Sreća
Kad ih zgodiš onako srećne, pitaj se poslije šta je nesreća.
Sreća im nekako teška i uzvitlana kao vodenički kamen.
I meljuši nesrećnu pljevu.
Nema im sopstvene sreće bez nečije nesreće.
Evo im nesrećne mudrosti o sreći: Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane.
Tako čovjekoliki domišljaju sreću.
I kad unezvjereni čuju lelek, brže bolje se leleku pridruže.
Pa leleču mimo lelekača.
To im je srećna pjevanija.
*******
Došao Srećko sav nikakav.
Proplakao bi da mu stid nije zavrnuo česmicu.
–E nesrećnika—prodimio kroz nos onaj što je srećan koliko je težak.
A težak kao tuč, kao Trepča.
Pretešku guzicu teško poturio na šank- stolicu.
–Najbolje bi bilo da te nema—pljusnuo Srećku poslije treće loze.
A stolica pod njim škripnula od grohota.
Birtijaši pritvrdili.
I zalili štrcaljkom usta.
Srećko se te večeri iz birtije otisnuo daleko.
Popilo ga sunčevo rumenilo.
Suton ga zanjihao kao da je pupolj.
A onda ciliknuo praporčić, štap se savio, jezerce sinulo.
I čunić se osmjehnuo.
I šeširić na glavi.
A tek čovjek na čuniću…
Boris Jovanović
Iz knjige Bog u birtiji
Izdavač – Zenit Novi Sad
