Ako se pitamo šta je bio južnoamerički bum, onda je to, u slučaju Argentine – Hulio Kortasar i njegov roman „ Školice“. Dakle, negde u vreme kada se i kod nas pojavljuju prvi tekstovi koji će kasnije biti okarakterisani kao postmoderni, Kortasar piše svoje „Školice“ ( 1963 ), koje su postmoderan tekst par excellence. Umesto predgovora, Kortasar piše Upustvo za upotrebu. Roman može da se čita na više različitih načina, kako Kortasar predlaže, nelinerano , dakle preskačući poglavlja, a sam tekst je podeljen na tri dela: S one strane, S ove strane, Sa drugih strana ( Neobavezna poglavlja ). Jasno je, dakle, da će čitalac ovde imati učešća, a bogami i posla, kada bude odlučio da ovaj roman pročita, pređe kao školice, da se suoči sa ovim tekstom koji je, čini nam se, pisac želeo da učini što napornijim, neprohodnijim, da čitaocu uzme vreme, pažnju, tražeći ljubav za književnost, strast. Ali isti taj čitalac, kada pročitani roman spusti na sto, osetiće taj BUM. Nešto se desilo. Nešto je odjeknulo u meni i posle ove knjige ja više nikada neću biti isti. Bum se desi ili ne desi. Ko ga je osetio zna o čemu pišem i ima mnogo sreće. Mnogo puta sam pokušala da objasnim šta je za mene književnost, zašto neku knjigu volim ( pisca volim samo jednog ), ali uvek se nekako zapetljam i sagovornikovo klimanje glavom me obeshrabruje, jer znam da se to ne može objasniti, kao što ni ja sagovornikovu ljubav i strast prema nečemu i za nečim, neću do kraja razumeti. Sada pišem o Školicama i evo me opet – objašnjavam tu moju ličnu impresiju. Da, možemo govoriti zašto su Školice, upravo to – bum. Kortasar je koristio sva postmoderna rešenja: nelinearnost, intertekestualnost, fragmentarnost, motiv igre i lavirinta, a i čitaoca je uvukao u svoj roman kao obaveznog saučesnika. Autor je hteo prvo svoj roman da nazove Mandela. Mandela je arhetipski kosmogram u obliku kruga upisanog u kvadrat izdeljenog na lavirintske podeoke kroz koje su se u vedskoj Indiji razrešavale antinomije mikro i makro kosmosa. Naravno, kao sve u romanu, ni pojam mandele, koji je pored školica, najvažniji lajt – motiv, nije slučajan. Razrešenje mikro i makro kosmosa je ono čime se ovaj gorostas zapravo i bavio. On je to mogao. Njegovi junaci razmišljaju o tome, njegove školice treba da dovedu do neba, gde bi valjda čovek postao deo tog makro, i tako sebe razrešio? Njegov tekst u kom se gubite kao u kakvom lavirintu, a sve vreme osećate težinu celine, je mandela koja pulsira tražeći razrešenje antinomije duboko ličnog ( mikro ) i nesvesnog zajedničkog ( makro, a setimo se samo Ujevićeve pesme Pobratimstvo lica u svemiru ). Da li se može stići do Neba, da li se može pobratimiti sa licima u svemiru, ne znamo. Ne znamo, jer junaci nikada ne doguraju kamenčić do poslednjeg polja. Postoji ta scena kada Orasio posmatra Talitu, neku vrstu zombi Mage:
„(…) Oliveira shvati da se sve vraća u svoj poredak, da će prilika u ružičastom obavezno odabrati pljosnat kamen među svima onima koje je osmica gomilao na ivičnjaku leje, i da će Maga, jer je to bila Maga, saviti levu nogu te vrhom cipele uputiti kamičak u prvi podeok školica. Odozgo je mogao da vidi Maginu kosu, luk njenih ramena, a i kako malo diže ruke da bi održavala ravnotežu dok sitnim skokovima ulazi u prvi podeok, dok upućuje kamičak ka drugom podeoku ( Oliveira blago zadrhta jer kamičak umalo ne izađe iz školica, samo ga je neravnina poda zadržala tačno na ivici drugog podeoka ) (…)“[1]
Ovde ćemo stati sa citatom, jer je dovoljno da pokaže da je igra = život. Iako ništa nije izvesno u romanu, slutimo da je i Orasiju i Magi kamičak izašao iz školica, oboje su prešli preko granice – Maga je preskočila, kako Orasio sluti, ogradu mosta u Parizu, a Orasio je , kako mi slutimo, skočio kroz prozor neke ludnice u Buenos Airesu. Za razliku od onog motoa „život je igra“, ovde je igra život, kao u Popinom ciklusu Igre. I to surova igra. Jedan pogrešan potez i sve se završava, a mnogo pametnih, proračunatih ( da li ? ) srećnih poteza vodi ka nebu, ka poslednjem podeoku školica.
Roman i na makro i na mikro planu funkcioniše kao igra. Kao naslov i lajt-motiv romana uzima upravo igru – školice, koju, verujem, svi znamo kako se igra. Zašto kažem da i na mikro planu funkcioniše kao igra ( ako smo na makro planu već pokazali, navodeći Kortasarev predlog čitanja na preskakanje )? Junaci romana se igraju, u smislu zamene identiteta ( Orasio i Traveler kao doppelgänger -i ) svako može da bude bilo gde, upravnik cirkusa ili upravnik ludnice, svejedno je, zatim igranje sa životom – a to je tek igra, kada Talita prelazi „ most “ napravljen od dve daske koju drže Orasio i Traveler, svako na prozoru druge višespratnice. Talita nikada neće preći most, kao što neće ni dogurati kamenčić do neba. Roman funkcioniše kao lavirint, još jedno postmoderno rešenje. Na makro planu, već smo objasnili, njegovi nazivi poglavlja sugerišu da se može krenuti sa različitih strana, a poznato je da je roman Kortasar zamislio kako počinje upravo sa 41. poglavljem i Talitinom igrom – prelaskom preko mosta ( most je takođe važan motiv Kortasarove proze ). Na mikro planu lavirinit funkcioniše na više načina. Evo još jednog reprezentativnog citata. Orasio napušta govornicu, jer je prekoračio svoje vreme za razgovor, a baš je pričao o snu koji je sanjao, i njegovim izlaskom iz govornice se završava 100. poglavlje:
„Oliveira zategnu sako i izađe iz kabine. Službenik mu je na uvo siktao sve po spisku. ‘Kada bih sada imao nož u ruci’, pomisli Oliveira vadeći cigarete, ‘možda bi ovaj klipan počeo da kokodače ili bi se pretvorio u buket cveća’. Ali stvari se skamene, užasno traju, treba zapaliti cigaretu, samo da se ne ispeče, ruka mu prilično drhti, treba dalje slušati dreku onog kulova koji se već udaljavao ali se ipak svakog časa osvrtao i davao mu neke znake, a razroka i trgovački putnik su ga merkali jednim okom dok su drugim već motroli na staricu da ne prekorači svojih šest minuta; bakuta u kabini je bila pravi primerak Kečua mumije iz Muzeja Čoveka, jedna od onih koje osvetljavaju čim posetilac pritisne malo dugme. Ali bilo je zapravo obratno kao i u tolikim snovima – starica je iznutra pritiskivala malo dugme i započinjala razgovor sa nekom drugom staricom u ko zna kom potkrovlju ogromnog sna“ [2].
Samo ovaj pasus u sebi sadrži neke od glavnih odlika romana : opozicija java – san; lavirint; transparentnost vremena i prostora; donekle i horornu scenu, ali i ono što zovemo inception, neku vrstu slike u slici, sna u snu. Kao da vidimo Orasia kako spava i onda ga zumirmo – u njegovoj glavi se odvija citirana scena i vidimo tu staricu koju posmatra Orasio; zatm sledi zoom out, ubrzano pomeranje kadra, ono što bi se nazvalo long shot: Pariz i mnogo starica umnoženih u stotine primeraka, i stotine potkrovlja, da bi se svo to gomilanje ponovo završilo u Orasijevoj glavi koji spava i sanja kako se udaljava od govornice u kojoj neka bakuta s one strane pritiska dugme. Tako bi lavirinit, igra i učestvovanje čitaoca u tekstu (njegovo tumačenje sna i jave) moglo da se pokaže i na jednom pasusu ovog romana. A tekst Ksenije M. Vulović pokazuje kako „ poglavlje 34. na mikroplanu oponaša strukturu celog romana“.[3] Postomoderna proza je često okarakterisana samo takvom, postmodernom, kao da to samo po sebi govori o kvalitetu teksta. Ali ja sam onaj tip čitaoca koji sem za izazovom koji nudi jedan postomoderan tekst, tragam i za onim što je, po rečima Linde Hačion, izgubilo svoju utemeljenost tamo negde gde se visoki modernizam prepuštao postmoderni. Kaže Linda Hačion, jednostavno: „ Centar više ne stoji čvrsto“.[4] Poljuljane su sve vrednosti koje je zagovarao visoki modernizam, sada:
“postmodernistički roman dovodi u pitanje čitav skup uzajamno povezanih pojmova, koji su povezani onim što lagodno označavamo kao liberalni humanizam: autonomiju, transcedentnost, autoritet, jedinstvo, totalizaciju, sistem, univerzalizaciju, centar, kontinuitet, teleologiju, zatvorenost, hijerarhiju, homogenost, jedinstvenost, poreklo“.[5]
Ako ništa ne stoji čvrsto, ako se ne zna šta je dobro, a šta loše, šta je lepo, ako nema nikakvog estetskog kriterijuma, ako se ne zna šta je važno, onda je sve samo zabava, samo megalomanska proizvodnja zabave i igre. Igre Kortasara, i ne samo njega, naravno, nisu to. Piše Marjana D. Ćosović: „ Za modernog čovjeka jednolinijski sistem čitanja bio je previše monoton i spor, a premalo izazovan. Klasični sistem čitanja prestao je da odražava način na koji je moderni čovjek doživljavao svijet “[6] Jao, jadni, siroti moderni čovek! Dobro je tamo nekad razmišljao Ivan Galeb, čovečanstvo se prozlilo, ne treba mu fabulirati. Znao je još 1957. da nema svrhe. Treba ga zabavljati, izgleda.
Međutim, postomoderna nije zaboravila odakle je potekla i kakav teret prošlih vekova i ozbiljnih pitanja nosi na svojim plećima. Pitanja na koja se nije još odgovorilo, čekaju. Da li kroz igru, lavirinte, skrivene poruke u ukrštenicama, egzotičnim metaforama, najneverovatnijim eksperimentima, odgovori se moraju dati, do tad pitanja čekaju, vrebaju. Pogledajmo Kortasarove junake, pa oni su zabrinuti, opterećeni upravo takvim pitanjima! Gde je nestala klošarka ispod mosta sa kojom se Maga družila? Gde je Maga, šta sanja? Šta je ljubav, šta je seks, prijateljstvo, pa ovaj roman ima i deo u kojem se matematički dokazuje nepostojanje pakla, čitajući ovaj roman zavolela sam tog starog hipika Alena Ginzberga. Remek – delo postomoderne proze. Možda je to za mene bum, ne toliko forma, koliko činjenica da se nakon čitanja umemo zapitati nad osnovnim stvarima kao što su ljubav, smrt, seks, san, sreća, i to – mandela, vekovna potreba čoveka da objasni sebe, da konačno može da kaže da i on pripada nečemu sem svojim trošnim kostima i mesu koje truli.
„ Nikad neću prestati da osećam kako se tu, tik uz moje lice, upleteno među moje prste, javlja nešto kao zasenjujuće rasprskavanje prema svetlosti, neka provala mog bića prema svemu što je drugačije od mene ili je izvan mene, nešto beskrajno kristalno što bi moglo da se zgruša i da se raspline u sveopštoj svetlosti van vremena i prostora. Kao neka vrata od opala i dijamanata, odakle čovek počinje da bude ono što uistinu jeste, a što neće, ne ume i ne može da bude.“[7]
Znam kako smo mi igrali školice. Kada bismo došli do kraja, proglasili bismo pobednika i onda kretali ispočetka da igramo. Nešto kao Sizifov posao. U ovom romanu bi se mogao pročitati i jedan Kortasarov dijalog sa Kamijem – njihovo shvatanje Sizifovog posla je drugačije. Kami završava svoj esej o Sizifu rečenicom: „Sizifa treba zamisliti sretnim“.[8] Pre toga piše kako ga zanima Sizifovo lice u momentu kada dogura kamen na vrh strmine i pogleda put koji je prešao. Tako i Kortasar zamišlja lice, ovde jednog drugog čoveka – Adama. Za razliku od Kamija i njegovog Sizifa čije je lice „već i samo kamen“, ali ga ipak zamišljamo sretnim u tom znoju i naporu, evo šta kaže Kortasar, promatrajući jedno drugo lice:
„Možda je Eden, kao što neki tvrde, mitopojetska projekcija srećnih vremena provedenih u majčinoj utrobi, koja ostaju u nesvesnom. Odjedanput bolje shvatam strašnu kretnju Mazačovog Adama. On pokriva lice da bi zaštitio svoju viziju, ono što je bilo njegovo; u toj malenoj ručnoj noći čuva poslednji pejzaž svoga raja. I plače ( jer onaj pokret ujedno i propraća plač ) kada shvata da ne vredi, da je prava osuda ono što već počinje: zaborav Edena, odnosno ovnujski konformizam, jeftina i prljava radost rada i znoja lica našeg i plaćeni godišnji odmor “.[9]
Kao što bi Kami Sizifa zamislio sretnim, tako možemo i mi čoveka zamisliti sretnim. Dok igra svoje školice, trudi se da uvek bude u okviru linija, samo da igra traje, samo da se ne padne u ambis ( a gde je tek Orasijevo spuštanje u podrum sa Talitom … ) i taj plaćeni godišnji odmor. I tako –
Sve dok ima ruku
Sve dok ima nogu
Sve dok ima bilo čega.
Jelena Zelenović
[1]Kortasar, Hulio. Školice. Prosveta, Beograd, 1984.str. 329
[2]Kortasar, Hulio. Školice. Prosveta, Beograd, 1984, str. 468
[3] Vulović, M. Ksenija. Čitanje između redova: 34. poglavlje „ Školica “ Hulija Kortasara. https://drive.google.com/file/d/0Bx6PfhyqzA4PdlM1YklGUkpJZjQ/view
[4]Hačion, Linda. Poetika postmodernizm,.Svetovi, Novi Sad, 1996.str.30
[5] Isto, str.105
[6] Ćosović, D. Marjana.„Školice“ Hulija Kortasara kao model postmodernog romana. Phihologia Mediana: godišnjak za srpsku i komparativnu književnost, god. 5, br.5, Niš, 2013. str.305
[7]Kortasar, Hulio. Školice. Prosveta, Beograd, 1984.str.373
[8]https://www.scribd.com/doc/134957745/Albert-Kami-Mit-o-Sizifu
[9]Kortasar, Hulio. Školice. Prosveta, Beograd, 1984.str. 523.
