Kod Hiperborejaca I
Diana (3)
Kad se te noći vratih kući, sedoh da prepišem početak putopisa sa Islanda, koji čitalac, eto, sad čita.
Island je daleko, veliko, ostrvo, veliko kao Bugarska, na putu u polarne predele, a najdocnije naseljeno od svih evropskih zemalja. Kažu da su antički Grci znali o tom ostrvu samo mornarske bajke.
Mislili su da tamo počinje neki nepoznati svet, gde žive neka čudna ljudska bića: Hyperborejci. Rimljani su mislili da je tamo kraj sveta i zvali su ga, kažu; Thule ultima. Thule, na kraju.
Sad je to najmodernija država, među severnim zemljama duž Okeana.
Ja sam to ostrvo, do gođine 1937, znao samo iz škola i iz romana, koji je Loti napisao, o islandskim ribarima.
Morsko dno tamo, između engleskih ostrva i Grenlanda sastoji se iz bazalta, vulkanskog tipa, koje se iz dubina dizalo do 400 metara pod površinu mora. Vulkani, koji su tu izbacivali bazalt, tečan, stvorili su, kažu, Island. Forme njegovih obala i sad su fantastične, a more oko tog ostrva i sad je divlje i burno. Nije čudo, jer se računa da jc taj bazalt morskog dna, koji se diže i spušta, veliki nekih 3.000 metara. Čitalac može zamisliti kolika je snaga prirode na tom putu do Hyperborejaca. I moj brod, stajao je tu, u magli, pred Reikjavikom, pred pristaništem, ceo dan, a nije mogao da uđe u luku. Brodsko zvono je zvonilo svaki čas, kao neka sablasna crkva. A sa kopna je odgovarala, urličući, jedna sirena. Island beše tu, pred nama, a brod mu nije mogao da priđe.
Na brodu se, za to vreme, služila, evangelička, liturgija i pastor je u salonu mrmljao, glasno, molitve za sve nas. Kroz to mrmljanje čuo se i cvrkut ptica u kavezima pored prozora.
Nikad nisam imao osećaj tolike samoće broda, kao tada.
Na Islandu je, međutim, te godine, bilo sve mirno.
Poslednja erupcija vulkana bila je godine 1924. Iako tamo i sad ima 130 vulkana, poslednja, veća erupcija — katastrofalna — zabeležena je 1783. godine. Te godine progovorio je vulkan koji se zove Laki. Njegova, sad već skamenjena, izbačena, lava, obuhvata površinu od 40 kv. kilometara. Da bih zamislio taj užas tog dana, kažu mi, da je prvi predznak onog što je posle došlo bio jedan ogroman oblak, kao i onda, kad je zasuta, kraj Neapolja, Pompeja. Posle tog oblaka pojaviše se u vazduhu stubovi plamena, a reke su se isušile na zemlji. Za nekoliko trenutaka, reka Ekafta, koja je široka 400 metara, bila se pretvorila u paru. Island se prolamao od grmljavine i podzemnog tutnja. Krajem septembra erupcije su trajale, neprekidno, pet dana. Veliki pisac Islanda, Gunar Gunarson, kaže: Ljudi su tada videli svojim očima kako kuće jure prema moru, u sunovrat. Davili su se u otrovnom dimu kraj bleska munja i šiktanja vatre iz zemlje koja se tresla. Oni, koji se behu zatekli na pašnjacima, stajali su u pepelu do kolena. Mogli su da posmatraju stoku u samrtnim mukama. Sused je gledao kuću suseda, kako plovi i kako se valja u reci od plamena, i kako nestaje.
Čitajući to ja pomislih, prvi put, da ljudi koji imaju takve uspomene, iz Hyperboreje, moraju imati na duši trag svega toga.
Posle vatre, na Island je došao led.
Ledeni glečeri, tamo, i danas, obuhvataju prostor veći nego što su, u Alpima, na Kavkazu, u Norveškoj, zajedno. A svake godine, morem, stiže i led Polarnog mora na Island, koji istočnu i severnu obalu tog ostrva, kao i Spitsberških ostrva, zatvara. Za vreme kratkog leta, međutim, nekad davno, stizali su na Island i ljudi. Monasi iz Irske. Vikinzi iz Norveške. A prvi među vikinzima: Floki Vilgerdarson. Za njega kažu da je pošao sa Farerskih ostrva prema severu, a kad je prošao prvi dan jedrenja, pustio je sa broda pticu, gavrana. Gavran je poleteo uvis, a zatim je uzeo pravac, nazad, prema Farerskim ostrvima. Kad je prošao drugi dan plovidbe, Floki je pustio drugog gavrana. Taj je poleteo uvis, a zatim se vratio na palubu broda. Tek kad je prošao i treći dan jedrenja, gavran je poleteo dalje od broda, prema severu, i pokazao put brodu, prema nepoznatoj zemlji. Na Islandu, sa čovekom, i sad ima mnogo gavranova i ja sam tamo video neobično krupne primerke tog crnog soja, koji je na Severu ptica junaka.
Floki je, kažu, stigavši na ostrvo sa svojim robovima, našao zaliv prepun riba. Riba je bilo toliko za hranu, da je Floki zaboravio da pripremi hranu i za svoju stoku, pa mu je u dugoj zimi sva pocrkala. Jedva je, kažu, u proleće, izvukao živu glavu sa Islanda.
Vratio se u Norvešku, a to ostrvo nazvao: Zemlja leda.
Priča se, posle, da je za Flokijem nagrnulo na Island još mnogo vikinga, iz Norveške, gde više nije bilo slobode, jer je kralj Haraldur, sa nadimkom ,,lepokosi“ (Halfranarson) bio zaveo tiraniju. Ti slobodni seljaci nisu hteli da žive u zemlji koja nije slobodna.
Na Islandu su našli zalive pune riba, i labudova.
Tako se priča, o čoveku koji traži Hyperboreju, kroz vekove, nastavlja.
Prvu decu izrodiše, kažu, dva para Ijubavnika, koji naseliše jedan južni zaliv, gde je vrvelo od labudova i labudovih krila.
U ono doba, izgleda, Island nije bio tako hladan, kao što je bio za Flokija, i kao što je i danas. Mirisna neka borovina pokrivala je zalive, iako niska, a bilo je i zelenih pašnjaka. Kad sam ja stigao na Island, 1937, islandska vlada počela je da seje neku naročito otpornu vrstu pšenice, koja je sazrevala i kod Hyperborejaca. Glečeri i vulkani ogledali su se, i te godine, u jezerima Islanda, koja su fantastično lepa. A kraj njih sam našao i čoveka i kratku sreću ljudi.
Tamo je, već godine 930, bilo narodnih sabora, a postojali su na Islandu i pesnici. Dva pesnika, skalda, Gunlaugur i Hrafn — tako se bar priča — toliko su se mrzeli, da su se tukli, u dvobojima. A pošto su ti dvoboji ostali nerešeni, rešili su se da odu u Norvešku i da tamo nastave svoj obračun. U Norveškoj su se toliko izboli, da su povukli u smrt jedno drugo i zajedno su sahranjeni posle toga.
Pre nego što legnem u postelju, u Rimu, pomenute godine, u svom stanu, svako veče, ja sad to prepisujem i beležim u svoj album u crnom povezu.
Osećam da to nema smisla, ali sam svako veče željan toga. Idućeg dana, pred veče, odlazim, opet, da tučem loptu, na isti teren tenisera u Rimu, ali ni matere, kao pečene ciglje, ni ćerke, lepe, kao kip Diane, nema. Taddeo mi kaže, da su otišle na utakmicu tenisera, u Liorenzu. Varoš, koju toliko volim.
Ja onda sedim sa trenerom, sa Taddeom, a posle mi prilazi kolega Bugarin, koji izgleda umoran, i brižan. Ni on ne zna šta ga čeka, kad Italija bude bila u ratu, kroz koji dan, ili kroz dve-tri nedelje dana. On seda do mene i traži, da mu se donese kafa.
Celu noć je, kaže, proveo, budan, uz kralja Borisa, koji je došao u Rim. Kralj, kaže, šifruje depeše poslanstva, lično. Nema ni u koga poverenja, ali njega je držao u predsoblju, da mu se nađe, kad zatreba.
Zatim mi pokazuje jednu lepu ženu, koja igra, pa mi kaže, da je to njegova poznanica, iz detinjstva. Nju čeka.
Ja onda posmatram mladu Bugarku, koja tuče loptu, kao da je rudar iz Pirin-planine, a odskače sa zemlje, kao da igra teškoto.
Kad nam je prišla, pitala me je: gde mi je žena?
Kažem nije u Rimu!
Kaže ni njen muž nije u Rimu!
Ako nemamo pametnijeg posla, nudi nas da idemo kod nje, da večeramo. Pokazaće nam sklonište, koje je nazidala u svom podrumu. Ima u njemu osvetljenje, telefon, mali bar, radio, toplu i hladnu vodu.
Velim, da idemo!
Moj prijatelj mi šapuće — da ona ne čuje — da ta lepotica vrti ceo svet, u Sofiji, i Rimu, oko malog prsta. Međutim, verna je mužu!
Ona odlazi da se okupa i presvuče, a zatim dolazi, okupana, namirisana, a korača kao bugarska garda. Kaže, za sebe, da je veliki patriota. A da joj ništa na svetu nije tako drago, kao Bugarska.
Velim, svet je veliki, ali je lepo da se ona, tako, ograničila.
Ulazimo zatim u njena, mala, talijanska, kola; koja nisu bugarska, nego od onih, koje Talijani, zovu: topolino, mali miš.
Ona vozi kroz rimske uiice, brzo, tako, da joj se sve sklanja, sa puta. Beže od nje, ne samo ljudi i žene, koji prelaze preko ulica, nego i dadilje i dečija kolica. Sklanjaju se, pred njom, ćoškovi, palate, crkve, automobili. Sedim pored nje, stešnjen, a gledam kako, pod njenom lepom nogom — koju je otkrila do kolena — škripe pedali.
Začas smo stigli pred njenu kuću.
Penjemo se, veselo, u njen, raskošan, stan. Ona nas pita šta želimo da večeramo? Velim, samo jednu francusku salatu, pa da iziđemo. Možemo nastavili na terasi ,,Valadier“. Ona zatim namešta ploču i svira nam jednu tužnu melodiju, makedonsku. Svi pevamo.
Posle odlazi da se presvuče, a posluga unosi, uskoro, veliku činiju, punu patlidžana i luka. A kad se vratila, domaćiea mi dovikuje: Eto ti, Srbine, salate Nigoise, ali po blgarski!
Dok pevamo makedonske pesme, ona me posmatra, sa mržnjom, svojim krupnim, crnim, očima, ne znam zašto. Zatim mi kaže, trudeći se da bude srdačna : njen prijatelj iz detinjstva pričao joj je, mnogo štošta, o meni.
Zna, kaže, da ženama pričam o polarnim predelima, i, da o polarnim predelima spremam jednu knjigu.
Ne razumem, Srbine. Kako možeš, osim svoje zemlje, voleti i drugu? Te tako daleke, puste, ledene predele? — Ona, kaže, voli samo svoju Bugarsku. Zatim me pita, a što sam bio tako snužden? Da nisam dobio premeštaj iz Rima? Ili me napušta žena?
Ja joj onda kažem ono što mi je rekao, onaj Papin lekar.
Razmišljam, kažem, prvi put, o smrti – na koju pre nisam mislio. Ne bojim se smrti, ali me čudi da dolazi tako iznenada, da je možda sasvim blizu. Sneveselilo me je to. Začudilo.
Ona se onda smeje, pa kaže, da sam srpska kukavica, ali da zaboravim to, pa da veče provedemo veseio.
Hoće da nam pokaže svoj podrum, pretvoren u sklonište. A posle možemo na terasu ,,Valadier“. Umreti je prirodno. U Bugarskoj svet umire prirodno.
Silazim dakle u njen podrum, da vidim njeno sklonište, koje je pripremljeno, za slučaj da Rim bude bombardovan, uskoro. Ona je sad u nekoj vrsti kombinezona, kao što ga nose avijatičari u Italiji, kad lete na veliku visinu. Kao da je obukla zlatno runo. Liči na Medeju.
Taj kombinezon, kaže, za slučaj napada, može da obuče, za dva-tri sekunda… I da svuče, kažem ja.
Ona se onda kikoće, pa kaže, da Srbin treba da pazi kako govori sa Bugarkom. Ne voli aluzije. U Bugarskoj — to da ne zaboravim — vlada veliki moral.
Na stepenicama, dok silazimo, mračno je i strmo. Ona ide pred nama, pa pali lampe u zidu, a moj prijatelj, njen drug iz detinjstva, vodi je pod ruku. Iznenada, ona odskače, kao gromom pogođena.
Kaže da ju je dodirnuo, na nezgodnom mestu. Da joj nije drug iz detinjstva, frljila bi mu, kaže, jedan, dobar, blgarski, šamar. Sa njom se, kaže, niko ne igra. Ne voli šalu. Kad je kod nje bal, onda je zbilja bal. Ozbiljno. Narav. Ima bugarsku narav, kaže. Smisao je života: biti ozbiljan. A ne ovako.
Moj prijatelj joj se izvinjava. Ja kažem svakako je bilo, nehotice.
Dole, u podrumu, sve je kao u nekoj priči. Dok napolju bude goreo Rim — Ijudi, žene, deca, kao u Varšavi (gledali smo to, tih dana, u bioskopu, koji se zvao ,,Quirinetta“), tu, dole, biće tišina i mir. Moći će da sluša muziku sa ploča, da čita, na tom plavom divanu od velura.
Fali joj, kažem, samo još neki Romeo, uz tango.
Ona me gleda nekim mutnim, dugim, pogledom.
Ne znaš, Srbine, Bugarsku — kaže. Za to je potrebna trava, visoka, u polju. Iskrena ljubav, a ne Romeo. Ona namerava, kaže, da ostane verna u braku. A kad bi joj se i desilo, ono drugo, moralo bi biti u polju. Gde bi mogla da se istutnji. — Ne znaš, Srbine, kakva je Bugarka.
Ona se smeje i toči nam u čaše talijanski maraskino.
Njen muž je general.
Da pričam, kaže, čula je da lepo pričam o Islandu.
Ja onda pričam o Islandu, kako je tamo, a ona me sluša pažljivo. Posmatra me tim mutnim, tamnim, pogledom. Vidim da su joj se svideli, naročito, ti, mali, čupavi, islandski, poni, koje sam na Islandu uzjahao.
- U stvari — kažem joj — ja i ne živim u Rimu, nego boravim stalno, ovih dana, u sećanju, na Islandu i Špitsbergenu.
Zato — kaže — Srbine, bratko, jer si se smrti uplašio.
Nisam — kažem joj stidljivo —- nego sam se setio kako tamo, na Severu, zima traje osam meseca. A mi u Italiji živimo u večnom proleću. — Može li da zamisli, kako se tamo moraju obradovati, proleću, ti mali čupavi neumorni konjići? Predeli se, skoro cele godine, nalaze u magli. Na njih, mesecima, padaju slrašne kiše. Sve je katkad zavejano. A onda dođe to kratko leto. Sunce ne zalazi ni noću.
Nema cveća tamo, ali je tundra, kao cvetni ćilim, sitan, modar.
Dodi, Srbine — kaže ona — u Bugarsku, da vidiš kako tamo ruže cvatu.
Ja joj pričam kako je na Islandu i noću vidno, kako je sve, što se vidi, bistro i plavo. Kako se strašni vodopadi slivaju. Kako nad čovekom neprestano neki divni oblaci putuju. A sa čovekom idu i ti mali, durašni konji. Glavati su, kao neka mitološka bića. A postali su proleteri na Špitsbergenu — vuku rudarska kolica u ugljenokopu. To su bili najbolji prijatelji čoveku. Ne gube nikad orijentaciju.
Dođi, Srbine, u Bugarsku, da vidiš kako Bugarin radi, vredno!
Moj poznanik joj kaže, kako pričam, da na Islandu ljudi još uvek nose herojska imena. Berberin se zvao, Halgrimur. Prodavac naočari za kratkovide zvao se, Haraldur.
Ona kaže, ponosito, da herojska imena i Bugari čuvaju.
Moj prijatelj priča ono što sam, o ljubavi na Islandu, pričao. O slobodi žena u životu. Ona onda kaže, da joj je toplo, i raskopčava kombinezon. Ja joj pričam kako tamo ima cveća, samo u staklenim baštama. Na Islandu jedu krišku dinje, sa uživanjem, kakvim osuđenik na smrt, valjda, puši poslednju cigaretu.
Domaćica se smeje na to, pa kaže da, u Bugarskoj, ima dinja, koliko hoću. A grudi joj se, dok se smeje, tresu, kao male lubenice u Bosiljgradu.
Pošto smo tako razgledali njeno sklonište, vraćamo se na sprat, u njen raskošan stan. Ona sad ide, iza mene, i pali, preda mnom, lampe u zidu, a zatim ih, iza nas, gasi, jednu po jednu. Moj poznanik, njen drug iz detinjstva, vodi je pod ruku.
Međutim, valjda je opet nezgodno dodimu, tek, ona odskače kao da ju je gromom pogodio. On se opet izvinjava, a i ja ga branim, da je to, mora biti, bilo nehotice. Znam da je, kažem, kavaljer.
Ona zatim odlazi da se presvuče, a ja pitam poznanika, šta to radi i kako mu se to, dvaput, desilo ? To je lepa žena, njegov drug iz detinjstva, nije lepo, to što je uradio.
On se smeje i kaže, nije on ništa kriv, takva je ona, njoj se to pričinilo. Ima još dve sestre. Sve su lepe, a kad su u Sofiji, vladaju. Zna on nju dobro. Još iz detinjstva, još iz Sofije. To je vatra živa. Verna je, međutim, mužu, talijanskom generalu. Neće da osramoti Bugarsku. A pošto sam ja Srbin, neće da na njoj vidim, ni senku.
Veliki je patriot.
A što se onda ne udade u Bugarskoj?
Udade se u inostranstvu, da traži prijatelje za Bugarsku.
Posle nas je domaćica, odvezla, na moju molbu, na Pincio. Da gledamo kupolu Michelangelovu. Izgled na Rim, sa terase ,,Valadier“, jako joj se dopao. Nudim je da igramo, ali ona kaže, da, kako tu igraju, sa obrazom na obrazu, ona igra samo sa svojim mužem. Obećava mi da ćemo, kad mi se žena vrati, i njen muž, možda moći i da igramo.
Jako je verna mužu, kažem joj. To je lepo.
Ona, kaže, prezire neverstvo u braku. Pa čak i kad bi se rešila jednom, kaže, iz radoznalosti, i na to, to nikad ne bi moglo da se desi u njenoj kući, u podrumu, u skloništu, niti ma gde, na divanu, i kad bi pristala na neku ljubavnu avanturu. To što Rimljani rade, nije lepo. To je gadno. Kad bi već došlo do toga, moralo bi biti negde u polju, u širini, gde ljubavnici mogu da se istutnje.
Videvši moje zaprepašćeno lice, ona se smeje veselo i glasno.
Lepo je, kažem, da se ona tako ograničila na svoju zemlju, ali je svet širok, svud ima dobrih ljudi. Nije lepo preterano voleti jednu zemlju. Lepa je, kažem, i Norveška. A tek da vidi Švedsku.
Sve je lepše u Bugarskoj, kaže, zadihano. Gleda me netremice.
Oko ponoći, ona nas svojim kolima vozi kući; ostavljamo prvo njenog druga iz detinjstva, a zatim jurimo kroz mrak do Sant Angela. Kao da smo negde na Cmom moru ukrali zlatno runo, pa nas vijaju.
Pred mojom kapijom, dok joj ja, učtivo, ljubim ruku, ona me poziva da sutra opet dođem na večeru. Hoće da mi, u svojoj kući, pokaže nešto. A to mi kaže, i ponavlja, tako tiho i nežno, da sam zaprepašćen. Moli me da o tom ne kažem ništa, ni svom bugarskom prijatelju.
Pitam se u sebi šta ta žena hoće — ali sam obećao da ću doći, opet.
Ona mi onda stiska ruku i kreće i odlazi brzo, kao da nosi municiju.
To veče ja sam dugo razgledao svoje filmove, koje sam snimao na Spitsbergenu. Iako je ta žena bila lepa, snažna, crna, kao Medeja, meni se taj tajanstveni poziv, nimalo, nije dopadao. Nisam je sumnjičio da me poziva na brakolomstvo, ali sam se u čudu pitao, zašto me zove, tako, tajanstveno, i gleda, dok me poziva, tako čeznjivo?
Zaspao sam srdito.
Sutradan, međutim, otišao sam njenoj kući i dočekan sam, od njene posluge, lepo, a rečeno mi je, da će se domaćica pojaviti, skoro. Sedeo sam zamišljen i smejući se sam sebi, u ulozi koju igram. Sećao sam se lepote doline Marice, koju sam voleo, i ružinog mirisa, koji je težak, ali meni mio. Pitao sam se, je li moguće, da je ta žena tako prepredena? Igra ulogu verne žene, a poziva u kuću, tajno, i nasamo. Šta hoće?
Tek kad se vrata, iza mojih leđa, počeše, tiho, da otvaraju, osvrnuh se, skoro uplašeno. Video sam domaćicu, u vratima, kako zastaje, i kako me gleda. Bila je, kao ranjena Amazona, podigla iznad glave jednu ruku. Smešila se. A bila je obukla bugarsku, narodnu, nošnju.
Htela je da mi pokaže bugarsku narodnu nošnju.
Miloš Crnjanski
Nastaviće se
