Kad bih mogao da zagrizem celu zemlju
I osetim njenu slast.
Bio bih srećniji na tren.
Ali ja uopšte ne želim da uvek budem srećan.
Čovek, s vremena na vreme, mora da bude nesrećan
Kako bi mogao da ostane prirodan.
Nije baš sve sunčan dan.
I za kišom se vapi, ako je dugo nema.
Zato prihvatam i sreću i nesreću
Prirodno, kao neko što se ne iščuđava
Što postoje planine i ravnice,
Što postoje litice i trava.
Najvažnije je biti prirodan i miran
U sreći i nesreći,
Osećati kao što se gleda,
Misliti kao što se hoda,
A kad dođe smrtni čas, setiti se da umire dan
I da je zalazak lep i lepa noć koja predstoji.
Tako jeste i neka tako i bude.
Alberto Kaejro (Fernando Pesoa)
