Knjiga dana Narodne biblioteke Srbije
Dvojica autora ovom knjigom prekoračili su granicu postavljenu dosadašnjim kretanjem i rastojanjem uobičajenim za autore i radove “sa ovih područja”. Geoepistemologija nije samo konstituisanje jednog novog polja, nego i rušenje već pobodenih disciplinarnih kočića na koje smo navikli držeći se uobičajenih metodoloških i epistemoloških instrumenata za premer teritorije društvenih nauka. Ovim delom prekoračenje disciplinarnih granica prešlo je u čistu transgresiju, tako dragu Fukou, autoru na kojem su pisci knjige izgradili sopstveni poliritmični iskorak iz polja dosadašnje teorije prostora u neispitanu zonu geoepistemologije. Ništa slično na našim jezicima do sada nije napisano.
Pavle Milenković
Sama odenutost u hermetično ruho ne predstavlja najveću potencijalnu “opasnost” za knjigu. Najveći izazov koji ona stavlja pred čitaoce je subverzivnost ideja koje se u njoj razrađuju: posle ubijanja Boga, subjekta i istine, na red je došlo možda i poslednje utočište moderne – prostor. Ali ne onaj svenadilazeći i nedokučivi prostor koji je predano posmatran u antičkoj Grčkoj, prostor koji je bio osnova za utvrđivanje zakonitosti prirode za Bruna, Kopernika i Galileja, Dekartov prostor neophodan za prostiranje stvari i Kantov prostor zvezdanog neba pod kojim se prostire moral u ljudima. Predmet ogleda iz geoepistemologije je jedan drugi prostor čije se dekonstrukcije poduhvatio Mišel Fuko…Prostor se polako humanizuje a njegovo večno postojanje skraćuje na prolazni vek ljudske vrste. Njegovu scenografiju posle Fukoa nastavljaju da režiraju i autori knjige Ogledi iz geoepistemologije. Knjige koja je plod dugogodišnjeg rada, širokog uvida u literaturu, dubokog razumevanja Fukoovog dela, ali i novih i originalnih uvida. Zato Ogledi iz geoepistemologije predstavljaju retku dragocenost u akademskom svetu uopšte uzevši i pravi biser u domaćoj literaturi.
Dušan Stojnov
Prostor nije nevin
Piše: Ivan Milenković
Prostor i vreme odvajkada su opsedali filozofe u tolikoj meri da bi se, tek s nešto malo preterivanja, moglo reći da je upravo ta opsednutost, ta strast da se pojmom zahvati ono najočiglednije, ono najbliže, porodila filozofiju. Još je stari Zenon pokušao da omađija prostor i u tom mađijanju utvrdio da bi Ahil, u stvari, teško stigao kornjaču ako bi ova imala makar kakvu prednost nad njim. Nije bilo filozofa koji se, na ovaj ili onaj način, nije okušao na tom terenu i tako sve do Kanta koji pravi nezamislivi darmar: majstor iz Kenigsberga je, naime, utvrdio da su prostor i vreme čiste forme čulnosti. Šta to znači? Mislili smo, naime, da glavu nosimo u prostoru i vremenu, dok, u stvari, prostor i vreme nosimo u glavi. Posle toga ništa više nije bilo isto. A onda je došao red na Mišela Fukoa. Suprotstavljajući se Kantu, ali još više uzimajući od njega sve što je mogao da uzme, francuski je filozof prostor video kao proizvod odnosa moći i znanja. Prostor, dakle, nije naprosto dat (stvorio ga bog, na primer), kako se mislilo pre Kanta, niti je čista forma čulnosti, već učinak delovanja znanja i moći. Taj neobični spoj prostora, znanja i moći, novosadski sociolozi Dušan Marinković i Dušan Ristić nazvali su geoepistemologija i u svojim Ogledima iz geoepistemologije (Mediterran, Novi Sad 2016) svojski se potrudili da opravdaju uvođenje novog pojma u teorijsko polje.
Polazište je, dakle, sledeće: ne stičemo znanje u nekakvom prostoru koji bi prethodio znanju, niti se odnosi moći odvijaju u prethodno zadatom prostornom okviru, već znanje i odnosi moći, u svojim praksama, konstituišu sam prostor, ili, bolje, prostore. Teza je, na prvi pogled, sumanuta. Ali uzmimo banalan primer: teleskop otvara megaprostore, mikroskop mikroprostore. Pre nego što smo znali za te sprave ti prostori, doslovno, nisu postojali. Može i ovako. Bakterije su postojale oduvek i nesumnjivo je da vremenski one prethode znanju o bakterijama. Pojma nismo imali šta izaziva kugu (božija kazna?) dok nismo saznali da je to bakterija. Do tada, vladali su raspadanje, smrt i ništavilo. Nova znanja, međutim, otvorila su nove prostore. Što je još važnije, prostori su poput arheoloških slojeva, leže jedni na drugima: groblje je prostor u prostoru, heterotopija, rekli bi naši autori zajedno s Fukoom. Institucija prve bračne noći, recimo, zahteva poseban prostor, a najbolje ako se defloracija dogodi na brodu koji jeste u prostoru, ali ne zauzima lako odredivo mesto. O zatvorima, školama, kasarnama, bolnicama i ludnicama, kao prostorima isključivanja, ni da ne govorimo. Znanje, zbog toga, konstituiše prostor koji ni sam, sa svoje strane, nije nevin, niti to, kao ljudski proizvod, može biti. U političkoj sferi teritorija, kao učinak odnosa moći, jeste stvaranje prostora. Političke implikacije ovakvih postavki novosadskim teoretičarima su od presudnog značaja, te kroz svoju pojmovnu invenciju, geoepistemologiju, nastoje da razumeju i identitet i drugost, i granicu, tekst, arhive, karte i kartografije, geografiju kao disciplinu… Teško je setiti se kada se neko od domaćih teoretičara odvažio da izume novi pojam.
