XLI
U smiraj letnjih dana, pokatkad,
Čak kad ni daška vetra nema, učini se
Da prođe, namah, neki laki povetarac…
Ali drveće ostaje nepomično
Svim lišćem svoga lišća,
A naša čula ostaju obmanuta,
Obmanuta nečim što im je prijalo…
Ah, čula, ti bolesnici koji vide i čuju!
Da smo onakvi kakvi bi morali biti
Ne bi se javljala u nama potreba za obmanama…
Dovoljno bi nam bilo da osećamo jasno, životom,
I ne bismo ni primetili da postoje čula…
Ali Bogu hvala što na Svetu nesavršenosti ima,
Jer nesavršenost je već nešto,
I postojanje ljudi koji greše čudnovata je stvar,
I postojanje bolesnih ljudi daje Svetu neku draž.
Da nesavršenosti nema, postojanje bi bilo osiromašeno
za jednu stvar,
A mora da postoji mnogo stvari
Da bismo imali mnogo šta da vidimo i čujemo…
Alberto Kaejro (Fernando Pesoa)
