bilo je opšte.
Meni su u svakoj varoši gde sam živeo ostala i propala odela, a ostalo i mnogo skupocenih knjiga.
U Beču sam imao i svojih stvari, pa mi je i to uzeto. Uzela ih je moja bogata ujna, Bečlika, koja je, posle smrti mog ujaka, napustila Beč, pa otišla ne ostavivši ni adresu.
Ja sam se na Univerzitetu pojavio u ostacima odela austrijskog oficira sa kamašnama na nogama, i baskijskim bereom na glavi, na veliko uveselenije naših Parizlija.
U stvari, na Univerzitetu, tada, susrela su se dva staleža. Oni koji su bili ostali u zemlji, pod okupacijom, ili koji su bili u vojsci, vratili su se u krpama. A oni koji su proveli rat u Francuskoj, u Parizu, vratili su se odeveni, kao! neka, naša, aristokratija.
Hranili smo se po prčvarnicama, a imali smo i studentsku menzu, u zgradi, na Bulevaru oslobođenja iznad Slavije, gde je posle bila Viša pedagoška škola.
Daju nam supe od pirinča, a pirinač je poklon siromasima iz inostranstva, koji dobijamo kao poklon i milostinju u isti mah. Kao zahvalnost za lepo ponašanje prema našim velikim saveznicima. U pirinču, često, pliva mnoštvo crvića. (Krstarica Potemkin, Ajzenštajnava.)
Zbog toga, najzad, dolazi do prvih demonstracija i ministar prosvete (Ljuba Davidović) dolazi ličio da nas stišava.
Jedna francuska barunica (d’Anž d’Astr), delila nam je seljačke kombinezone francuskih zemljoradnika. Izgledamo kao sejači, na slikama Mijea.
Profesori Univerziteta su svi starci. Masoni.
Bogdan Popović je pisac knjižice Šta možemo da naučimo od Engleza? i pravi arbiter lepog ponašanja. On je pristalica, pri proučavanju pesništva, teorije: „reda po red“.
Kad smo se upoznali, u kući jednog političara, on je iznenađen mojom odbranom Laze Kostića i to je bio početak naših dugih diskusija. Popović je bio pristalica diskusija, na papiru, bez uvreda, i ja sam ga onda ispitivao otkud kod njega ta žučnost, kad govori o radu Laze Kostića. Otkud ta hajka, koja je pratila, kao pseća, Kostića, celog života?
Popović je u to doba bio bolešljiv, a na Univerzitetu je bilo počelo da dolazi do studentskih demonstracija, koje Popović nije voleo. On je tada predavao antičku, grčku, poeziju, iz sasvim običnog, banalnog, nemačkog, priručnika (Goeschen), ali je njegov način tumačenja bio maestralan.
Pošto, međutim, nema udžbenika, a mnogi studenti ne znaju strane jezike, Popović je bio došao na ideju da diktira prevod iz Goeschena. A kad su demonstracije počele, hteo je od mene da napravi svog asistenta i poverio mi je da ja, na njegovim časovima, čitam prevod iz Goeschena. Taj pokušaj asistentstva završio se, po mene, kao prva moja katastrofa, kako Popović reče („kod masa“), ex cathedra. Dok sam diktirao studentima, jedan moj literarni i politički protivnik, urednik časopisa Ljube Davidovića (Rajić), počeo je da viče da ne izgovaram dobro samoglasnik „r“, pa da on, beleške, ne može da dobro hvata. Veli, neka neko drugi čita.
Branila me je samo jedna grupa devojaka. Predvodile su je Ruža Živkovićeva (docnije žena prof. Čajkanovića) i pesnik Desanka Maksimović. One su tvrdile da u mom izgovoru slova „r“, ima šarma. Ja sam, međutim, tresnuo Goeschena, ex cathedra, odjurio kod Bogdana Popovića i zahvalio se na ulozi asistenta.
Popović, koji mi je dao ocenu najvišu među ocenama, savetovao mi je sa svoje strane da treba da radim tezu doktorata, o poeziji Laze Kostića. Njegova teza bila je da je Kostić sam kriv, što se njegova karijera, u literaturi, tako tragično završila.
Ja sam onda ponovo tražio da mi Popović protumači u čemu je bila ta pogreška Kostićeva.
Popović mi je, tada, ispričao, najzad, zašto je njegova kritika o prevodima Kostića tako negativna.
Veli, braća Popovići, vraćali su se jednom, iz Novog Sada, a u taj isti vagon ušao je i jedan krupan, razbarušen čovek, iz Karlovaca. Ušao je u kupe braće Popovića.
Pogledao ih je, pričao je Bogdan Popović, svojim krupnim očima ludaka, okrenuo glavu, sve do Beograda, i nije ih udostojio ni pozdrava.
Bogdan je onda – pričao je on sam – kad je idući put pisao o prevodima Kostića, rešio „da pritisne pero“, pišući o Šekspiru Kostića. Tog neuljudnog čoveka.
Ja nikad nisam rekao svom starom profesoru zašto sam odustao od doktorata kod njega.
Prvi sukob sa profesorima imao sam na času prof. Vulića.
On je, pored antičke istorije, često govorio i o antičnim pesnicima, i jednom je pomenuo da je Evripid prvi koji ljubav prikazuje kao strast da je, dakle, on, Evripid, prvi koji u antičku, grčku, tragediju, unosi motiv čulne, seksualne, ljubavi.
Ja sam tvrdio da je Sofokle prvi.
Vulić mi onda, kao lisac u basni, predlaže da na idućem času održim malo predavanje o tome, i da pročitam o tome esej.
Ja onda, naivno (Vagner i Mefistofel), mladalački, primam taj predlog i na idućem času čitam što sam napisao o ulozi Haemona, u Antigoni, i Dejanire, u Trahinjankama. Vulić mi onda čestita i kaže da je to odlično.
Međutim, izlazeći, moj drug, Ksenija Atanasijević, kaže mi, tiho: „To ćete, Crnjanski, skupo platiti!“
I zaista, na ispitu arheologije, Vulić kao predsednik, smešeći se, pita me: „Pod kakvim su se uglom sekle, gospodine Crnjanski, ulice, u šestom sloju Troje?“
Te mržnje staraca prema omladini ponavljaju se u svakoj generaciji.
Katkad su rezultati vrlo komični.
Na primer, moj slučaj pri otvaranju izložbe Petra Dobrovića, u Novom Sadu.
Ja sam, za to otvaranje, bio pripremio veliki govor o Petrovoj umetnosti, pročitao sam svoje sočinjenije Petru, u jednoj sobi hotela „Kraljica Marija“.
Prilikom svoje posete Matici, čuo sam, međutim, da jedan gospodin u Novom Sadu, javno preti da će me, kišobranom, istući. To je bio Milan (Mica) Savić, stari otac mog druga, pesnikinje Anice Savić (Rebac). Stari gospodin bio je strašno ljut što sam jednu svoju pesmu u Lirici Itake posvetio njegovoj ćerki. Veli, to je skandalozna pesma. U njoj su kentauri, gole žene, i slično. A sve to posvećeno njegovoj kćeri. Izlupaće me, kaže, kišobranom, čim me, na otvaranju izložbe, vidi.
Oni koji su sa starcem bili razgovarali rekli su mi da on to ozbiljno misli.
Ja sam se, u to vreme, tukao, i na ulici, ali nisam mogao da se tučem sa čovekom koji je bio od mene valjda četrdeset godina stariji. A Dobrović se kikotao, i nije pristajao da neko drugi, mesto mene, to predavanje o slikarstvu održi.
Može se misliti kako mi je bilo kad sam, tek što sam rekao prve reči, primetio, u prvom redu, starog gospodina, sa kišobranom u ruci. Kad bi nam se pogled susreo, on bi, da me ne gleda, zatvorio oči. Meni je, u glavi, onda, počelo da se muti.
Smandrljao sam nekoliko fraza o tome kako u Petrovim pejsažima ima jedan zrak sunca dalmatinskog, koji se kroz boje sjaji, i kako našu zemlju, najposle, jedan slikar, naš, monumentalno vidi, pa sam se poklonio publici, i, kroz zadnja vrata, brzo, našao, na ulici. Nikad veća papazjanija, o kentaurima, o Danteu, o golim ženama, nije bila napisana, nego u toj mojoj pesmi, posvećenoj pokojnoj Anici Savić.
Miloš Crnjanski
Nastaviće se
