Dokaz za to da i nedovoljna, čak i detinjasta sredstva mogu poslužiti kao spas:
Da bi se sačuvao od sirena, Odisej je zapušio voskom uši i naredio da ga prikuju za katarku. Nešto slično su, razume se, mogli oduvek činiti svi putnici, osim onih koje su sirene primamljivale već iz daljine, ali u celom svetu je bilo poznato da to nikako ne može pomoći. Pevanje sirena prožimalo je sve, a strast zavedenih ljudi pokidala bi i polomila i čvršće predmete no što su lanci i katarke. Ali Odisej na to nije pomišljao, iako je možda, slušao o tome. On se potpuno poverio šačici voska i svežnju lanaca i nevino se radujući tim svojim hamajlijama, brodio je u susret sirenama.
E, ali sirene imaju jedno oružje još strašnije od pesme, naime ćutanje. Nije se, doduše, desilo, iako je, možda, mogućno zamisliti da se neko spasao njihove pesme, ali njihovog ćutanja zacelo nije. Ništa zemaljsko ne može odoleti osećanju da smo ih pobedili sopstvenom snagom, kao ni nadmenosti koja otuda proističe i sve povlači za sobom.
I zaista, kad je Odisej naišao, silne pevačice nisu pevale, bilo što su verovale da ovom protivniku može doskočiti još samo ćutanje, bilo što ih je izraz blaženstva na Odisejevom licu, koji nije mislio ni na šta drugo do na vosak i lance, naveo da potpuno zaborave pevanje.
Odisej, međutim, ‒ da to tako izrazimo ‒ nije čuo njihovo ćutanje; mislio je da one pevaju, a da se samo on sačuvao toga da ih mora slušati. Letimično je najpre video izvijanje njihovih vratova, duboko disanje, oči pune suza, upola otvorena usta, ali je verovao da to spada u pevanje arija koje su neuhvaćene njegovim sluhom, zamirale oko njega. Ali uskoro je sve skliznulo s njegovih pogleda uperenih u daljinu, sirene su bukvalno nestale od njegove odlučnosti, i upravo kad im je bio najbliži, nije ih više bio svestan.
One su se pak ‒ lepše no ikada ‒ protezale i vrtele, raspustile su i predale igri vetra svoju stravičnu kosu, a kandže su opustile po stenju. Nisu više želele da zavode, samo su još htele da što duže hvataju odsjaj sa Odisejevih krupnuh očiju.
Da su sirene raspolagale svešću, bile bi tada uništene. Ali ovako su ostale, samo što im je Odisej umakao.
Priča se, uostalom, i dodatak ovome. Odisej je, kažu, bio toliko natučen lukavošću toliki je lisac bio da čak ni boginja sudbine nije mogla prodreti u njegovu dušu. Možda je, iako se to ljudskim razumom više ne može shvatiti , zaista primetio da sirene ćute, pa je svoje upravo opisano ponašanje držao nasuprot njima i bogovima samo, tako reći, kao štit.
Franc Kafka
Preveo Branimir Živojinović
