Jednostrano poznanstvo između mene i vas
ne razvija se najgore.
Znam šta je listić, šta latica, klas, šišarka, stabljika,
i šta se s vama događa u aprilu, a šta u decembru.
Iako je moja zainteresovanost neuzvraćena,
nad neke od vas specijalno se saginjem, a pred nekim dižem nos.
Imam za vas imena:
klen, čičak, lijander,
vresak, venja, imela,
nezaboravak,
a vi za mene nijedno.
Naše putovanje je zajedničko.
Za vreme zajedničkih putovanja razgovara se,
razmenjuju opaske o vremenu,
ili o stanicama minulim u zaletu.
Ne bi nedostajale teme, jer nas mnogo šta vezuje.
Ista nas zvezda u istom radijusu drži.
Na osnovu istih zakona bacamo senke.
Pokušavamo nešto da znamo, svako na svoj način,
a i ono što ne znamo slično je.
Kako znam i umem objasniću, samo pitajte:
šta je to gledati očima,
zašto mi srce kuca
i zbog čega moje telo nema korenje.
Ali kako odgovarati na nepostavljena pitanja,
ako si uz to neko
za vas tako ništavan.
Šiprag, šumica, livade i rogoz –
sve što govorim je monolog,
i vi ga ne slušate.
Razgovor sa vama je nužan i nemoguć.
Neodgodiv u užurbanom zivotu,
mada odložen za nikad.
Vislava Šimborska
