Od stvari ka teskobi
Slepo se bacivši na osvajanje spoljašnjeg sveta, zaokupljen samo time kako će upravljati stvarima, čovek je konačno sam sebe postvario, pošto je pao u sirovi svet u kojem vlada slepi determinizam. Predmeti su ga gurali, i kao igračka samih okolnosti čijem je stvaranju doprineo, čovek je prestao da bude slobodan i postao jednako bezimen i bezličan kao i njegova oruđa. Više ne živi u iskonskom vremenu bića, nego u vremenu sopstvenih časovnika. To je pad bića u svet, to je ospoljenje i uprošćavanje njegovog postojanja. Osvojio je svet ali je izgubio samoga sebe.
Sve dok ga teskoba ne probudi, makar se probudio u svetu košmara. Nesiguran i nespokojan, iznova traži put do samoga sebe, kroz pomrčinu. Nešto mu šapuće da je uprkos svemu slobodan ili da to može biti, da on u svakom slučaju nije isto što i zupčanik. Pa čak i činjenica da je otkrio kako je smrtan, turobno uverenje da je shvatio sopstvenu konačnost, takođe je na izvestan način utešno, jer mu na kraju krajeva dokazuje da je nešto različito od ravnodušnog i neutralnog zupčanika: dokazuje mu da je ljudsko biće. Ništa više, ali i ništa manje nego čovek.
Ernesto Sabato
