“Teško je reći gde će pepeo pasti”: Noam Čomski o invaziji na Ukrajinu i izlazu za Putina
Ruska invazija na Ukrajinu zatekla je veći deo svetа. Taj neisprovocirani i nepravedni napad će biti zabeležen u istoriji kao jedan od najvećih ratnih zločina u 21. veku, ocenio je Noam Čomski u ekskluzivnom intervjuu Trutautu. Političke procene, poput onih kakve navodi ruski predsednik Vladimir Putin, ne mogu da se koriste kao argumenti za opravdanje pokretanja invazije na suverenu naciju. U susret ovoj užasnoj invaziji, ipak, Sjedinjene Države morale bi da se okrenu pojačanoj diplomatiji, a ne eskalaciji vojnih sukoba, pošto bi ovo drugo moglo da dovede do “smrtne presude vrstama, bez pobednika”, kaže Čomski.
Noam Čomski svetski je priznat kao jedan od najvažnijih živih intelektualaca. Njegov intelektualni značaj poredi se sa Galileovim, Njutnovim ili Dekartovim, pošto njegov rad nemerljivo utiče na različite oblasti obrazovanja i nauke, uključujući tu lingvistiku, logiku i matematiku, informatiku, psihologiju, žurnalistiku, filozofiju, politiku i međunarodne odnose. Autor je oko 150 knjiga i dobitnih niza prestižnih priznanja, među kojima su Sidnijeva nagrada za mir i nagrada Kjoto (japanski ekvivalent Nobelovoj nagradi), kao i desetina počasnih doktorata na najuglednijim svetskim univerzitetima. Čomski je profesor emeritus na MIT-u, a trenutno je i profesor na Univerzitetu u Arizoni.
Si Džej Polihronu[1]: Noame, ruska invazija na Ukrajinu zatekla je većinu ljudi, izazivajući buru širom sveta, iako je bilo dosta pokazatelja da je Putin postao prilično nezadovoljan širenjem NATO-a na istok i odbijanjem Vašingtona da ozbiljno shvati zahteve za bezbednosnom “crvenom linijom” u vezi sa Ukrajinom. Šta mislite, zašto se odlučio za invaziju u ovom trenutku?
Noam Čomski: Pre nego što se okrenemo tom pitanju, trebalo bi da razmotrimo nekoliko činjenica koje su nesporne. Ključna je da je ruska invazija na Ukrajinu veliki ratni zločin, zajedno sa američkom invazijom na Irak i Hitlerovom i Staljinovom invazijom na Poljsku septembra 1939. godine, da navedemo samo dva značajna primera. Uvek ima smisla tražiti objašnjenja, ali ovde nema opravdanja, nema umanjivanja.
Što se vašeg pitanja tiče, postoji dosta sasvim pouzdanih izjava o Putinovoj svesti. Uobičajena je priča da se on umrsio u paranoidne fantazije, nastupajući sam, okružen podlom klikom onakvom kakva je ovde poznata kao ostaci Republikanske stranke koji glavinjaju do Mar a Laga po Vođin blagoslov.
Ova poplava pogrda mogla bi da bude tačna, ali bi možda trebalo razmotriti i drugačije mogućnosti. Možda je Putin mislio ono što su on i njegovi saradnici glasno i jasno govorili godinama. Možda, na primer, ono da “pošto je Putinov glavni zahtev uverenje da NATO neće priključivati nove članove, a posebno ne Ukrajinu i Gruziju, očigledno ne bi bilo osnova za sadašnju krizu da nije bilo ekspanzije alijanse nakon završetka Hladnog rata, ili da je se ekspanzija javila u skladu sa građenjem bezbednosne strukture u Evropi koja je uključivala i Rusiju”. Ovo su reči bivšeg američkog ambasadora u Rusiji, Džeka Metloka, jednog od nekoliko ozbiljnih stručnjaka za Rusiju u američkoj diplomatiji, napisane malo pre invazije. On potom zaključuje da kriza “može lako da bude razrešena uključivanjem zdravog razuma… Po svakom zdravorazumskom normativu, interes SAD-a je da podstiče mir, a ne sukob. Pokušaj izdvajanja Ukrajine od ruskog uticaja – što su javno isticali kao cilj oni što su agitovali za “obojene revolucije” – bio je glupa greška, a i opasna. Zar smo tako brzo zaboravili lekciju iz Kubanske raketne krize?”
Metlok teško da je sam. Veoma slični zaključci o tome kakve probleme to podrazumeva mogu se naći u memoarima čelnika CIA Vilijema Bernsa, još jednog od malobrojnih autentičnih specijalista za Rusiju. Još snažniji stav (diplomate) Džordža Kenana naknadno se naširoko spominjao, pojačan i stavom bivšeg sekretara odbrane Vilijama Perija, kao i onima izvan diplomatskih krugova, poznatog stručnjaka za međunarodne odnose Džona Miršajmera i brojnih drugih ličnosti koji teško da mogu da budu više mejstrim.
Ništa od ovoga nije nepoznato. Dokumenta za internu upotrebu američkih službi, objavljena preko Vikiliksa, otkrivaju da je nepromišljena ponuda Buša Drugog da se Ukrajina priključi NATO-u odmah izazvala oštra upozorenja iz Rusije da širenje vojne pretnje neće biti tolerisano. Razumljivo.
Možemo slučajno da primetimo čudan koncept “levice” koji se redovno pojavljuje u osudama “levice” za nedovoljno skepticizma spram “linije Kremlja”.
Činjenica je, iskreno govoreći, da ne znamo zašto je takva odluka doneta, čak ni da li ju je Putin doneo sam ili je to uradilo rusko Veće odbrane u kom on ima odlučujuću reč. Međutim, tu su i neke stvari koje prilično pouzdano znamo, uključujući tu i beleške koje su detaljno pregledali oni koji su malopre citirani, a bili su na visokim pozicijama unutar sistema planiranja. U najkraćem, kriza se kuvala 25 godina pošto su SAD prezrivo odbacile rusku zabrinutost za bezbednost, posebno njihove jasno naznačene crvene linije: Gruzija, a pre svega Ukrajina.
Ima dovoljno razloga da verujemo da je ova tragedija mogla da bude izbegnuta, sve do poslednjeg trenutka. Raspravljali smo ranije o tome, više puta. A zašto je Putin pokrenuo zločinačku agresiju baš sada, možemo da spekulišemo koliko nam je volja. Ali neposredna pozadina nije nejasna – izbegnuta je, ali ne i sporna.
Lako je razumeti zašto oni koji pate od zločina vide nameru da se ispita zašto se to dogodilo i da li je moglo biti izbegnuto kao neprihvatljivu slabost. Razumljivo, ali pogrešno. Ako želimo da odgovorimo na tragediju tako da to pomogne žrtvama i da predupredimo još gore katastrofe kakve se naziru, onda je mudro, a i neophodno, da saznamo sve što možemo o tome gde je sve pošlo u pogrešnom smeru i kako da ispravimo taj kurs. Herojski potezi donose satisfakciju. Oni nisu od pomoći.
Kao i mnogo puta do sada, setio sam se lekcije koju sam davno naučio. Krajem šezdesetih godina učestvovao sam na skupu u Evropi sa nekoliko predstavnika Nacionalnog fronta za oslobođenje Južnog Vijetnama. Bilo je to tokom kratkog perioda snažnog protivljenja strašnim zločinima SAD u Indokini. Neki mladi ljudi bili su toliko besni da su verovali da bi samo nasilna reakcija bila pravi odgovor na otkrivena zverstva: demoliranje izloga u glavnim ulicama američkih gradova, bombardovanje Centra za obuku rezervnih oficira. Sve manje od toga značilo je saučesništvo u strašnim zločinima. Vijetnamci su na to gledali drugačije. Oni su se jako usprotivili takvim merama. Predstavili su svoj model efikasnog protesta: nekoliko žena koje stoje i bezglasno se mole nad grobovima američkih vojnika poginulih u Vijetnamu. Nisu bili zainteresovani za ono što je Amerikance protivnike rata ispunjavalo osećanjem pravednosti i časti. Želeli su da prežive.
To je lekcija kakvu često, u ovom ili onom obliku, čujem od žrtava iz zemalja Trećeg sveta, glavnih meta imperijalističkog nasilja. Trebalo bi da je znamo napamet i prilagodimo je okolnostima. Danas to znači napore da se razume zašto je došlo do ove tragedije, šta je moglo da se uradi da se ona predupredi i te lekcije primeniti to na ono što sledi.
Vaše pitanje zahvata duboko. Nemamo vremena sada za detaljno ispitivanje ove kritično važne stvari, ali reakcija na stvarne ili izmišljene krize ponovo je bila posezanje za revolverom pre nego za maslinovom grančicom. Skoro da je to refleks, a posledice su generalno bile jezive – za tradicionalne žrtve. Uvek vredi pokušati da se razume, da se misli korak ili dva unapred o mogućim posledicama delovanja ili nedelovanja. Ovo su truizmi, naravno, ali vredni ponavljanja jer se to tako lako odbacuje u vremenima trenutnog zadovoljavanja strasti.
Opcije koje su ostale otvorene posle invazije su tmurne. Najmanje loše je podržati diplomatske opcije kakve još postoje, u nadi da se dođe do ishoda koji nije predaleko od onoga što je bilo sasvim verovatno dostižno do pre nekoliko dana: neutralnost Ukrajine po austrijskom modelu, uz neku vrstu Minsk 2 federalizma. Mnogo je teže sada doći do toga. I, nužno, neku vrstu pomoćnog izlaza za Putina, jer će u suprotnom ishod biti još teži po Ukrajinu, a i sve druge, možda i nezamislivo.
Veoma je to daleko od pravde. Ali kada je pravda prevladavala u međunarodnim odnosima? Da li je neophodno da se ponovo postigne jezivi rekord?
Hteli mi to ili ne, izbori su sada svedeni na ružan ishod u kom će Putin pre biti nagrađen nego kažnjen za čin agresije ili veliku mogućnost terminalnog rata. Možda kao jedino zadovoljavajuće deluje da se medved satera u ćošak u kom će se on raspasti iz očaja, kao da to može tako. Teško da je to pametno.
U međuvremenu, trebalo bi da uradimo sve što možemo da bismo obezbedili smislenu podršku onima koji odvažno brane svoju domovinu od surovog agresora, onima koji beže od užasa, kao onim hiljadama hrabrih Rusa koji se javno protive zločinu njihove države, uz strahovit lični rizik, što je lekcija svima nama. Takođe bi trebalo da pokušamo da nađemo načina da pomognemo znatno širem opsegu žrtava: celokupnom životu na Zemlji. Ova katastrofa dogodila se u trenutku kada bi sve velike sile, zapravo svi mi, trebalo da sarađujemo u stavljanju pod kontrolu velike pošasti uništavanja životne sreline, što već uzima strahovit danak, a biće mnogo gore ako se hitno ne preduzmu veći koraci.
Da bi ukazao na očigledno, Međunarodni komitet za klimatske promene (IPCC) upravo je objavio novu, daleko najzloslutniju od svojih redovnih procena o tome kako stremimo ka katastrofi. U međuvremenu, neophodni potezi su obustavljeni, čak i vraćeni unazad, pošto su preko potrebni resursi usmereni na uništavanje i svet je sad na putu da proširi upotrebu fosilnih goriva, uključujući tu i najopasniji, i ubedljivo najrasprostranjeniji od svih, ugalj. Groteskniji spoj teško da bi mogao da smisli neki zlonamerni demon. To ne može da se ignoriše. Svaki trenutak je važan.
Ruska invazija je očigledno kršenje člana 2(4) Povelje UN, kojim se zabranjuje pretnja silom ili njeno korišćenje protiv teritorijalnog integriteta druge države. Ipak, Putin je pokušao da zakonski opravda invaziju u svom govoru 24. februara, a Rusija navodi Kosovo, Irak, Libiju i Siriju kao dokaz da SAD i njeni saveznici iznova krše međunarodno pravo. Možete li da prokomentarišete Putinovo pravdanje zakonitosti invazije na Ukrajinu i stanje međunarodnog prava u doba posle Hladnog rata?
Nema šta da se kaže o Putinovom pokušaju da ponudi zakonsko opravdanje za svoju agresiju. Ono ne vredi ništa.
Naravno, tačno je da SAD i njeni saveznici krše međunarodno pravo a da ni ne trepnu, ali to ne umanjuje Putinove zločine. Međutim, događaji na Kosovu, u Iraku i Libiji imaju direktne veze sa konfliktom u Ukrajini. Invazija na Irak bila je udžbenički primer zločina zbog kakvih su nacisti vešani u Nirnbergu, čist, ničim izazvan čin agresije. I šamar Rusiji.
U slučaju Kosova, za agresiju NATO (što će reći agresiju
SAD) tvrdilo se da je ona “nelegalna, ali opravdana” (to je, na primer, radila
Međunarodna komisija za Kosovo, kojom je predsedavao Ričard Goldstoun) na
osnovu toga da je bombardovanje preduzeto da bi se okončala zverstva. Takav sud
zahtevao je poništavanje hronologije. Mnoštvo je dokaza da je plima zverstava
bila posledica invazije: predvidljive, predviđene, očekivane. Povrh toga, bile
su raspoložive diplomatske opcije, (ali) kao i obično, ignorisane u korist
nasilja.
Visoki zvaničnici SAD potvrđuju da je primarni cilj bio bombardovanje ruskog
saveznika Srbije – čak i bez da ih unapred o tome obaveste – što je poništilo
napore Rusije da radi zajedno sa Amerikom na tome da nekako uspostave
bezbednosni red u Evropi posle Hladnog rata, a to poništenje pojačano je
invazijom na Irak i bombardovanjem Libije nakon što se Rusija saglasila da ne
stavi veto na rezoluciju Saveta bezbednosti UN koju je NATO odmah prekršio.
Događaji imaju svoje posledice; međutim, činjenice se mogu skrivati uz sistem doktrina.
Status međunarodnog prava nije se promenio u vremenu nakon Hladnog rata, čak ni u rečima, a kamoli u postupcima. Predsednik Klinton jasno je stavio do znanja da SAD nema nameru da se vlada u skladu s njim. Klintonova doktrina bila je da SAD zadržava pravo da istupi “unilateralno kad je to neophodno”, uključujući tu i “unilateralnu upotrebu vojne sile” da bi se branili takvi vitalni interesi kao što su “obezbeđivanje nesmetanog pristupa ključnim tržištima, izvorima energije i strateškim resursima”. Njegovim naslednicima takođe, kao i svakom drugom ko može nekažnjeno da krši zakon.
To ne znači da je međunarodno pravo bezvredno. Ono ima širok spektar primenljivosti i u nekim aspektima je koristan standard.
Čini se da je cilj ruske invazije svrgavanje vlade Zelenskog i postavljanje proruske na njeno mesto. Međutim, bez obzira na to šta se dogodilo, Ukrajina se suočava sa obeshrabrujućom budućnošću zbog svoje odluke da postane pion u geostrateškim igrama Vašingtona. Koliko je, u tom kontekstu, verovatno da ekonomske sankcije nateraju Rusiju da promeni svoj stav prema Ukrajini, odnosno da li se sankcijama cilja na nešto veće, kao što je podrivanje Putinove kontrole u Rusiji i veza sa zemljama poput Kube, Venecuele, a možda i same Kine?
Ukrajina možda nije pravila najpametnije izbore, ali nije imala ništa ni nalik opcijama kakve su dostupne imperijalnim državama. Verujem da će sankcije doterati Rusiju do još veće zavisnosti od Kine. Izuzev ozbiljne promene kursa, Rusija je kleptokratska petrodržava oslonjena na resurse koji naglo moraju da opadnu ili će nam svima doći kraj. Nije najjasnije da li njihov finansijski sistem može da izdrži oštar udarac, kroz sankcije ili na drugi način. Sve je to još jedan razlog da se ponudi pomoćni izlaz uz grč na licu.
Zapadne vlade, mejnstrim opozicione partije, uključujući i Laburističku stranu u Velikoj Britaniji, kao i svi korporativni mediji upustili su se u šovinističku antirusku kampanju. Meta su ne samo ruski oligarsi, nego i muzičari, dirigenti i pevači, pa i vlasnici fudbalskih klubova poput Romana Abramoviča iz FK Čelzija. Rusija je izbačena i sa Evrovizije 2022 nakon invazije. To je ista reakcija kakvu su korporativni mediji i međunarodna zajednica uopšte pokazali spram SAD-a nakon invazije na Irak i uništavanja te zemlje, zar ne?
Vaš jetki komentar sasvim je prikladan. I možemo da nastavimo na načine koji su već suviše poznati.
Mislite li da će invazija započeti novu eru trajnih konflikata između Rusije (možda u savezništvu sa Kinom) i Zapada?
Teško je reći gde će pepeo pasti – a moglo bi da se ispostavi da to nije metafora. Kina se, za sada, drži hladnokrvno i verovatno će pokušati da nastavi svoj opsežni program ekonomske integracije većeg dela sveta u okvir svog globalnog sistema koji se širi, pre nekoliko nedelja uključila je Argentinu u inicijativu Pojas i put, dok posmatra svoje rivale kako se uništavaju.
Kao što smo već rekli, rivalitet je smrtna presuda za vrste, bez pobednika. Sada smo na ključnoj tački u ljudskoj istoriji. To se ne može poreći. To se ne sme zanemariti.
Preveo: Matija Jovandić
Izvor: Trutaut
[1] Si Džej Polihronu, politikolog, pisac i novinar, predavač na brojnim univerzitetima u Evropi i Americi, autor je više knjiga, među kojima su i Optimizam iznad očaja: Noam Čomski o kapitalizmu, imperiji i društvenoj promeni (2017), Klimatska kriza i globalni zeleni nju dil: Politička ekonomija i spasavanje planete (sa Noamom Čomskim i Robertom Polinom, 2020), Bezdan: Neoliberalizam, pandemija i neodložna potreba za radikalnom promenom (intervjui sa Noamom Čomskim, 2021) i Ekonomija i levica: Intervjui sa progresivnim ekonomistima (2021).
