Možda nema bolje definicije života nego nazvati ga pokret, niti veće pohvale upućene umetniku nego reći mu da je sasvim živ kao stvaralac, da je njegovo delo neprestano menjanje. Pokret, promena, to su stavovi koji su oduvek vladali umetničkim delovanjem Fernanda de Sisla, ali osim toga, na poslednjoj izložbi – desetak crteža koje je izložio u Astrolabiju – i jedno i drugo su takođe tema izložbe.
Najveća novina na tim crtežima ugljem, tušem ili pastelom nije to što se na nekom od njih kristalizuju figurativni motivi, jer u Sislovom apstraktnom slikarstvu oni su bili skoro uvek nagovešteni, naslućeni (a jednom, pre pet godina, nedvosmisleno su prodrli u obliku jata ptica), nego način na koji se uobličavaju slike na hartiji. Neke od njih su studije goluba u letu, koje treba da zateknu, uhvate, ovekoveče linijama i senkama ljupkost i sklad, tajnu i sreću neuporedivog prizora: ptice koja seče vazduh. Događaj je sitan i banalan, iskustvo koje je svako bezbroj puta ponavljao i posmatrao, ali je ipak dovoljno da ga inteligentan i vešt potez rukom zabeleži i izdvoji u malom belom pravougaoniku, pa da taj beznačajni atom stvarnosti, let goluba, postane nedokučiva tajna, raskošno čudo.
Pored „verodostojno” kreiranih bića, što su naprosto klasične vežbe, pojavljuju se antipodi: radikalna defiguracija stvarnosti, hibridi u kojima predmeti i bića došli iz života mešaju se i raspadaju isključivo u ritmu mašte. Ili tačnije, želje, jer je reč o delima u kojima je uočljiv erotski element. Svi ti crteži su varijante jednog te istog fenomena: metamorfoze.
I na svima njima, kao dodatak ili kao posteljica, nepromenljivi osnovni element kompozicije, nalazi se stari Sislov motiv: kameni oblik – totem, idol, tumulus, stela – oko kojeg se već godinama organizuju njegove slike. Ovog puta, na nekim od tih crteža, na figuri niču, kao na statuama iz čuvene pesme Rubena Darija, kozije noge i ženske grudi. Nagoveštaji ženskosti zagrevaju i senzualizuju kamen, pretvaraju ga u erogeni predmet, uzrok i izvor uživanja. U isti mah, na tim istim crtežima ponovo se pojavljuje, pomešan sa tim starim elementima, drugi stari stanovnik slikarove lične mitologije: ptica. Ovde, međutim, nije reč o aluzivnim detaljima – peru, kandžama, kljunu – sa njegovih slika, srodnicima ptica sa prehispanskog tekstila i grnčarije, to jest o ptici iz umetnosti i istorije, iz sna i folklora, nego o ptici iz života i iz jave, koju gledamo kako umire, raspada se, meša se s kamenom, i tako se pretvara u žrtvenik, u pozornicu krvavog obreda.
Mučna teorija De Sada i Bataja da je erotizam nerazdvojan od smrti, da ljubavna želja, ispoljavanje punoće života, u okrilju čuva sopstveno poricanje, zato što, kada se slobodno rasprostre do krajnjih konsekvenci, uvek postaje nasilje koje traži uništenje i smrt predmeta želje, na ovim Sislovim crtežima pretvara se u alegoriju. Na predačkom totemu spajaju se – postaju jedno biće mada ne prestaju da budu različite stvari – želja, materijalizovana u bujnim grudima, u ženskim oblinama, i smrt, prisutna u obliku tih ptičijih leševa, oblika za koje naslućujemo da su upravo prineti na žrtvu, još topli. Ljubav i smrt: jedna predstava dve krajnosti između kojih osciluje čovekov život. Ako na bezmalo svakoj slici, figurativnoj ili nefigurativnoj, nazadnoj ili naprednoj, postoji neki teatralni element, dijalog uz osmeh ili kroz suze, unutar sudbonosnog prostora (sudbonosnog po tome što se njegove granice ne mogu prekoračiti) bića koja je tu sazvala neka suverena i spoljašnja volja kako bi nešto saopštila, na ovim Sislovim crtežima to je posebno upadljivo. Taj dijalog koji, u ovom slučaju, nemo započinju figure čije se granice gube jedne u drugima, vodi se oko pitanja središnjih za ljudsko iskustvo: oko želje za uživanjem i svesti o konačnosti, oko hitnosti želje i predosećaja smrti.
Ima, naravno, mnogo vrsta pokreta i bezbroj mogućnosti za promenu. Sislov pokret je pokret u mestu i promena ka unutra. Zapravo, to je pokret koji ga ne odvaja od korena koji znače suštinu, koji ga hrane, koji njegovom slikarstvu omogućuju da raste samo uvis, pokret koji znači istraživanje i prodiranje u utrobu onog komada stvarnosti u kojem se gnezdi njegova umetnost, iz kojeg uzima svoje motive, svoje simbole, svoje ludilo i svoju snagu. Ukratko, to je slikarstvo koje, poput drveta ili čoveka, sazreva, raste, kreće se, i stalno je nešto drugo iako je uvek isto.*
Prevela sa španskog
Aleksandra Mančić
* Ovaj tekst Mario Vargas Ljosa je napisao povodom izložbe koju je njegov sunarodnik i prijatelj, slikar Fernando de Sislo, imao u galeriji Astrolabio u Limi, godine 1976.
