XLIV
Probudim se noću iznenada,
A moj časovnik sav prostor noći ispunjava.
Ne osećam Prirodu napolju.
Moja je soba nešto mračno sa zidovima nejasno belim.
Napolju je neki mir kao da ništa ne postoji.
Samo moj sat nastavlja da se bučno oglašava.
I ta stvarčica sa zupčanicima što stoji na stočiću kraj
mog uzglavlja
Guši svekoliko postojanje zemlje i neba…
Izgubim se načas u razmišljanju šta bi to moglo da znači,
Ali se brzo prenem i osećam kako se smejem u noći
krajičkom usana,
Jer jedina stvar koju moj sat znači ili predstavlja
Ispunjavajući svojom sićušnoću ogromnu noć
Jeste upravo taj neobičan utisak da on ogromnu noć
Svojom sićušnoću ispunjava…
Alberto Kaejro (Fernando Pesoa)
