3
Onda je sve krenulo da bolje ne može biti. Pre svega, osvrnuo se Čičikov i ugledao da svuda sede njegovi pajtaši. Odjurio u ustanovu u kojoj se dele sledovanja, kad – ima šta da čuje:
– Znam ja vas, prevarante: uzmete živog mačora, oderete ga i dajete kao sledovanje! Nego, dajte vi meni ovnujski but s kašom. Jer vašu žabetinu iz sledovanja, makar je svu zašećerili, neću ni da omirišem, a trula haringa mi se takođe ne sviđa!
Pogledao – a ono Sobakevič.
Kako je stigao, smesta je otišao da traži sledovanje. I dobio ga!
Pojeo i zatražio još. Dali mu. A njemu malo i to! Onda su mu i drugu porciju servirali; bila je obična – dali mu udarničku. Njemu – malo!
Dali mu na to nekakvu rezervisanu. Slistio i nju i još zatražio. I to – digao viku i dreku! Sve je nazvao božjim izdajnicima, rekao da su svi odreda lopovi i da je jedini pošten čovek delovođa, pa i taj je, ako ćemo istinu, svinja!
Dali mu akademsko sledovanje.
Čim je Čičikov video kako se Sobakevič snalazi za sledovanja, momentalno se i sam snašao. Ali je, naravno nadmašio i Sobakeviča.
Dobio je za sebe, za nepostojeće ženu i dete, za Selifana, za Petrušku, za onog strica o kome je pričao Betriščevu, za staru majku, koja više nije bila u životu. I za sve akademsko. Tako da su mu namirnice odvezli kamionom.
Pošto je na taj način rešio problem ishrane, krenuo je u druge ustanove, da se zaposli.
Jednom prilikom, vozeći se automobilom Kuznjeckim, sreo je Nozdrjova. Ovaj mu je odmah saopštio da je već prodao i lanac i časovnik. I odista, nije imao pri sebi ni časovnik ni lanac. Ali se Nozdrjov nije vajkao. Ispričao je kako je imao sreće na lutriji, kada je dobio pola funte ulja za kandilo, staklo za lampu i đonove za dečje cipele, ali kako kasnije nije imao sreće, pa je, sto mu gromova, morao da uloži još svojih šest stotina miliona. Ispričao je kako je Vnještorgu (Ministarstvo spoljne trgovine – prim. prev.) predložio da izveze u inostranstvo partiju pravih kavkaskih bodeža. I izvezao je. I zaradio bi na tome grdne pare da nije engleskih hulja, koji su videli da na bodežima stoji firma “majstor Savelij Sibirjakov”, pa ih sve vratili kao škart-robu.
Odvukao je Čičikova u svoju sobu u hotelu i napio ga izvanrednim konjakom koji je tobože dobio iz Francuske, ali je konjak ipak imao odviše jak ukus pravog pravcatog samogona. I, najzad, toliko je nalagao da je počeo da tvrdi kako je dobio osam stotina aršina tekstila, plavi pozlaćeni automobil i nalog za useljenje u zgradu sa stubovima.
Kada je njegov zet Mižujev izrazio sumnju u to, izgrdio ga je i nije ga nazvao Sofronom, već prosto-naprosto ološem.
Jednom rečju, toliko je dojadio Čičikovu da ovaj nije znao kako da se izvuče.
Ali Nozdrjovljeve priče dale su mu ideju da se i sam pozabavi spoljnom trgovinom.
Mihail Bulgakov
Nastaviće se
