Bioenergetika (12)
Treće glavno polje interakcije je odnos osobe sa podlogom na kojoj stoji. Svaki položaj koji zauzimamo, svaki korak koji napravimo sadrži taj odnos. Za razliku od riba i ptica, mi se osećamo kod kuće kada smo na terra firma. I za razliku od drugih sisara, stojimo i krećemo se na dve noge. Taj položaj nam oslobađa ruke premeštajući funkciju nošenja težine na kičmeni stub i noge. Promena ka uspravnom položaju vrši pritisak na mišiće leđa koji su smešteni u lumbosakralnom predelu. U narednoj glavi ću govoriti o prirodi tog pritiska i njegovom odnosu prema tegobama u donjem delu leđa. Ovde smo zainteresovani za odnos funkcija donjih ekstremiteta prema ličnosti, kako se one odražavaju na naš jezik tela.
Možemo, na primer, opisati osobu kao „dobro stojeću” ili onu koja „nije dobro stojeća”. Ova druga se i ne računa kao osoba. Takođe možemo pitati „kako stojiš?” u vezi nečega. Vaš stav će odrediti vaš položaj. Neko „stoji iza” predloga, ili je protiv njega. Ako neko ne „zauzme stav” on „stoji po strani”. Ako ima stav, on „čvrsto stoji na zemlji”. Pojam snage je u izdržljivosti (opstajanju). To je očigledno u izrekama kao što je „ostati uspravno” protiv napada, destrukcije ili raspadanja ili „izdržati kritiku”.
Suprotno od „stajanja” nije glagol sedeti, što je različita vrsta akcije, već skljokati se, pokunjiti ili biti „nepostojan”. „Nepostojana” osoba nema stav, skljokana osoba ne može da stoji, a pokunjena se uzdržava da stane. Ti izrazi su metafore kada se koriste za telo; međutim, kada se primenjuju na ličnost, imaju bukvalno značenje. Ima ljudi čije telo izražava pokunjenost, drugi izražavaju skljokanost ili u izvesnom stepenu pokazuju skrhanost. Neki ljudi su nesposobni da stoje bez premeštanja težine sa jedne noge na drugu.
Kada takvi stavovi opisuju tipičan položaj tela, oni opisuju i osobu.
Kako se osoba snalazi u životu — tj. kakav je njen osnovni stav kao ljudskog bića — dramatično se otkriva kroz njeno telo. Uzmimo kao čest primer, tendenciju ljudi da stoje sa ukočenim kolenima. Rezultat tog položaja je da se noge pretvaraju u krut oslonac po cenu njihove fleksibilnosti (akcija kolena). To nije Prirodan položaj i pokazuje da je toj osobi potreban dodatni oslonac. Taj položaj nam govori da kod te osobe postoji izvesna nesigurnost (inače, otkud potreba za dodatnim osloncem?), bilo da je osećanje nesigurnosti svesno ili nesvesno. Ako tražimo od osobe da stane sa malo savijenim kolenima, to će izazvati vibracije u nogama, što izaziva, osećanje „neće me noge držati”.
Da bi neko imao dobar položaj tela, mora biti uzemljen.
Stopala treba da stoje ravno na podlozi sa relaksiranim lukom stopala, ali ne skljokanim. Ono što obično zovemo ravnim tabanima je spuštenost lukova, čija je posledica premeštanje težine prema unutrašnjem delu stopala. Visok luk je, s druge strane, znak zgrčenosti mišića stopala. Visok luk smanjuje kontakt stopala i podloge i pokazuje da stopala te osobe nisu dobro posađena. Interesantno je primetiti da je visok luk dugo bio smatran oznakom zdravlja i kao bolja osobina. Mnogi od nas se mogu setiti da su policajci ranije nazivani dustabanlijama, pretpostavljam zato što su im tabani ravni od „udaranja nogama”, kao što još uvek kažemo. „Dustabanlija” je uvredljiv izraz i označava niži položaj na društvenoj skali.
Kada sam bio dete moja majka je stalno brinula o mojim ravnim tabanima. Žestoko se opirala da obuvam sportske patike, jer se bojala da će one povećati tendenciju ka ravnim tabanima. Ja sam strašno želeo sportske patike, jer su bile idealne za trčanje i šutiranje lopte. Sva druga deca su obuvala patike, tako da sam se žestoko borio pa sam najzad i dobio takve patike.
Moja majka je insistirala da nosim uloške, što je za mene bilo mučenje i trebalo mi je neko vreme da se oslobodim te bede. To je bilo stvarno mučenje, jer sam kroz čitavo detinjstvo patio od žuljeva zbog tesnih, tvrdih cipela. Ja nikada nisam imao ravne tabane, mada nisam imao ni dovoljno visok luk koji bi zadovoljio moju majku. U stvari, moji tabani nisu bili dovoljno ravni i tokom godina bioenergetskog rada na sebi nastojao sam da postignem potpuniji kontakt sa podlogom, čineći ih ravnijim. Siguran sam da kao rezultat tog rada od tada nemam žuljeve, otoke i druge tegobe sa nogama.
Odnos stopala prema stajanju i društvenom položaju je ilustrovan kroz stari kineski običaj da povezivanjem stopala malih devojčica sprečavaju rast stopala koja ostaju mala i relativno nekorisna. Dva razloga su postojala za to. Mala stopala su bila znak višeg društvenog ranga; sve otmene žene u Kini imale su mala stopala. To znači da one nisu morale da rade teške poslove ili da hodaju daleko, već su bile nošene u palankinu. Seljanke koje nisu sebi mogle dozvoliti taj luksuz ostavljene su sa velikim širokim stopalima. Drugi razlog za povezivanje ženskih stopala je bio vezivanje žena za kuću, oduzimanje nezavisnosti. Pošto je ta praksa bila ograničena na jednu klasu, mora se posmatrati kao odraz kulturalnog i društvenog stanovišta Kineza. Proučavanje manifestovanja kulturalnih stavova kroz izražavanje tela naziva se kinezika. U bioenergetici se proučava efekat kulture na samo telo.
Godinama smo u Institutu za bioenergetsku analizu držali na panou karikaturu koja prikazuje profesora anatomije kako sa štapom u ruci pokazuje studentima medicine mapu ljudskog stopala. U podtekstu kaže: „Siguran sam da oni od vas koji planiraju da budu psihijatri nisu ni najmanje zainteresovani za ono što ću sada ispričati”. Možda bi ono što bi on rekao o stopalu bilo nevažno za psihijatriju. Mi u bioenergetici verujemo da stopala jedne osobe kažu onoliko o ličnosti koliko i njena, glava. Pre nego što postavim dijagnozu ličnosti ja volim da vidim kako osoba stoji.
Da bih to video, ja gledam u njena stopala.
Uravnotežena osoba održava dobro ravnotežu na nogama, težina je ravnomerno raspoređena između pete i prednjeg dela stopala. Kada je sva težina na petama, što se dešava kada neko stoji ukočenih kolena, lako se gubi ravnoteža, slabo gurkanje grudi može ga oboriti unazad, posebno ako nije spreman da se suprotstavi.
To sam pokazao mnogo puta tokom naših grupnih terapija. Za takvu osobu se može reći da je „slab protivnik”. Taj stav je pasivan. Premeštanje težine na prednji deo stopala priprema osobu za kretanje unapred i predstavlja agresivan stav. Pošto ravnoteža nije statičan fenomen, biti u ravnoteži zahteva stalno prilagođavanje položaja i čini neophodnim svesnost o stopalima.
Izreka da „osoba stoji na zemlji sa obe noge” može biti shvaćena bukvalno samo u smislu da postoji osećaj kontakta između stopala i podloge. Takav se kontakt pojavljuje kada uzbuđenje ili energija teku kroz noge, stvarajući vibrantnu napetost sličnu onoj opisanoj u vezi ruku, kada se pažnja ili energija usmere na njih. Tada je čovek svestan stopala i može na njima da se uravnoteži.
Često se o modernom čoveku govori kao o otuđenom ili izolovanom. Ređe čujemo da je neko iščupan iz korena ili da nema korena. Džejms Mičener (James Michener) je okarakterisao deo današnje mladeži kao skitnice. Kao kulturni fenomen to je predmet za sociološka istraživanja. Ali, to je takođe bioenergetski fenomen; nedostatak osećanja da se ima koren mora da proizlazi iz nekih poremećaja u telesnom funkcionisanju.
Taj poremećaj je u nogama, koje su naše pokretno korenje. Baš kao korenje drveća, naše noge i stopala su u energetskom međuodnosu sa podlogom.
Kada čovek hoda bosonog po vlažnoj travi ili vrućem pesku može osetiti da mu noge postaju energetski nabijene i žive. Isti efekat se može postići od bioenergetskih, telesno doživljajnih vežbi. Jedna vežba koju koristim za taj cilj jeste da kažem osobi da se savije unapred i da vrhovima prstiju lagano dodirne podlogu.
Noge su oko 30 cm razdvojene, prsti blago okrenuti prema unutra. Počinjući sa savijenim kolenima, osoba ih ispravlja sve dok ne oseti napetost u mišićima listova sa zadnje strane nogu. Noge, međutim, ne treba nikada da budu potpuno opružene. Položaj se drži oko jedan minut, ili više, dok osoba diše lako i duboko. Ako osećanja protiču kroz noge, one će početi da vibriraju.
Stopala mogu početi da peckaju. Pacijent koji radi tu vežbu nekad saopštava da se oseća kao da pušta korenje dok se to dešava; nekad čak oseća kao da mu se noge produžavaju i ulaze u podlogu.
Biti „ukorenjen” ili „uzemljen”, imati „stav” ili „stajati za” važne su ljudske vrednosti i verujemo da su danas retki kvaliteti. Automobili su nas potpuno lišili korišćenja nogu i stopala. A avionski prevoz nas je potpuno odvojio od podloge. Međutim, njihovo osnovno delovanje na telesno funkcionisanje je pre indirektno nego direktno. Kulturalni uticaj koji nas se najviše tiče jeste promena u odnosu između majke i deteta, promena primetno u smeru smanjenja kontakta među njima. Donekle sam tu pojavu izložio u svojoj poslednjoj knjizi .
Majka je detetova prva zemlja, ili da kažem drugačije, dete je uzemljeno kroz majčino telo. Zemlja i podloga su simbolično identični sa majkom koja je predstavnik zemlje i kuće. Zanimljivo je primetiti da se u engleskom jeziku „ukorenjavanje” koristi da se upišu detetovi instinktivni pokreti traženja bradavice. Moji pacijenti nisu razvili osećanje da su uzemljeni ili ukorenjeni zbog nedostatka zadovoljavajućeg kontakta sa telom svojih majki. Bez sumnje, njihove majke same nisu bile utemeljene osobe. Majka koja je sama iščupana iz korena ne može obezbediti detetu osećanje sigurnosti ili uzemljenosti koja je bebi potrebna. Ako previdimo te bioenergetske činjenice nećemo biti u mogućnosti da sprečimo katastrofalan efekat visoko mehanizovane i tehnološke kulture na ljudski život.
Aleksandar Loven
