Bilo je to prekrasno leto. Došao je Pérez Prado sa svojim orkestrom od dvanaest profesora da oživi karnevalske plesove u Clubu Terrazas u Mirafloresu i u Lawn Tenisu u Limi, organizovao je nacionalno takmičenje u mambu na Plazi de Acho, koje je pobralo velik uspeh uprkos pretnji kardinala Juana Gualberta Guevare, limskoga nadbiskupa, da će izopćiti sve parove učesnike, a moja četvrt – Barrio Alegre – iz ulica Diego Ferré, Juan Fanning i Colón u Mirafloresu nadmetala se na svojevrsnim olimpijskim igrama u malom nogometu, biciklizmu, atletici i plivanju sa komšijskim iz Ulice San Martín, koju smo, dakako, dobili.
Bilo je izvanrednih događaja toga leta 1950. Cojinoba Lanas zatreskao se prvi put u jednu curu – riđokosu Seminauel – a ona je, na iznenađenje celog Mirafloresa, rekla “da”. Cojinoba je zaboravio na svoje šepanje i otada se uvek kad je hodao ulicama isprsio kao Charles Atlas. Tico Tiravante je prekinuo s Ilse, a zatreskao se u Lauritu, Víctor Ojeda zatreskao se u Ilse i prekinuo s Inge, Juan Barreto zatreskao se u Inge i prekinuo s Ilse. Došlo je do takvog sentimentalnog preslaganja u četvrti da smo bili omamljeni – zaljubljeni su se parovi raspadali i sastavljali i kad bismo subotom izlazili sa zabava, nisu uvek bili isti kao kad su ušli. “Kakva nepoćudnost!” sablažnjavala se moja tetka Alberta, s kojom sam živeo od smrti svojih roditelja.
Valovi na kupalištima Mirafloresa razbijali su se dvaput, prvi put daleko, dvesto metara od plaže, i donde smo mi hrabriji jahači na valovima podranjali pod njih puštajući da nas vuku nekih sto metara do mesta gdje su odumirali samo kako bi se obnovili u velikim elegantnim valovima, a potom se opet razbijali kako bi se drugi put rasprsnuli i otklizali nas do šljunčanoga žala.
Tog izvanrednog leta na zabavama u Mirafloresu svi su prestali plesati valcere, corridos, blues, bolera i huarache, jer je harao mambo. Mambo, potres koji je sve dečje, mladenačke i zrele parove na zabavama u četvrti terao da se kreću, skaču, poskakuju i prave figure. A sigurno se isto događalo izvan Mirafloresa, izvan našega sveta i života, u Linceu, Breni, Chorrillosu ili još egzotičnijim četvrtima poput La Victorije, u središtu Lime, Rímacu i Porveniru, u koje mi Miraflorinci nismo kročili niti smo pomišljali da ćemo ikad morati kročiti.
I tako smo od valcerčića i huaracha, samba i polka bili prešli na mambo, s koturaljki i romobila na bicikle, a neki, Tato Monje i Tony Espejo na primjer, na motore, pa čak i jedan ili dvojica na automobil, kao Luchín, gorostas iz četvrti, koji bi katkad ukrao kabriolet Chevrolet svome tati i poveo nas da napravimo krug po nasipima od Terrazas do klanca Armendáriz jureći sto na sat.Ali najvažniji događaj toga leta bio je dolazak u Miraflores dve sestre iz njihove daleke domovine Čilea, a njihova upadljiva prisutnost i jedinstveni, superbrzi način govora – u kom bi gutale posljednje slogove reči i završavale rečenice aspiriranim usklikom koji je zvučao kao “pué” – oborio je sve nas Miraflorince koji smo upravo zamenili kratke hlače dugima. A mene više nego ikoga drugoga.Mlađa, Lucy, izgledala je starije i obratno. Starija je bila nešto niža od Lucy od koje je bila starija godinu dana. Lily je imala najviše četrnaest ili petnaest godina, a Lucy trinaest ili četrnaest. Pridev upadljiv kao da je izmišljen zbog njih, no iako je i Lucy bila upadljiva, nije bila toliko kao njezina sestra, ne samo zato što joj je kosa bila manje plava i kraća i jer se odevala suzdržanije, nego stoga što je bila šutljivija. I premda je za vreme plesa također pravila figure i lomila se u struku, smelo kako se to nijedna Miraflorinka ne bi usudila, doimala se sramežljivom, zakočenom i gotovo bezličnom djevojčicom u usporedbi s tom Lily, čigrom, tim plamenom na vetru, tom izgarajućom vatrom, kakva je bila kad bi eksplodirao mambo s ploča posloženih u pick upu, a mi stali plesati.
Lily je plesala krasnim ritmom i s mnogo ljupkosti, smešeći se i pevuckajući reči pesme, podižući nadlaktice, pokazujući koljena i pomičući struk i ramena, tako da se činilo da se celo njezino telešce – koje su s toliko zlobe i s toliko oblina oblikovale suknje i bluze što ih je nosila – nakostrešilo, titralo i sudelovalo u plesu od vrha kose do stopala. Onaj ko bi s njom plesao mambo uvek bi nastradao, jer kako je slediti a da se ne upleteš u vrtlog plesačičinih mahnitih nogu i sitnih stopala? Nemoguće! Čovek bi od početka zaostajao, a pritom bi bio i te kako svestan da su oči svih parova usredotočene na Lilyine mambo-bravure. ‘Kakva curica!’ ljutila se moja tetka Alberta, ‘Pleše kao Tongolele, kao rumbera iz meksičkog filma.’ ‘Dobro, ne zaboravimo da je Čileanka’, sama bi sebi odgovarala. ‘Snaga žena iz te zemlje nije u vrlini.’Ja sam se u Lily zatelebao, što je najromantičniji način zaljubljivanja – također se govorilo: zaljubiti se preko ušiju – i tog nezaboravnog leta to sam joj priznao tri puta. Prvi put gore u mezaninu kina “Ricardo Palma” u Parque Central u Mirafloresu, na nedeljnoj matineji, kad mi je rekla “ne” – premlada je da bi imala dečka. Drugi put na klizalištu, koje je otvoreno upravo toga leta u dnu Parque Salazar, kad mi je opet rekla “ne” – treba razmisliti o tome. Jer iako joj se malčice sviđam, roditelji su je zamolili da nema dečka dok ne završi četvrti srednje, a ona je još bila u trećem. I poslednji put koji dan pre velike gungule, u Cream Rici na Aveniji Larco, dok smo pili milk-shake od vanilije i opet mi je, dakako, rekla “ne”, a i kako da mi kaže “da” kad već izgledamo kao dečko i cura!? Ne stavljaju li nas uvek kao par kod Marte kad se igramo istine? Ne sedimo li zajedno na plaži u Mirafloresu? Ne pleše li ona sa mnom više nego s ikim drugim na zabavama? Zašto bi mi onda izrekla formalno “da” kad celi Miraflores već veruje da smo cura i dečko? Sa svojim lišcem fotomodela, tamnim i vragolastim očima i ustašcima mesnatih usana Lily je bila žensko oličenje koketnosti.
‘Na tebi mi se sviđa sve’, govorio sam joj. ‘Ali, najviše to kako govoriš’. Bio je to šaljiv i osebujan način govora zbog svoje intonacije i melodioznosti – toliko različit od peruanskoga – a i zbog određenih izraza, rečcia i izreka koje su sve nas iz četvrti ostavljale zblenutima kad bismo pokušavali dokučiti što su htele reći i skriva li se u njima kakva podrugljivost. Lily je neprestano govorila dvosmislenosti, postavljajući zagonetke ili pričajući sočne šale koje bi curice iz četvrti natjrale da se zarumene. ‘Te su Čileanke užasne’, zaključila je moja tetka Alberta skidajući i stavljajući očale zbog kojih je izgledala kao učiteljica, zabrinuta da bi te dve strankinje mogle narušiti miraflorinski moral.
Još nije bilo stambenih zgrada u Mirafloresu na početku pedesetih, toj četvrti s kućicama od samo jednog ili najviše dva sprata, s vrtovima punim neizbežnih geranija, poncijana, lovora, bugenvilija, s travnjacima i terasama po kojima su se penjali kozja krv ili bršljan, s ljuljačkama, gde su komšije dočekivali veče naklapajući i udišući miris jasmina. U nekim su parkovima rasle trnovite ceibe s crvenim i ružičastim cvetovima, a uz pravilne, čiste staze bila su drvca frangipanija, hakaranda, murva, u istom tonu kao i cveće iz vrtova i žuta kolica D’Onofrijevih slastičara u odorama s belim kutama i crnom kapicom koji su obilazili ulice danju i noću najavljujući svoju prisutnost trubom, a čije je polagano zavijanje na mene ostavljalo dojam barbarskoga roga i praistorijske reminiscencije. Još se mogao čuti pev ptica u tom Mirafloresu, gdje su porodice sekle borove kad bi devojke došle u dob za udaju, jer ako to ne bi napravili, sirote bi ostale usidelice poput moje tetke Alberte.
Lily mi nikad nije rekla “da”, ali je točno da smo, osim te formalnosti, po svemu ostalome izgledali kao dečko i cura. Držali smo se za ruke na matinées u “Ricardu Palmi”, “Leuru”, “Montecarlu” i “Colini”, i premda se ne bi moglo reći da smo se u mraku parketa “šlatali” kao drugi stariji parovi – šlatanje je bila formula u koju je stalo sve, od beznačajnih poljubaca do cuclanja jezika i prljavih pipkanja koja su se morala ispovediti župniku prvog četvrtka kao smrtni greh – Lily bi puštala da joj ljubim obraze, rub njezina malog uha, ugao usta, a katkad bi na sekundu spojila svoje usne s mojima te ih odmicala uz melodramatičnu grimasu: ‘Ne, ne, mršavko, to nipošto ne možemo.’ ‘Postao si telac, mršavi, sav si plav, mršavi, rastopit ćeš se koliko si zatreskan, mršavi’, rugali su mi se prijatelji iz četvrti. Nikad me nisu zvali imenom – Ricardo Somocurcio – uvek nadimkom. Nisu ni najmanje preterivali: bio sam zaljubljen u Lily do ušiju. Zbog nje sam se toga leta potukao s Luquenom, jednim od svojih najboljih prijatelja. Na jednom od tih sastanaka s devojkama i dečacima iz četvrti na uglu Colóna i Diego Ferréa, u vrtu Chacaltanovih, Luquen je, praveći se duhovitim, najednom rekao da su male Čileanke fifice, jer zapravo nisu plave nego oksidirane, i da su ih za mojim leđima po Mirafloresu počeli zvati Aoharicama. Opalio sam mu direkt u bradu, on se izmaknuo, a zatim smo otišli raščistiti razmimoilaženja šaketanjem na uglu nasipa kod Reserve, uz samu liticu. Nismo razgovarali cilu sedmicu dok nas na sledećoj zabavi cure i dečaci iz četvrti nisu naterali da se pomirimo.
Lily je volela odlaziti svakog popodneva na taj ugao kod Parque Salazar, krcat palmama, peruanskim grmovima i zvončićima, s čijeg smo zidića od crvene cigle posmatrali celi limski zaliv kao što more promatra kapetan broda sa zapovedničkoga mosta. Ako bi nebo bilo vedro, a zakleo bih se da je toga leta uvek bilo bez oblačka i sunce je sijalo nad Mirafloresom ne izneverivši nas ni jedan jedini dan, nazirao bi se onde u dnu, na obzorju okeana, crveni plamteći disk koji izbacuje zrake i prštavu svetlost dok se utapa u vodama Pacifika. Lilyno lišce bilo je usredotočeno s jednakom gorljivošću s kojom je odlazila na misu u dvanaest u župi Parque Central da se pričesti, pogleda prikovanog za tu ognjenu loptu, čekajući trenutak kad će more progutati poslednju malu zraku kako bi zamislila želju koju će zvezda ili Bog uslišiti. Ja bih takođe zamolio da mi se ispuni želja, tek polovično verujući da će se ostvariti. Uvek istu, dakako: da mi napokon kaže “da”, da budemo dečko i cura, da se šlatamo, da se volimo, da se zaručimo i venčamo i završimo u Parizu, bogati i sretni. Otkako znam za sebe, sanjao sam da ću živeti u Parizu. Verojatno su tomu krivi moj tata i one knjige Paula Févala, Julesa Vernea, Alexandrea Dumasa i tolikih drugih, jer me je terao da ih čitam, pre no što je stradao u nesreći, nakon koje sam ostao siroče. Ti su mi romani napunili glavu pustolovinama i uverili me da je u Francuskoj život bogatiji, veseliji, lepši i u svemu bolji nego u bilo kojem drugom delu sveta. Zato sam uspio uveriti tetku Albertu da me uz sate engleskog koje sam slušao u Instituto Peruano-Norteamericano, upiše i u Alliance Française u Aveniji Wilson, gde sam triput nedeljno odlazio učiti jezik Francuzića. Iako sam se volio zabavljati sa svojim kompićima iz četvrti, bio sam popriličan štreber, dobivao sam dobre ocene i jezici su me oduševljavali.
Kad bi mi džeparac to dopuštao, pozivao sam Lily na čaj – tada još nije bilo u modi reći da se ide na lonche – u Tiendecitu Blancu, lokal sa snežnobelim pročeljem i stolićima i šatorima nanizanim uz puteljke gde su kolači bili kao iz hiljadu i jedne noći – biskvitni kolačići, alfajores punjeni kremom od badema, pionones! – na samom secištu Avenije Larco, Avenije Arequipa i drvoreda Ricardo Palma, čiji su silno visoki fikusi stvarali hladovinu svojim krošnjama.
Odlasci u Tiendecitu Blancu s Lily na sladoled i komad torte bilo je sreća, ali gotovo uvek pomućena – jao! – prisustvom njezine sestre Lucy, koju sam također morao vući na sve izlaske. Ona nam je bez ikakve nelagode držala sveću, kvareći moj plan i sprečavajući me da popričam nasamo s Lily i kažem joj sve one lepe stvari koje sam sanjao da ću joj mrmljati na uho. No premda smo zbog Lucyne prisutnosti u razgovoru morali izbegavati određene teme, nenaplativo je bilo to što sam bio s njom, što sam gledao kako plesucka njezina razbarušena kosa svaki put kad bi pomaknula glavu, nestašluk njezinih očiju boje tamnoga meda, što sam slušao taj njezin toliko drugačiji način govora i što sam katkad, kad bi bila nepažljiva, u izrezu njezine prilepljene bluzice mogao razaznati začetak tih malih, ali već istaknutih okruglih grudi s nežnim i nedvojbeno čvrstim i mekim pupoljcima poput mladoga voća.
“Ne znam što radim ovdje držeći vam sveću”, ispričavala bi se katkad Lucy. Ja bih joj slagao: “Kako ti to može pasti na pamet, sretni smo u tvome društvu, zar ne Lily?” Lily bi se smejala s podrugljivim đavolčićem u svojim zjenicama i onim usklikom: “Da, puuuu…”
Šetnja Avenijom Pardo ispod drvoreda fikusa na koji bi se sjatile ptice pevice, s kućicama na njezinim obema stranama, u čijim su vrtovima i terasama trčkarali dečaci i devojčice što su ih čuvale dadilje u uškrobljenim belim odorama, bio je obred toga leta. Kako sam zbog Lucyne prisutnosti teško mogao razgovarati s Lily o onome što bih volio, pričao sam o beznačajnim temama: planovima za budućnost, na primer, kad ću, kao diplomirani advokat, otići u Pariz u diplomatsku službu – jer onde, u Parizu je pravi život, a Francuska je zemlja kulture – ili ću se možda posvetiti politici kako bih malo pomogao tom jadnom Peruu da opet bude velik i napredan, zbog čega bih morao malo odgoditi putovanje u Europu. A one, što bi one volele biti, raditi kad odrastu? Razumna Lucy imala je vrlo određene ciljeve: ‘Pre svega završiti srednju školu. Potom naći dobar posao, možda u trgovini s pločama, to je zasigurno silno zabavno.’ Lily je razmišljala o turističkoj agenciji ili avio kompaniji gde bi radila kao stjuardesa, ako bi uspela nagovoriti roditelje, pa bi tako besplatno putovala celim svetom. Ili bi možda bila filmska glumica, ali nikad ne bi dopustila da je svuku u bikini. Putovati, putovati, upoznati sve zemlje, to bi najviše volela. “No ti barem već poznaješ dve, Čile i Peru, šta bi još htela!?” govorio bih joj ja. “Usporedi to sa mnom koji nikad nisam napustio Miraflores.”
Ono što je Lily pripovedala o Santiagu bilo je za mene nagoveštaj pariškoga raja. S kakvom sam je zavišću slušao! Nasuprot Perua, ondj nije bilo sirotinje ni prosjaka na ulicama, cure i dečake roditelji su puštali da ostanu na zabavama do zore, da plešu cheek to cheek, i nikad se nisu kao ovde mogli videti stariji, mame ili tetke, da stražare nad mladima dok plešu, kako bi ih prekorili ako prekorače granicu. U Čileu su cure i dečake puštali da gledaju filmove za odrasle i da nakon navršene petnaeste godine puše bez skrivanja. Onde je život bio zabavniji nego u Limi, jer je bilo više bioskopa, cirkusa, pozorišta, priredaba i zabava s orkestrima, a iz Sjedinjenih Država su celo vreme u Santiago pristizale klizačke i baletne grupe i mjuzikli, i kojim god se poslom bavili, Čileanci su zarađivali dvostruko ili trostruko više nego ovde Peruanci.
A li ako je bilo tako, zašto su roditelji Čileankica napustili tu divnu zemlju i došli u Peru? Jer već na prvi pogled, oni nisu bili bogataši, nego sirotinja. Zasad nisu živeli kao mi, cure i dečaci iz Barrio Alegrea, u kućama s majordomom, kuharicama, služavkama i vrtlarima, nego u stančiću u uskoj trokatnici u Ulici Esperanza, u blizini restorana Gambrinus. U Mirafloresu je tih godina, nasuprot onomu što će se dogoditi neko vreme poslije, kad budu počele nicati stambene zgrade i nestajati kuće, u stanovima živela jedino sirotinja, ta slaba ljudska vrsta kojoj su, čini se, – jao, kakve li štete! – pripadale Čileankice.
Nikad nisam vidio njihove roditelje. One nikad nisu ni mene ni ijednu drugu curu ili dečaka iz četvrti povele kući. Nikad nisu slavile rođendan ili napravile zabavu, niti su nas pozvale na čaj ili igru – kao da su se sramile, ne želeći da vidimo na kako skromnom mestu žive. Mene je to što su sirotinja i što se stide svega onoga što nemaju ispunjavalo sažaljenjem, ali i povećavalo moju ljubav prema Čileankici i usadilo mi je altruističke misli: ‘Kad se Lily i ja oženimo, dovest ćemo celu nenu porodicu da živi s nama.’
Ali među mojim prijateljima, a posebno mojim miraflorinskim prijateljicama, to što nam Lucy i Lily ne otvaraju vrata svoga doma izazivalo je nepoverenje. ‘Zar toliko umiru od gladi da ne mogu organizovati čak ni zabavu?’ pitale su se. ‘Možda razlog nije to što su siromašne, nego to što su škrtice’, pokušavao je popraviti Tico Tiravante, a zapravo je samo sve pogoršao.
Dečaci iz četvrti počeli su odjednom ružno govoriti o Čileankicama, zbog načina na koji su se šminkale i odevale, ismevali su skromnu garderobu koju su nosile – svi smo već napamet znali te suknjice, bluzice i sandale koje su kombinovale na sve moguće načine da bi prikrile istinu – ja sam ih pak branio, pun svete ljutnje, bili su to ispadi iz zavisti, bili su zeleni od te zavisti, pogubne zavisti, jer na zabavama Čileankice nikad nisu bile zapostavljene, svi su dečaci stajali u redu da ih povedu na ples (‘Zato što dopuštaju da priljube svoja tela uz njihova, na taj način niko ne može biti zapostavljen’, govorila je Laura), a na sastancima u četvrti, u igrama, na plaži ili u Parqueu Salazar bile su uvek u središtu pozornosti i svi su se dečaci oko njih vrteli, dok druge… (‘Zato što su umišljene i drznice i jer se njima usudite pričati nepristojne šale, što vam mi ne dopuštamo!’ krenula je u protunapad Teresita.) I naposletku zato što su Čileankice bile prekrasne, moderne, dovitljive, dok su one bile usiljene, zaostale, zastarele, licemerne i pune predrasuda. (“Sebi na čast!” odgovarala je Ilse podrugujući nam se.)
Ali iako su ih ogovarale, cure iz Barrija Alegrea i dalje su ih pozivale na zabave, da idu sa njima na kupališta u Mirafloresu, na misu u dvanaest nedeljom, na matinées i na obavezne obilaske Parquea Salazar od sumraka do pojave prvih zvezda, koje su toga leta treperile na nebu Lime od januara do marta i uveren sam da ih ni jedan jedini dan nisu sakrili oblaci kao što se inače događa u ovom gradu najveći deo godine. Činile su to zato što smo ih mi dečaci zamolili i jer su, u dnu duše, cure iz Mirafloresa bile oduševljene Čileankicama, baš kao što nad ptičicom ima moć kobra, koja ju hipnotizira pre no što će je progutati, ili grešnica nad sveticom, ili vrag nad anđelom. Zavidele su strankinjama pristiglima iz tako daleke zemlje kao što je Čile na slobodi, koju one nisu imale da izlaze kamo zažele i da ostaju u šetnji ili na plesu do kasnih sati, ne tražeći dopuštenje da ostanu barem još malo, i na tome što njihovi tate, mame, starija sestra ili tetka ne uhode gledajući kroz prozor s kim i kako plešu na zabavi, ili ih odvode kući jer je već dvanaest naveče, doba kad pristojne devojke ne plešu i ne razgovaraju na ulici s muškarcima (to su radile ekshibicionistice, fifice i mešanke), nego su u svojim domovima i u svom krevetu sanjaju anđelčiće. Zavidele su Čileankicama što su toliko okretne, što plešu s tako malo naprezanja ne mareći ako im se otkriju kolena, što pomiču ramena, grudi i guzičice, onako kako to ne čini nijedna cura iz Mirafloresa, i što sebi možda s dečacima dopuštaju onakve slobode na kakve se one ne usuđuju ni pomisliti. Ali ako su toliko slobodne, zašto ni Lily ni Lucy ne žele imati momka? Zašto govore “ne” svima nama koji smo zatreskani u njih? Nije samo meni Lily rekla “ne”, nego i Lalu Molfinu i Luchu Clauxu, a Lucy je rekla “ne” Loyeru, Pepeu Cánepi i umišljenku Juliju Bienvenidi, prvom Miraflorincu kojemu su, iako uopšte nije završio srednju školu, roditelji poklonili Volkswagen kad je navršio petnaest godina. Zašto Čileankice, koje su bile tako slobodne, nisu htele imati momka? Te i druge zagonetke povezane s Lily i Lucy razjasnile su se neočekivano 30. marta 1950., poslednjeg dana tog nezaboravnog leta na zabavi bucke Marirose Álvarez-Calderón. Ta će zabava obeležiti epohu i ostati zauvek u sećanju svih učesnika. Kuća Álvarez–Calderón, na uglu Ulice 28. srpnja i La Paza, bila je najlepša u Mirafloresu, a možda i u Peruu, sa svojim vrtovima s visokim stablima, svojim tipas žutoga cveća, svojim zvončićima, ružičnjacima i bazenom s azulejos. Na Marirosinim su zabavama uvek bili orkestar i hrpa momaka koji su cele večeri posluživali kolačiće, zalogajčiće, sendviče, sokove i sva ostala bezalkoholna pića, bile su to zabave za koje smo se mi uzvanici pripremali kao da uzlazimo na nebo. Bilo je prekrasno sve dok uz ugašena svetla nas stotinjak cura i dečaka unismo okružili Marirosu i otpevali joj Happy Birth-day, a ona je puhnula i ugasila petnaest svećica na torti, nakon čega smo stali u red radi uobičajenih zagrljaja.
Kad je došao red na Lily i Lucy da zagrle Marirosu, sretnu prasicu, čiji su se valjčići prelevali preko ružičaste haljine s velikom mašnom na leđima, ona je, nakon što ih je poljubila u obraz, širom otvorila oči:“Vi ste Čileanke, zar ne? Predstavit ću vam svoju tetku Adrianu. I ona je Čileanka, upravo je stigla iz Santiaga. Dođite, dođite.”
Uzela ih je za ruku i povela u kuću vičući: “Tetka Adriana, tetka Adriana, imam ovde iznenađenje za tebe!”Kroz veliki prozor, osvetljenpravougaonik koji je uokvirivao veliki salon s ugašenim kaminom, zidove s krajolicima i portretima u ulju, naslonjačima, sofama, tepisima i desetak gospođa i gospode s čašama u rukama, video sam koji časak posle kako je banula Marirosa s Čileankicama i uspeo nakratko ugledati vitak obris vrlo visoke gospođe – veoma doterane i lepe, s cigaretom koja se dimila na vrhu duge muštikle – koja je sa susretljivim osmehom istupila napred da pozdravi svoje mlade sunarodnjakinje.
Otišao sam popiti sok od manga i skriveći popušiti jedan Viceroy između svlačionica na bazenu. Onde sam susreo Juana Barreta, svog prijatelja i druga iz Colegija Champagnat, koji se i sam radi pušenja sklonio na to osamljeno mesto. Iznebuha me pitao:
“Bi li ti smetalo, mršavi, ako pitam Lily hoće li hodati sa mnom?”Znao je da nismo cura i dečko, premda smo tako izgledali, i znao je – kao i svi, pojasnio mi je – da sam je tri puta pitao hoće li hodati te da mi je tri puta bila rekla “ne”. Odgovorio sam mu da bi mi jako smetalo, jer iako mi je rekla “ne”, to je bila njezina igrica – u Čileu su devojke takve – ali zapravo joj se sviđam, a to je kao da smo cura i dečko. Osim toga večeras sam već zaustio da je četvrti i zadnji put pitam hoćemo li prohodati, a ona se spremala da mi kaže “da”, ali nas je prekinuo dolazak torte s petnaest svećica buckaste prasice. No sad kad se vrati s razgovora s Marirosinom tetkom, ponovno ću je pitati o hodanju, i ona će pristati, pa će od večeras biti moja cura po svim pravilima.
“Ako je tako, morat ću pitati Lucy hoće li hodati sa mnom!” pomirio se Juan Barreto. “Nevolja je, kume, u tome što mi se sviđa Lily.”
Ohrabrio sam ga da pita Lucy hoće li hodati s njim i obećao mu da ću se založiti za njega kako bi pristala. On s Lucy i ja s Lily, bit će to strašan kvartet.
Dok sam razgovarao s Juanom Barretom uz bazen i gledao kako na plesnom podiju parovi plešu u ritmu orkestra Hermanos Ormeno – nisu kao orkestar Péreza Prada, ali su vrlo dobri, kakve trube, kakvi bubnjevi – popušili smo par Viceroys. Zašto je Marirosi upravo u tom trenutku palo na pamet da predstavi Lucy i Lily svojoj tetki? Što su toliko dugo brbljale? Upropastit će mi plan, dovraga. Jer, istina je, kad su najavili tortu s petnaest svećica, ja sam započeo svoje četvrto – i ovoga puta, bio sam uveren, uspešno – izjavljivanje ljubavi Lily, nakon što sam bio nagovorio orkestar da svira Me gustas, najprikladniji bolero za početak hodanja s curom.
Otegnulo se celu večnost dok se nisu vratile. A vratile su se izobličene: Lucy vrlo bleda i s podočnjacima, kao da je ugledala sablast i sad se oporavlja od dojmova iz drugoga sveta, a Lily ozlovoljena, kisela izraza lica, s očima iz kojih su frcale iskre. Kao da su joj onde unutra te napirlitane gospođe i gospoda priuštili vrlo neugodne trenutke. Smesta sam poveo Lily na ples, jedan od onih mamba koji su bili naš specijalitet – Mambo número 5 – i nisam mogao poverovati – nije ništa činila kako treba, gubila je ritam, bila je rastrešena, grešila je, spoticala se, a mornarska joj je kapica spuznula pa je i pomalo smešno izgledala. Nije se ni potrudila da to popravi. Šta se dogodilo?
Uveren sam da su, kad je završio Mambo número 5, svi na zabavi to znali, jer si je buckasta prasica dala u zadatak da to rastrubi. Kakvo je zadovoljstvo priuštila ta tračerica pripovedajući uz obilje potankosti i dodajući priči malo kolorita i preterivanja dok je istodobno širila oči od radoznalosti, zaprepaštenosti i sreće! Kakvu su nezdravu radost zasigurno osetile – kakva zadovoljština, kakva osveta! – sve cure iz četvrti koje su toliko zavidele tim Čileankama što su stigle u Miraflores da korenito izmene običaje nas dece koja smo toga leta unapređena u adolescente!Ja sam doznao posljednji, kad su već Lily i Lucy bile zagonetno nestale ne oprostivši se od Marirose ni od ikoga drugoga – ‘jedva susprežući posramljenost’, zaključila je moja tetka Alberta – i kad se sibilinska glasina bila proširila po celom plesnom podiju i podigla u zrak stotinu mladića i djevojaka, koji su, zaboravivši na orkestar, na svoje dečake i cure, na šlatanje, šušorili, ponavljali, uznemireni, uzbuđeni, širom otvorivši oči i iskolačivši ih od tolika ogovaranja: ‘Znaš? Jesi znao? Jesi čuo? Što kažeš!? Shvaćaš li? Zamisli!’ ‘Nisu Čileanke! Ne, nisu! Puka izmišljotina! Niti su Čileanke, niti išta znaju o Čileu! Lagale su! Varale su! Sve su izmislile! Marirosina im je tetka pokvarila kolač! Kakve lopovice, kakve lopovice!’
Bile su Peruanke, ni manje ni više. Sirote! Sirotice! Tetka Adriana, koja je netom došla iz Santiaga, zasigurno je doživela iznenađenje života kad ih je čula da govore s tim naglaskom, kojim su nas tako dobro zavarale, ali koji je ona smesta prepoznala kao pretvaranje. Kako su se loše morale osećati Čileankice kad ih je tetka buckaste prasice, prozrevši njihovu lakrdiju, počela ispitivati o njihovoj porodici iz Santiaga, o četvrti u kojoj su onde živjle, o školi u Santiagu koju su pohađale, o njihovoj rodbini i prijateljima njihove porodice u Santiagu, nateravši Lucy i Lily da progutaju najgorči zalogaj u svome kratkom životu, uživajući u njihovim mukama, sve dok, isprativši ih iz dvorane upropašćene, duhovno i fizički razorene, pred svojim rođacima i prijateljima i zaprepaštenom Marirosom nije mogla izjaviti: ‘Kakve Čileankice, ni govora! Te curice nisu nikad nogom kročile u Santiago i ako su one Čileanke, onda sam ja Tibetanka!’
Tog posljednjeg ljetnog dana 1950. – i ja sam upravo napunio petnaest godina – počeo je za mene pravi život, onaj koji razdvaja kule u zraku, opsene i bajke od krute stvarnosti.
Celu priču o lažnim Čileankicama nisam tačno znao, a nije je znao niko drugi osim njih, ali sam čuo zaključivanja, tračeve, izmišljotine i navodna otkrića koja su dugo sledila lažne Čileankice kao šumoreća brazda, kad su već prestale postojati – tako se to kaže – jer nikad više nisu bile pozivane na zabave, ni na igre, ni na čaj, ni na sastanke u četvrti. Zli su jezici govorili da ih, premda se pristojne devojke iz Barrija Alegre i Mirafloresa više nisu s njima družile i premda su okretale glavu od njih ako bi se mimoišle na ulici, dečaci, mladići i stariji muškarci traže potajice kao što se traže fifice – a što su drugo bile Lily i Lucy nego dve fifice iz četvrti kao što su Brena ili El Porvenir, koje su se, ne bi li skrile svoje podreklo, prodavale za strankinje kako bi se ušuljale među pristojne ljude Mirafloresa? – da se s njima šlataju, da im čine ono što samo mešanke puštaju da im se čini.
Posle su, pretpostavljam, jedni i drugi zaboravili Lily i Lucy, jer su druge osobe, drugi sadržaji nadomestili tu pustolovinu poslednjeg leta našeg detinjstva. Ali ja nisam. Ja ih nisam zaboravio, posebno Lily. I premda su protekle tolike godine, a Miraflores se, kao i običaji, toliko promenio, i zasenjene su prepreke i predrasude kojima se pre drsko razmahivalo, a sad su se prikrivale, ja sam je sačuvao u sećanju i opet je se katkad prisetim, začujem nestašan smeh i vidim posprdni pogled njezinih očiju boje tamnoga meda, vidim je kako se njiše kao trska u ritmu mamba. I dalje mislim da je, iako sam proživio već tolika druga ljeta, to bilo najveličanstvenije od svih.
Mario Vargas Ljosa
Prevela sa
španskog
Tamara Horvat Kanjera
