Bila jednom jedna veštica, pa imala prelepu kćer u koju se zaljubi mladi kraljević i htede se njome oženiti. Ali kada saznade čija je kći, ne usudi se da je uzme za ženu. Veštica se na to razljuti, pa upotrebi svoje najstrašnije čarolije i pretvori mu čitavu kraljevinu u neplodnu močvaru, a sav narod u vukove, lisice i medvede. Samo je kraljev dvorac ostao da strči usred nepregledne i puste močvare.
Nesrećnog kraljevića preobrazi u ogromnog čupavog medveda; samo ako bi neka mlada devojka od sveg srca zavolela kraljevića — čupavog medveda, narod i zemlja rešili bi se čini.
Baš u to vreme nekakav bogat trgovac spremao se da krene na daleki put. Uoči polaska on pozva svoje tri kćeri i zapita ih šta žele da im donese s puta.
— Donesi mi svile, kadife i mekanog krzna — zamoli najstarija.
— Dragi oče — reče srednja — donesi mi dragog kamenja, zlatnih narukvica i blistavog prstenja.
Najmlađa sestra reče:
— Ne znam da li ga ima na svetu, ali ja bih htela da imam cvet koji večito cveta.
Trgovac obeća da neće zaboraviti njihove želje, pa sa mnogim slugama i velikim tovarom robe krenu na put. Posle dužeg vremena stigao je u prestonicu jedne druge zemlje, gde je s velikom dobiti prodao svoju robu i kupio drugu da je odnese kući.
Svojim kćerima nakupovao je svile, kadife, krzna i mnogo zlatnog nakita i dragog kamenja. Ali želju najmlađe kćeri nije mogao lako ispuniti, jer nije nigde bilo cveta koji večito cveta. Nije ga mogao naći ni kod jednog baštovana, ni u jednoj cvećarnici, ni u jednom parku.
Najzad dođe vreme da trgovac krene natrag u svoju zemlju. Usput, u noći, zahvati ga velika nepogoda: diže se jaka bura i spusti se magla da se prst pred okom nije video. To se dogodilo u jednoj ogromnoj i pustoj močvari kroz koju je dugo išao u poptunom mraku. Trgovac primeti da su konji skrenuli s puta i da su zalutali. Ali odjednom spazi u daljini neku svetlost. Krenu u tom pravcu i tako stiže do velikog zamka raskošno osvetljenog.
Trgovac uđe i poče da se ogleda pa zamku. Prošao je kroz više divno ukrašenih i osvetljenih odaja, ali nigde nije bilo ni žive duše. Onda reče svojim slugama:
— Odvedite konje u konjušnicu . Pošto drugog prenoćišta nema, moramo ostati ovđe da prenoćimo. Ovde nema nikoga a, međutim, u zamku sve izgleda kao da su ga baš sada napustili dvorani.
Sluge ispregoše konje, odvedoše ih u konjušnicu, istimariše ih i nahraniše. Glavni sluga uđe za svojim gospodarem u zamak, pa se svi udobno namestiše i rešiše da tu provedu noć. Kako su bili vrlo umorni od puta, ubrzo čvrsto zaspaše. Ne prođe dugo, a sluzi se učini kao da neko hoda po odaji i on se probudi. Nikoga nije bilo, ali nasred sobe stvorio se odnekud sto a na njemu kafa i beli hleb.
Obojici je prijala kafa i hleb, a čas kasnije ponovo zaspaše.
Posle nekog vremena sluga oseti prijatan miris pečenja i ponovo se probudi, i gle, na stolu je bio postavljen bogat ručak. Najedoše se obojica do guše, a onda trgovac reče:
— Lepo su nas ugostili i počastili, mada sluge nismo videli. Ko zna, možda su nam i postelje pripremili.
On zaviri u susednu sobu, i zaista, putnike su očekivala dva divna kreveta sa posteljinom belom kao sneg.
Putnici legoše i probudiše se tek kad je sunce bilo već visoko odskočilo. Sluga ode u konjušnicu da naredi svojim ljudima da prežu konje, a trgovac prođe odajama, zahvaljujući se levo i desno nevidljivim domaćinima. Nigde ne vide ni žive duše, ali na prozoru jedne sobe opazi divan crveni cvet. Tada se seti želje svoje najmlađi kćeri.
„Možda je baš to cvet koji nikad ne prestaje da cveta“, pomisli on i ubra cvet.
U taj mah ulete u sobu ogromni čupavi medved iskeženih zuba:
— Što kidaš moj najlepši cvet? — zarika medved.
Drhteći od straha, trgovac odgovori:
— Oprosti mi, nisam znao da sam zlo učinio. Moja najmlađa kći molila me je da joj sa puta donesem cvet koji večito cveta i ja sam hteo da joj odnesem ovaj cvet.
Na to medved reče:
— Odnesi joj taj cvet i pozdravi je od mene. Ali znaj da je cena ovome cvetu vrlo visoka. Moj zamak je bez domaćice i ti moraš da mi pošalješ ovamo svoju kćer. Ako to ne učiniš, moja osveta će biti strašna.
Trgovac je bio gotov da iz straha pristane na sve, te brže bolje obeća da će mu poslati kćer.
Tužan je stigao trgovac kući. Kćeri mu poleteše u susret i najstarija zapita:
— Da li si mi, dragi oče, doneo skupocenih haljina i krzna?
I srednja kći nije mogla izdržati, već zapita:
— Da li si se setio da mi doneseš zlatnog nakita i dragog kamenja?
— Nisam ništa zaboravio — reče otac i poče da deli poklone.
— A jesi li mogao naći cvet koji nikada ne vene? — zapita najmlađa kći.
— Doneo sam i njega — odgovori otac i pruži joj cvet koji je otkinuo u začaranom zamku — ali cena mu je vrlo visoka, preko svake mere visoka.
— Koliko si platio? — zapita devojka.
— Tvojim celim životom — reče trgovac, te ispriča sve što mu se dogodilo u zamku.
— Ja sam cvet poželela, ja ću ga i platiti — odgovori devojka.
Idućeg dana trgovac otprati najmlađu kćer u začarani zamak i pošto se s njome u dvorištu oprosti, vrati se kući.
Devojka uđe u zamak, obiđe sve odaje, ali nigde nikoga nije bilo.
Jadnica sede u jedan ugao i prekrivši rukama lice, poče da plače:
— O, nesrećna ja, zar mi je sudbina da ovako sama provedem ceo svoj vek!
Tada iz susedne sobe uđe medved, spusti šapu devojci na koleno i progovori:
— Nemoj tugovati, utri suze. Polako ćeš navići i sve će se okrenuti na dobro.
Devojka se umiri i prestade da plače. Tako prođe nekoliko meseci.
Medved se trudio koliko god je mogao: trpeza je uvek bila puna najboljih jela i pića, ali devojka je venula i kopnela.
— Da li te tuga za kućom mori, hoćeš li da vidiš roditelje i sestre? — upita jednom medved devojku.
— Zar mogu? — živnu devojka. — Mogu li zaista videti roditelje i sestre?
— Možeš — odgovori medved i odvede devojku u jednu sobu gde je na zidu visilo ogledalo. — Gledaj — reče on devojci — ovo je čarobno ogledalo. Gledaj u njega pa ćeš videti svoje kod kuće.
Devojka pogleda u ogledalo i ugleda celu porodicu: oca, majku i dve sestre.
Otada je provodila čitave dane pred ogledalom. Jednog dana medved je zapita:
— Da li vidiš u ogledalu koga drugog osim svoje porodice, nije li moja,senka ponekad prešla preko ogledala?
— Nije — odvrati devojka.
Tada medved dohvati ogledalo i tresnu ga o pod takvom žestinom da se razbi u paramparčad. Devojka se zaplaka; plakala je tako danima.
— Želiš li da pođeš kući? — zapita je medved.
— Da, zaželela sam se svoje kuće—potvrdi devojka.
— Možeš da posetiš svoje, — reče medved. — Možeš ostati kod kuće tri dana, samo se trećeg dana moraš vratiti pre no što na satu izbije dvanaest.
Devojka obeća da će se vratiti u određeno vreme, a medved spremi konje i kočije i tako devojka otputova svojoj kući.
Tri dana proletela su devojci kao tri trenutka. Trećeg dana pošla je od kuće tako kasno da nije stigla u zamak u određeno vreme. U dvanaest časova kočije su bile još daleko od zamka. Ali tačno u ponoć, zamak propade u zemlju sa svim što je bilo u njemu. A na mestu gde je nekad stajao, otvori se ogroman ambis.
Kada devojka stiže zaprepasti se videvši šta se dogodilo, pa poče da kuka i plače. Iz dubine jame javi se medved:
— Zašto kukaš i plačeš?
— Plačem zato što si ti propao u tu jamu — odgovori devojka.
— Onda skoči ovamo k meni — reče joj on.
Devojka bez razmišljanja skoči u jamu i pade pravo medvedu u naručje.
Tog istog trenutka nestade čarolije. Medved se pretvori u lepog kraljevića. Zamak sa svim svojim kulama stajao je opet sred prekrasnog parka. Puste močvare pretvoriše se u cvetne livade, a zverinje iz močvare preobrazi se u vredne i vesele ljude. U zamku zavlada veliko veselje, a radost je bila još uvećana time što je odmah priređena svečana svadba. I cvet koji večito cveta rascvetao se kao i njihov život, divnim mirisnim cvetovima.
Finska bajka
(Preveo s finskog I. S.)
