Piše: M. Rajković
Gledalac TV serije „Montevideo“ mogao bi postaviti pitanje: otkud u romantičnoj priči o fudbalu pisac Miloš Crnjanski? Sam Crnjanski bi odgovorio: „Sve je u vezi, na svetu“.
Tridesete godine prošlog veka sportski Beograd je bio u znaku priprema fudbalske reprezentacije za prvo svetsko prvenstvo u Urugvaju, Kup Žila Rimea (predsednika FIFA), bojkota državnog tima hrvatskih igrača, klupskog rivalstva Jugoslavije i BSK. Na književnoj sceni prve „Seobe“ M. Crnjanskog, u izdanju Gece Kona (obojica su rođeni u Čongradu, Mađarska) bile su izuzetan događaj. Roman je dobio nagradu Srpske kraljevske akademije.
Arhitektonsko-urbanistički izgled prestonice te godine sačuvao nam je Jeremija Stanojević na svojim fotografijama.
Crnjanski je bio poznat ne samo po svom novom, prevratničkom duhu u književnosti, nego i kao veliki ljubitelj sporta. U grupi intelektualaca-sportista, koji su osnovali nedeljnik „Sportista“ (maj 1924), bio je jedini književnik. Među srpskim literatama minulog veka niko se kao pesnik „Sumatre“ nije tako strastveno i svestrano bavio sportom (igrao je fudbal, veslao, jedrio, vežbao, mačevao, skijao, trenirao boks). Sa floretom u ruci, govorio je njegov učitelj mačevanja, imao je „brzinu ludaka“. Milorad Gaković Siki je pričao da je u svojoj školi boksa mnogo očekivao od Koče Popovića, ali „najtalentovaniji, za boksera, borca-takmičara ipak je bio Miloš Crnjanski“. Privlačila ga je avijatika (reportaža „Nadzemaljska lepota Srbije“). Pisao je o zimskom sportu, u listu „Vreme“ objavio razgovar s tadašnjom prvakinjom države u smučanju Jelkom Šulgaj (autor ankete „Najsrećnije žene Jugoslavije“). Kao ataše za štampu našeg poslanstva u Rimu, u svojim četrdesetim, „silazio spustovima, kud nije trebalo, i kud inače ne bi smeo“ i učio tenis.
OD KAMENOLOMA – KANTRIDA
MALO je poznato da je Crnjanski izdejstvovao dozvolu da sa Viktorija kamenolom na Kantridi pretvori u fudbalsko igralište, kasnije čuveni stadion Rijeke.
Taj zadatak mu je poverila uprava kluba jer je direktor mađarskog preduzeća kome je kamenolom bio izdat u najam za potrebe izgradnje riječke luke, bio rođak. Na otvaranju je gostovao zagrebački Građanski.
Crnjanski je, kako sam kaže, tada „malo mario za poeziju“, učio je italijanski, čitao Kardučija, provodio se. Tu 1913. smatrao je za „najlepšu godinu“ svog života.
Fudbal je, međutim, bio i ostao njegova najveća sportska ljubav. Kao gimnazist u Temišvaru, gde je porodica Crnjanski živela od 1896. do 1912, igrao je centarfora ili levu polutku, najpre u klubu gimnastičara, a zatim u profesionalnom klubu železničara Kinjiži, u kome ih je, veli, trener Sidon (biši igrač UTE) učio „neverovatnim grifovima“. Igrao je pre Velikog rata kao student na Rijeci (tada se zvala Fijume), u sušačkoj Viktoriji i Novom Sadu (MTK) a posle rata u Beogradu i Pančevu.
Sa slavom vodećeg avangardnog pesnika i prozaiste („Lirika Itake“, „Dnevnik o Čarnojeviću“) bio je kapiten, registrovani fudbaler pančevačkog Banata (Beogradska župa). Kao veteran igrao je za old-boj tim Jugoslavije, za koju je navijao. U ovom klubu su igrali njegovi đaci iz Četvrte muške gimnazije (Milutinac, Đokić, Hrnjiček – putovali u Montevideo) a šurak Jovan Ružić, prvi srpski internacionalac, bio je funkcioner.
Kao fudbaler u Pančevu upamćen je po „elegantnim, inteligentnim i efektnim potezima“, tehnički doteranoj igri, golovima, ali i po žustrom ponašanju prema sudijama.
O svom odnosu prema fudbalu ostavio je traga u pismima Ivi Andriću kada je ovaj službovao u našim poslanstvima u Vatikanu i Bukureštu, u „Itaki i komentarima“ (1959), intervjuima. U jedinom sportskom, za „Sportistu“, juna 1930, kaže da bi više voleo da igra u prvom timu Jugoslavije, no da opet dobije nagradu Akademije.
Crnjanski je, veli, „odrastao u fudbalu“ i fudbal nikada nije mogao da zaboravi. Sećao se svojih saigrača sa Sušaka (Prestinija, Grandića, levog beka Brane, Mađara Jao Pište, čuvenog centarhalfa, koji je, 1914, kada je počeo rat, činio sve da mu pomogne da pređe u Srbiju), utakmica protiv Hajduka u Splitu. Među igračima Jugoslavije najviše je cenio Luburića, Dragana Jovanovića Ženu („tip prvoklasnog engleskog fudbalera“) i Milutinca („tip naše rasne igre“). O vedetama BSK, Moši i Tirnaniću, govorio je: „Oni su neosporni majstori i lepših poteza ja nisam video ni pri velikim utakmicama u inostranstvu“. A gledao je tadašnje velikane: Rapid, Ferencvaroš, Seltik…
Kada se, posle decenija stranstvovanja, vratio na svoju Itaku, navijao je za Crvenu zvezdu. Vladimir Bunjac je taj podatak zabeležio u Razgovorima sa Crnjanskim. I ne sačekavši pitanje, piše Bunjac, odgovorio je: „Ja navijam za Zvezdu, ali nastavite“.
Prema kazivanju književnika Milosava Buce Mirkovića, ta ljubav je rođena na „Hajberiju“, starom Arsenalovom stadionu, u „majstorici“ KEŠ koju je beogradski tim igrao protiv Glazgov rendžersa: „To nije bilo navijačko opredeljenje u pukom smislu već osećanje jedne visoke kulture sporta koju je Zvezda na najbolji način tada demonstrirala“. O tome je JSL „Sport“, povodom premijere filma „Seobe“ Saše Petrovića, prvi pisao.
Kazao je tom prilikom da je gledao još neke jugoslovenske timove, ali da je Crvena zvezda, i pored poraza (1:3), najbolja. Bila mu je ispunjena želja da se odmah posle utakmice upozna sa Zvezdinim fudbalerima. Crnjanski je bio školovan igrač i znao je da gleda fudbal i procenjuje aktere na terenu.
- Po povratku u zemlju Crnjanski je, svedoči Mirković, retko išao na stadione, sem nekoliko puta (jednom je Miljanić poslao kola po njega) ali se uvek interesovao za svoju Zvezdu, posebno bi pitao koju je ocenu dobio njegov ljubimac Dušan Savić. U jednoj karti iz mestašca Fijezole kraj Firence, gde je uglavnom napisao poemu „Stražilovo“, pita me: Šta se to pobogu događa sa Crvenom zvezdom?
Kao da je danas napisana. „Život ima vrlo čudne veze. Ja te veze nazivam sumatraizmom“, pisao je autor „Kod Hiperborejaca“, najneobičnije (sumatraističke) romaneskne tvorevine i u svetskoj beletristici.
Beskrajni plavi krug, i u njemu Zvezda.
http://www.novosti.rs/vesti/sport.294.html:370081-Crnjanski-pisac-fudbaler-bokser-skijas
