2. Jul 2009. godine
20:00
Showgrounds, Sligo
Referee: Christof Virant (Belgium)
Sligo (Irska) – Vlaznija (Albanija)
1 2
Cretaro 89′ (pen.) Smajli 69′
Keane 75′ (o.g.)
Sean O Grady je znao da će mnogi pogledi biti upereni u njih tog drugog jula na utakmici protiv Vlaznije, ali je čvrsto odlučio da probije led i prvi put sa njom izađe u javnost. Znao je, Sean O Grady, da će njoj biti teže, mnogo teže nego njemu, i začudio se kada je odmah pristala da pođe. I dok je bio u kupatilu, dok se brijao i gledao kako trodnevna brada nestaje sa njegovog lica, pomislio je da bi, eto, danas volio da ga niko, niko, bar u tom gradu ne poznaje. Da izađe sa njom bez straha i nelagodnosti, bez razmišljanja o pogledima i šapatima koji će ih pratiti dok koračaju gradom. Kada je njegova bivša žena u nastupu ludila i ljubomore, pozvala novinare i rekla im o njegovoj vezi sa udatom ženom, kada su novine osvanule sa naslovima – nemoral u javnoj upravi, kada su ga zvali partijski lideri, sve je izgledalo kao ružan san. Ali one noći kada ga je zvala i rekla da je neko pred njenim vratima i da je uplašena, to je bila prava noćna mora. Prvi put je vidio mrtvog čovjeka, staklasti pogled, na vrhovima prstiju, ispod noktiju, zemlja, kao da se borio, kao da je umro negdje drugo, a ne tu, ispred njenih ulaznih vrata. Kada se obrijem podočnjaci više dođu do izražaja – pomislio je. Gorko se nasmijao – postao je popularniji nakon razvoda i svega što se desilo nego što je ikad bio kao lokalni političar.
Rosaleen Fein nije mogla više da izdrži. Nije je bilo briga ko će je kako gledati. Kada je pitao hoće li da odu na utakmicu, prihvatila je bez razmišljanja.
– Biće mnogo ljudi – rekao je.
– Nije važno – rekla je.
– Užasno je kada ti svi znaju lice i ko si – rekla je.
– Neki ljudi žive samo za to – rekao je.
Kada je Rosaleen Fein čula tiho pa jače grebanje na vratima i onda tresak kao da je nešto palo odmah ga je pozvala i on je odmah došao. Pomislila je da je bivši muž unajmio nekog da je ubije, a odmah zatim je i odbacila tu pomisao kao posledicu gledanja televizije. Stigao je brzo, otključao vrata i ušao u stan. Bio je crn u licu.
– Jesi li vidio koga ispred vrata? – pitala je uplašeno.
Klimnuo je glavom.
– Jesam. Ispred vrata je tvoj muž. Mrtav.
Naslovi u novinama su vrištali: Ubio se pred njenim vratima, pjena na ustima, staklasti pogled koji optužuje. Stavili su je na stub srama, i kada je predložio da naprave konferenciju za štampu, da kažu kako imaju pravo na svoj život i svoju ljubav odbila je.
– To je tako tužno da moram ljudima da objašnjavam da želim da živim i volim i da želim da me ostave na miru.
– To je tako tužno.
Gavin Ryan je sjedio u kafeu blizu stadiona i vidio kako fotoreporteri skaču sa stolica i kreću da fotografišu političara i njegovu ljubavnicu. Gavin je bio zadovoljan jer je znao da će njegova žena razrogačiti oči kada čuje koga je vidio, pa će da pita, a kako su ih ljudi gledali, šta je ona obukla, da li je krila pogled, biće uzbuđena jer nju zna još iz srednje škole, i tokom svih dešavanja oko razvoda čitajući novinske tekstove, tvrdila je da je ona divno stvorenje, da su se baš družile, da joj je ostala u najboljim uspomenama i da bi voljela ponovo da je vidi. Da je za nju ona najsenzualnija žena koju poznaje.
Danas mu je rekla da je nesposoban i da joj je život upropastio i da je bolje da traži još jedan posao nego što ide na glupe utakmice.
Gavinovi prijatelji razmišljaju da idu u Skadar za sedam dana, preko Dubrovnika, prava avantura, i misle da će i on sa njima da ide. Gavin Ryan neće u tom trenutku imati pojma kako će sudbina, a možete reći i slučajnost, potpuno je svejedno, udesiti da njegov život i život te žene, te, najsenzualnije žene, jedno vrijeme teku istim rukavcem, kroz kišu i nevrijeme.
Šta opet mogu da kažem, na obalama hladnih mora brodovi su stotinama godina pristajali i ljudi su izlazili i išli u šume. Šta mogu da kažem o mračnim vodama luka, i vjetru koji može smrt da donese neprimjetno. Odlučio sam da poskočim kada se na semaforu uključi zeleno, i da nastavim da pratim tog muškarca i tu ženu. O njihovim noćima, snovima i tečnostima moglo bi se pisati od sad, baš od sad, od ovog trenutka, kada vam oči prelaze preko teksta, od ovog momenta – pa do vječnosti, mada znam da je ta riječ – vječnost, potpuno suluda iz ove perspektive. Šta sam mogao drugo da radim? Nego da nastavim da ih pratim i da sanjam sa njima. Jer, šta drugo? Šta?
