Reč je o čoveku koji tek s vremena na vreme
I to naročito onda kada je nebo u mozaiku
od oblaka
Prolazi ispod naših prozora
Kraj naših vrata
I drži u ruci kišobran sa izlizanom
braonkastom drškom
Jedan sasvim zatvoren tamni kišobran
Kao uvijeno crno jedro.
Čovek se ne osvrće na one koji ga gledaju iza
zatvorenih prozora, iza otvorenih vrata
On gleda u dno ulice
Daleko
U jedini otvor koji raste
I poštapa se o kišobran koji ravnomerno “tup”
odjekuje.
Čovek ide polako
Kao da plovi sa uvijenim crnim jedrom
Na nekom neosetnom tihom vetru
Malo preterano uspravljen kao da je sa ukočenom
kičmom
I gleda u svoju nevidljivu tačku koja počinje
Tek malo docnije da se širi
Kao neko naglo pomeranje prečnika
U plodu koji se neprirodno raskrupnjava.
I na svom kraju
Još malo docnije od toga
Horizont se bešumno otvara kao raspolućen nar
u daljini
I čovek vidi i to reljefno
Sa najsitnijim detaljima
Kao da se baš sad dešava cela ta fino izrezbarena
slika:
Daleka putovanja
I svoj veliki život.
Vidi sebe
Oslonjenog pomalo
O čupavu mahovinu jednog stabla na levoj obali
Eufrata:
Maslinasta voda usporeno otiče
I rani se sumrak meša s krikom ptice
I glasom visoke divljači koja nevidljivo
krstari.
O beduini
I kristalni pucanj nad peskom
I pad
I malo olovo koje se rascvetava u lenima kao
topla ruža…
Na kraju grada
Čovek prolazi ispod poslednjih prozora
Pritiska izlizanu dršku i poštapa se još
upornije
I onda staje
I gleda u poslednji oblak
I čuje utišano kako ožiljak u kičmi pevuši
O velikom životu koji se naglo zatvara u svoju
daleku tačku
U svoj nar.
Evo ga opet kako ide ispod naših prozora kraj
naših vrata
Vraća se
I kišobran “tup” odjekuje
Sad neravnomerno i malo tiše nego ranije.
Ljudi se iza prozora tiho osmehuju:
Čovek je opet izmišljao svoju istoriju
Daleka putovanja i uvenulu ružu u leđima.
Pred jednom trošnom se kućom zaustavlja
Pred zidom
Iza koga je boravio sve svoje prohujale godine u
nedogled
Krišom se osvrće u trenutku
Gleda u čisto nebo bez i jednog oblaka
Gleda u kišobran
I nestaje zbunjen u vratima.
Stevan Raičković
