XXVII
Pročitao sam danas dve stranice
Iz knjige jednog mističnog pesnika,
I smejao sam se kao neko ko se sit isplakao.
Mistični pesnici su bolesni mislioci,
A mislioci su ljudi sumanuti.
Jer mistični pesnici kažu da cveće oseća
I kažu da kamenje ima dušu
I da reke padaju u zanos na mesečini.
Ali kad bi cvetovi osećali, ne bi bili cvetovi
Nego ljudska stvorenja;
I kad bi kamen imao dušu, bio bi stvar živa, a ne kamen;
I kad bi reke padale u zanos na mesečini,
Reke bi bile bolesni ljudi.
Treba ne znati šta je cveće i kamenje i reke
Pa govoriti o njihovim osećanjima.
Govoriti o duši kamenja, cveća, reka,
Znači govoriti o sebi i sopstvenim naopakim mislima.
Bogu hvala što je kamenje samo kamenje,
Što reke nisu ništa drugo nego reke,
I što je cveće samo cveće.
A što se mene tiče, ispisujem prozu svojih stihova
I zadovoljan sam
Jer znam da shvatam Prirodu spolja;
A ne shvatam je iznutra
Jer Priroda nema “iznutra”;
inače ne bi bila Priroda.
Alberto Kaejro (Fernando Pesoa)
