Još od 1913. nisam gledao Hugenote. Prvi utisak – u glavi ti se muti. Dve izuvijane zelene kolone i nebrojeno mnoštvo plavičastih butina u trikoima. Zatim tenor počinje da peva tako da ti se istog trena očajnički ide u bife i:
– Građanine, poslužitelju, pivo! („Dečko“ se u Moskvi još uvek nije pojavilo.)
U ušima gruva gromoglasno Marselovo „bumbum!!“, a u glavi pitanje: „Zapravo je, verovatno, sjajno što protekle burne godine nisu isprašile ove Hugenote iz pozorišta, obojenog u nekakve žablje tonove!“
Ma kakvi isprašili! U parteru, u ložama, na galerijama ni igla da stane. Pogledi su uprti u žute Marselove čizme. A Marsel, upućujući u parter srdite poglede, preti:
Milost ne čekajte,
Ona doći neće-e-e…
Masa grmi.
Solisti, pomodreli pod šminkom, presecaju gromoglasnu masu hora i duvača. Zavesa klizi.
Svetlost. Odmah poželiš sendviče i cigaru. Prvo je – nezamislivo, jer da bi jeo sendviče, treba da zarađuješ desetak milijardi mesečno, drugo se – već može.
U garderobi je promaja, oblaci dima. U foajeu šuškanje, žamor, miriše na jeftin parfem. Prava pravcata čamotinja posle cigarete.
Sve je po starom, kao i pre pet stotina godina.
Izuzev, možda, odela. Sakoi su sumnjivi, frenčevi izlizani.
„Gle“ – pomislih, posmatrajući „publika i jeste i nije ista..!“
I samo što to pomislih, kad na ulazu u parter ugledah čoveka. Bio je u fraku! Sve je bilo na svom mestu, kako i dolikuje. Blistavi plastron, odavno prepeglane pantalone, lakovane cipele i, najzad, i sam frak! Ne bi se obrukao ni u francuskoj komediji. U početku pomislih: da nije možda stranac? Od njih svemu možeš da se nadaš. Ali, bio je naš.
Mnogo zanimljivije od fraka bilo je lice njegovog vlasnika. Izraz turobne uznemirenosti kvario je tajanstveno lice Moskovljanina. U očima mu se jasno moglo pročitati: „Da, frak. Evo ti šipak. Niko nema prava da mi kaže ni reči. Ukaza o frakovima nema.“
I zaista, čoveka u fraku niko nije dirao, pa čak ni naročito interesovanje nije pobudio. Stajao je on nepomično, kao stena usred mora sakoa i frenčeva.
Ovaj frak je kod mene toliku radoznalost izazvao da čak ni operu nisam odslušao do kraja.
Kroz glavu mi prolazi pitanje:
„Šta treba da znači ovaj frak? Da li je to muzejska retkost u Moskvi usred frenčeva iz 1923, ili je čovek u fraku nekakav živi znak:
– Evo ti šipak. Za pola godine svi ćemo biti u frakovima.
Mislite da je to pitanje isprazno? Ni govora…
Mihail Bulgakov
