Nastavak
Razgovarao: Vladimir Bunjac
Drugovali ste sa Andrićem i bili jedno vreme sa njim u redakciji Književnog juga; drugovali ste i sa Krležom, iako ste se kasnije razišli. To me intrigira da vas nešto upitam. Vidite, kod nas su obično, pored ostalog, ljudi podeljeni na one koji navijaju za Partizan, koji navijaju za Zvezdu, koji navijaju za Hajduk..
Ja navijam za “Zvezdu”..ali nastavite.
Tako je i u literaturi: onaj ko je za Krležu, taj nije za Crnjanskog, ili nije za Andrića. Onaj ko je za Crnjanskog, taj manje voli ili ne voli literature one druge dvojice. Naravno, ovo treba shvatiti kao šalu, i želju da se nešto kaže i o literarnim opredeljenjima. Šta vi mislite o Krleži, Vašem savremeniku, o čoveku i piscu koji je istovremeno radio kad i Vi?
Ja i Krleža smo bili prijatelji, nekada u početku, kad sam došao u Beograd i bio u Zagrebu. U Društvu hrvatskih književnika sam izdao prvu svoju knjigu, dramu Maska. Ivo Andrić je bio moj prijatelj pedeset godina, tako reći. Znali smo se i to se ne menja. Drugo je kad bih pisao kritiku na papiru. Onda bih govorio sa obavezom, kao što piše kritičar, ovako ja mogu da govorim privatno. Ivo je za mene potpuno drukčiji. On se nikad nije tukao. Krleža liči mnogo više na mene, jer se on stalno borio. I literarno i politički i privatno. Ja sam se sa njim potukao u kafani. Ali, on je načinio jednu stvar ali zato što je bio srećan čovek: imao je ženu koja ga je u tome pomagala. To mu neće biti prijatno da čuje, ako čuje jednog dana. Ali, vidite, Krleža je u početku pisao i bio samo pisac. On je posle bio i političar, kako hoćete. On je nesumnjivo pisac velikog kvaliteta.
Ja sam mislio o njegovim afinitetima prema literaturi.
Da, kao književno delo! Pa, mi se jako razlikujemo zato što on piše jedan veliki roman, uvek isti, o propasti, takoreći, prvog sveta, pre prvog svetskog rata, o Austriji. Njemu se desilo da su u Gracu za Glembajeve rekli da je to eine ostereichische familie, jedna austrijska familija. Svaki pisac doživi takve stvari. Ali, on radi ove eseje, koji se meni naročito dopadaju. Kad on govori o arhitekturi u Dalmaciji, govori kao da je sto arhitekata u sebi imao. On je velikog formata. To niko ne treba da mu oduzme. To ne znači da se ja slažem sa svim. Ono što je napisao o beogradskom groblju (u Ristićevim svedočanstvima) ja bih mu jedan tanjir ili lonac nabio da je tu. Ali, ni to ne znači da Vi možete da imate prava da ga negirate kao pisca. Ja ću, kao što je knjiga Itaka i komentari, da štampam i jednu drugu knjigu, sličnu, koja će se zvati Serbija i komentari, i tu će se videti šta je Pandurović pisao o nama. Za Pandurovića Simu, na primer, Krklec je mnogo veći pesnik nego Krleža. Znate, to je čudo! A ja, smatram, da je Krleža, ipak, iznad mog prijatelja. Krleža je imao sreću da je celog svog života radio samo književnost, samo teatar, samo umetnost, da nije nigde skrahirao, da ga nisu ubili, da nije pao, da nije umro. Imao je tu sreću. Vidite, u životu nije sve onako kako Vi hoćete.
Mislim da je Krleža jednom pisao o Vama da pevate mutno, ali sugestivno. Smem li da vas pitam, kako biste Vi rekli, kako Krleža piše?
Pa, Krleža ima, pre svega, jedan opus. Drugo, mi smo zajedno počeli, pa ja imam simpatije za njega. Mi smo se razišli, to je drugo pitanje. Ljudi se razilaze u životu i to zbog kojekakvih glupih sitnica. Veliki pisac sa velikim opusom, sreća je da je mogao sve to da ostvari. Sada sam zaprepašćen njegovim dnevnikom koji objavljuju u Politici. Jer, on tu žive ljude ima mrtve, mrtve ljude ima žive itd. To je haos jedan koji je strašan. Kako je mogao da vitalno izdrži da to radi, to je drugo pitanje. Inače, smo se razišli, pa ja zato ne mogu bogzna šta da kažem o tome, no nesumnjivo smatram da je veliki pisac.
Uvek se izdvaja trojka, kao trolist naše književnosti, Andrić, Crnjanski, Krleža. Znate li svoje pravo mesto?
Rang liste književnika i kniga ništa ne znače. To je besmisleno. Mnogo godina, ponekad, mora proći pa da se dođe do istine i pravih vrednosti. Dvadeset i prve, dvadeset i devete, trideset i druge, trideset i pete, kada sam napustio sve i otišao u diplomatiju, i kasnije, i naročito kasnije, mene su pljuvali, kovali zavere protiv mene, organizovali hajke, kamenovali su me, izmišljali intrige, a sad se govori i piše kako sam u samom vrhu jugoslovenske književnosti. Šta tu da se kaže, nego da pisac mora da računa na prokletstvo svog poziva. Svi mogu da nas kleveću i vređaju. Istina i sam sam često izazivao svoju sudbinu. Ja sam prznica, svađalica, inadžija, znam to, i to mi ne smeta, volim borbu.
Andrić i Krleža su veliki pisci i pošto sam ja među njima, drago mi je. To je veliko priznanje, bez obzira na sve ono što sam ja od kritike doživljavao više od pedeset i pet godina.
U tuđini sam bio preko trideset godina. Da sam sve to vreme imao spokojstvo u svom stanu u Beogradu, da se nije dogodilo sve ono što se dogodilo, ja bih danas imao mnogo više knjiga i postigao bih mnogo više. Nisam imao tu sreću i naklonost sudbine, kao Krleža i Andrić.
Dobar deo Vašeg života pratila Vas je politika. Da li Vas i sada ponekad obuzme želja da se njome bavite?
Ne bavim se politikom, niti me ona više interesuje. Ja sam samo književnik. Politika je davno prestala da bude sastavni deo moje ličnosti.
Ipak, možda je ostalo nešto od one politike koja je u vezi sa slobodom stvaralaštva?
Misliocu, a to znači umetniku, književniku, naučniku, ne možeš zabraniti da pronalazi nove puteve. Ne možeš književniku držati pero i umesto njega pisati; naučniku ne možeš oduzeti mikroskop; hirurgu skalpel, i umesto njih raditi njihov posao. Nedostatak slobode počinje političkim sugestijama, a diktatura je sledeći korak: zabrana slobodnog stvaralaštva!
Nastaviće se
