Kao neko ko u letnji dan otvori kućna vrata
I celo mu lice zapahne vrelina s polja,
Ponekad, iznenada, udari Priroda tako
U lice mojih čula,
I ja ostajem zbunjen, smeten, u nastojanju da shvatim
A ne znam tačno ni šta ni kako…
Ali ko mi je naredio da treba da želim da shvatim?
Kada mi leto pomiluje lice
Svog lahora rukom vrelom I lakom,
Moram da osećam zadovoljstvo zato što je lahor
Ili neprijatnost zao što je vreo,
I kako god to osetio,
Zato što tako osećam, znači da i moram da osećam tako..
Alberto Kaejro (Fernando Pesoa)
