Jedne noći u pustinji
uboga Beduinka imala je ovo da kaže
svom mužu: »Svi su srećni
i uspešni, osim nas! Mi nemamo hleba.
Nemamo začina. Nemamo bokal za vodu.
Jedva da imamo ikakvu odeću. Nema ćebadi
za noć. Fantaziramo da je pun mesec
torta. Pružamo ruke za njom! Od nas se zbune
čak i prosjaci. Svi nas se klone.
Od Arapa se očekuje da budu plemenite delije,
a pogledaj sebe, posrćeš naokolo! Kad bi se ovde
pojavio neki posetilac, mi bi mu ukrali rite
kad ga savlada san. Ko je tvoj vodič
koji te na ovo navodi? Pa mi nismo u stanju da nabavimo
ni šaku sočiva! Deset apsolutno bezvrednih godina,
eto šta smo mi!«
Pričala je i pričala.
»Ako je Bog prebogat, mi onda mora da sledimo
nekakvog šarlatana. Ko to nas vodi? Neki prevarant,
koji stalno govori: Sutra, prosvetljenje
će vam doneti bogatstvo, sutra.
Kao što svi znaju, to nikad ne dođe.
Mada pretpostavljam da se veoma retko ipak dogodi i to
da sledbenik koji se ugleda na šarlatana može nekako
da prevaziđe tobožnjeg znalca. Svejedno, ja hoću da znam
šta ovo lišavanje govori o nama.«
Muž je, konačno, odgovorio:
“Dokle ćeš se žaliti
što nemamo para i što nemamo odakle da im se nadamo?
Veći deo našeg života minuo je. Ne brini
o prolaznim stvarima. Pomisli na to kako životinje žive.
Na goluba na grani koji se zahvaljuje.
Na divno pevanje slavuja.
Na mušicu. Na slona. Svaki živi stvor
uzda se u Boga za svoju hranu.
Te patnje koje trpiš su glasnici.
Slušaj ih i postaće ti slatke. Noć je
skoro prošla. Nekad si bila mlada, i zadovoljna.
Sada sve vreme razmišljaš o novcu.
Nekada si ti bila taj novac. Bila si jedri čokot.
Sada si trula voćka. Trebalo bi da si
sve slađa i slađa, ali si se pokvarila.
Kao moja žena, trebalo bi da si mi ravna.
To ti je isto kao sa parom cipela – ako je jedna pretesna,
par je neupotrebljiv.
Slično dvokrilnim vratima, i mi moramo biti usklađeni!
Lav se ne pari sa vučicom.«
Tako je ovaj čovek koji beše srećno siromašan
do zore grdio svoju ženu,
kad ona uzvrati:
»Ne govori mi samo
o svom uzvišenom gledištu! Vidi kako se ponašaš!
Duhovna nadmenost je nešto najružnije što postoji.
Ona je kao leden i snežan dan,
po kojem ti je i odeća skroz mokra!
To je već previše da se istrpi!
I ne nazivaj me svojim parom, ti varalice!
Pa ti se sa psima otimaš za ostatke kostiju.
Nisi ti tako zadovoljan kao što se praviš!
Ti si i zmija i krotitelj zmija
istovremeno, samo što toga nisi svestan.
Začaravaš zmiju radi para, a zmija začarava tebe.
Previše govoriš o Bogu, i teraš me da se osećam krivom
koristeći tu reč. Bolje ti je da se pripaziš!
Ta reč će te otrovati, budeš li je koristio
da stekneš vlast nada mnom.«
Tako se osorna bujica njenog govora
sručila na muža, i on se odupro:
»Ženo, ova nemaština je moja najdublja radost.
Ovaj ogoljeni način života je čestit i lep.
Ništa ne možemo da sakrijemo jer ništa nemamo.
Ti kažeš da sam u stvari naduven i gramziv,
da sam i krotitelj zmija i sama zmija,
ali ti nadimci se odnose na tebe.
U svome gnevu i želji za posedovanjem
ti te osobine vidiš u meni.
Ja ne želim ništa od ovog sveta.
Ti si kao dete koje se vrtelo i vrtelo,
pa sad misliš da se kuća vrti.
Tvoje oči su te koje pogrešno vide. Budi strpljiva,
i prepoznaćeš blagodat i svetlost Gospodnju
u načinu na koji živimo.«
Ova prepirka se nastavila do kraja noći, pa i duže.
Rumi
prepevao Aleksandar Đusić, sa Aleksandrom Ljubišom
