Piše: Čarls Bukovski
Trebalo bi da isečem nokte na nogama. Stopala me bole već nekoliko nedelja. Znam da je to zbog noktiju, pa ipak ne nalazim vremena da ih skratim. Stalno se borim za svaki minut, nizašta nemam vremena. Naravno, kad bih mogao da izbegnem hipodrom imao bih mnogo vremena. Ali čitav moj život svodi se na borbu da sat vremena radim ono što se meni radi. Večito mi nešto stoji na putu do samog sebe.
Morao bih da uložim džinovski napor da bih noćas isekao nokte. Da, znam da ljudi umiru od raka, da ljudi spavaju na ulici u kartonskim kutijama, a ja kenjam o sečenju mojih noktiju. Ipak, verovatno sam bliži stvarnosti od nekog mamlaza koji gleda 162 bezbol-meča godišnje. Bio sam u svom paklu, i dalje sam u svom paklu, ne osećam se nadmoćno. To što sam živ i star 71 godinu i kenjam o svojim noktima dovoljno je čudno za mene.
Čitao sam filozofe. Kakvi čudesni likovi, kakvi kockari. Pojavio se Dekart i rekao: ovi su pričali najobičnije gluposti, samo je matematika uzor za apsolutnu istinu Mehanizam. Onda je stigao Hjum sa svojim napadom na vrednost naučnog saznanja baziranom na uzroku i posledici. Zatim se javio Kjerkegor: »Guram prst u postojanje – vonja na ništavilo. Gde sam?« I Sartr, koji je proglasio apsurd egzistencije. Volim te ljude. Oni uvek prodrmaju ovaj svet. Kad uporediš takve ljude s ljudima koje vidim kako šetaju ulicom ili jedu po restoranima ili se pojavljuju na tv-ekranu, razlika je tako velika da se nešto grči u meni i čupa mi utrobu.
Noćas verovatno ništa od mojih noktiju. Nisam lud, ali nisam baš ni normalan. Ne, možda sam lud. Svejedno, kad danas osvane dan i bude dva popodne, biće prva trka poslednjeg dana u sezoni hipodroma Del Mar. Kladio sam se svakog dana, u svakoj trci. Mislim da ću sad u krevet, tamo gde moji nokti seku dobre čaršave kao žileti. Laku noć.
……………………………..
Danas dobio korekture nove knjige. Poezija. Martin kaže da izlazi na oko 350 stranica. Mislim da se pesme drže. Stoje. Ja sam stari voz koji purnja prugom.
Trebalo mi je dva-tri sata da ih pročitam. Izvežban sam u tome. Redovi slobodno teku i govore ono o čemu želim da govore. Sada sam ja taj koji vrši glavni uticaj na samoga sebe.
U životu nas iskidaju svakojake klopke u koje bivamo ulovljeni. Niko ih ne može izbeći. Neki čak žive u njima. Poenta je da shvatiš kako je to klopka. Ako si u nekoj od njih a to ne shvataš, onda si gotov. Verujem da sam prepoznao mnoge od svojih klopki i pisao sam o njima. Naravno, ne pišem samo o klopkama. Postoje i druge stvari. Ipak, neko bi mogao da kaže kako je život klopka. Pisanje može da bude klopka. Neki pisci skloni su da pišu ono što se dopalo njihovim čitaocima u prošlosti. Tada su gotovi. Kreativni vek većine pisaca je veoma kratak. Oni slušaju pohvale javnosti i veruju im. Postoji samo jedan konačni sudija, a to je pisac. Kada ga zavedu kritičari, izdavači, čitaoci, onda je gotov. I, naravno, kad ga zavedu slava i novac, možeš da ga pustiš s govnima niz reku.
Svaka nova rečenica je početak i nema ništa sa rečenicama koje joj prethode. Stalno počinjemo iznova. I, naravno, sve to nije ni izdaleka toliko sveto. Na ovom svetu mnogo je lakše živeti bez pisanja nego bez vodovodnih instalacija. A neka mesta na svetu imaju vrlo malo i jednog i drugog. Naravno, ja bih radije živeo bez vodovodnih instalacija, ali ja sam bolestan.
Ništa ne može sprečiti čoveka da piše osim ako on spreči samog sebe. Ako čovek istinski želi da piše, to će i učiniti. Odbacivanje i pljuvanje samo će ga ojačati. I što se duže suzdržava postaje sve snažniji, kao kad masa vode navali na branu. Kod pisanja nema gubitka; dok spavaš, učiniće da ti se smeeju prsti na nogama; učiniće da se krećeš kao tigar; zapaliće ti vatru u oku i suočiće te licem u lice sa Smrću. Umrećeš kao borac, bićeš slavljen u paklu. Sreća pisane reči. Idi za njom, pošalji je. Budi Klovn Tame. Čudno je, čudno. Još jedna nova rečenica…
Dnevnik, preveo Flavio Rigonat; L. O. M. Beograd 2002.
http://filozofskimagazin.net/c-bukowski-citao-sam-filozofe-kakvi-cudesni-likovi-kakvi-kockari/
